Broj 100
		U prvom licu

Bozicne praznike, prve otkako vise nismo imali svoj dom, proslavili smo u "Belviju" kod Sardona; veselje i porodicna sreca Peloovih* nisu nam izazvali setu ili tugu: ucestvovali smo u njihovoj sreci kao da je nasa, a ja sam poceo da shvatam da u medjuljudskim odnosima postoji neka vrsta "zastupanja", kao u religiji, koje znaci vise od saosecanja ili saucestvovanja. Da je to zastupanje, a ne cista interesna zajednica, pravi koren svekolike ljudske evolucije - kako u smislu drustvenog ugovora, tako i u smislu mira medju narodima. Novogodisnju noc, smenu godina, takodje smo proveli zajedno. Sneg je bio visok; isao sam s Pjerom na skijanje kad god bismo imali malo vremena, a u rani sumrak sankali bismo se s decom niz krivudavi drum, kojim je i bez snega jedva iko prolazio, do stanice zicare u Veveju, i potom se ponovo odvozili gore.

Pocetkom jeseni sam u Cirihu, gde se spremalo izvodjenje mog komada o Belmanu, doziveo "cehoslovacku krizu", koja se potom bledunjavo i slabasno razresila u onoj zloslutnoj "Minhenskoj konferenciji", sa koje se Cemberlen, engleski premijer, vratio kuci sa uzvikom "Peace for our time!", masuci pri tom papirom sa Hitlerovim i Musolinijevim potpisom. Bio je to prvi "appeasement" sa dalekoseznim posledicama. Hitleru su date odresene ruke, a on ih nije gurnuo u dzep, ili bar ne u svoj.

Bili su to turobni dani. U Cirihu je bilo naredjeno probno zamracivanje, sirene su zavijale, svetla se gasila, a domaca mladez je sve to shvatila kao sjajnu salu, lutala ulicama uz smeh i vrisku ili koristila tamu, za sta bi drugo, za ljubavne igrarije. No cak je i meni, koji sam dotle jos naginjao iluzijama, postalo jasno da je lavina krenula, pa makar i sa zadrskom. Kod haubickih granata "sa zadrskom" znaci da se one prvo zariju u zemlju, kako bi potom eksplodirale sa jos vecom razornom moci. Dolazili su, doduse, prijatelji iz Nemacke i pricali kako su u Berlinu prilikom delimicne mobilizacije, objavljene tokom krize, rezervisti psovali, a ostali bili krajnje utuceni i prkosni, kako o zelji za ratom ili cak odusevljenju u nemackom narodu ne moze biti govora. Ali nas to vise nije moglo da prevari. Znali smo da se diktatura u kriticnom trenutku nimalo nece obazirati na raspolozenje u narodu i da ce propaganda vec nekako napujdati masu kad dodje vreme. Kada je "Belman" bio postavljen, nisam ni posumnjao da ce to biti moje poslednje izvodjenje u jednom nemackom pozoristu - a mozda i poslednje uopste. Sa reziserom Leopoldom Lintbergom, Velterlinom, Hirsfeldom i ostalim glumcima to je jos bio lep, poletan pozorisni rad. U nedelju pre premijere organizovali smo matine u Ciriskom pozoristu; Hans Fer, profesor iz Berna, koga sam poznavao jos iz studentskih dana u Hajdelbergu i koji mi je bio naklonjen, odrzao je predavanje o "Vijonu svedskog rokokoa", a ja sam uz gitaru, koju sam tada jos sasvim solidno svirao, recitovao Belmanove anakreontske pesme iz "Spevova" i "Epistola". Elze Lasker-Siler (njene pesme su nezaboravne) tada je takodje zivela u Cirihu kao emigrant; prisustvovala je i mojoj prvoj premijeri u Berlinu, pa je sada dosla iza bine toliko ocarana tim pesmama da sam morao da joj ih pevam citavo popodne. Slavili smo i uzivali u drustvu prijatelja gde god i kad god je to bilo moguce, sve do u ranu zoru, kao u noci posle premijere, a svi smo bili svesni da se ova gozba odrzava na vulkanu.

Prilikom raznih poseta Parizu i Londonu ove godine sam, osim toga, morao da uvidim koliko opusten, ravnodusan, cinican stav tamosnji vodeci krugovi, politicari, intelektualci, novinari, imaju spram "fenomena" Hitler i njegovih eskapada, gromoglasnih pretnji i nasilnistva. Pas koji laje ne ujeda. Ili: ne treba ga dirati, mozda jos i ujede. Mnoge su opili njegovi uspesi i pompezno sirenje moci, gotovo da su mu zavideli, a "narod" je svuda lako zaslepiti, u svim nacijama. Na zidovima pariskih pisoara se mogao videti kukasti krst, kao u vreme procvata nacistickog pokreta, ili parola "La mort audz Juifs!", ispisana masnim slovima. Prosto da se covek oseti kao kod kuce. A u Engleskoj, koju sam prvi put posetio posle zauzimanja Austrije, jos uvek nesposoban da cutim o tome, jedan me je otmeni gospodin, uz to jos i clan Donjeg doma, blago potapsao po ramenu: "This man Hitler", rekao je, "njhy, isn't he ljuite a good chap? I think nje need him, all of us, as a bulnjark against Communism."

Ljudi su se brzo odvikli od toga da ovog Mister Bastiona drze za "ljuite a good chap" - ali su umesto toga svi Nemci postali krvolocni varvari. Ovo je, izgleda, bilo misljenje i Lorda Vansitarta, kod koga me je poveo Aleksandar Korda; odmah mi je dao na znanje da mu jedan Nemac, ma kog politickog ubedjenja, nikako nije dobrodosao. Nekoliko godina ranije, posle krvoprolica 30. juna 1934, navodno je velikodusno podrzavao Hitlerove protivnike u Nemackoj, na primer Treviranusa, politicara doslednih stavova. Sada ocigledno vise nikakve veze nije hteo da ima sa svim tim. Verovatno ga je razocarala poslusnost s kojom je vrh nemacke vojske polozio zakletvu Hitleru u vreme kada je jos bio dovoljno mocan da ga svrgne. Kada sam uz casicu viskija spomenuo svoje prijatelje u Nemackoj, ljude koji se, bilo levicari bilo desnicari, nisu povinovali diktaturi, koji su svakodnevno stavljali glavu u torbu, to ga je razljutilo do neljubaznosti. Nemci su, izjavio je osorno, rodjeni neprijatelji svekolike civilizacije i vecito ce ugrozavati sav humani svetski poredak. Pri tome nije vazno licno drzanje nekolicine, to su zanemarljive nijanse. S tim narodom se ne moze drugacije nego onako kako su jos Rimljani postupali sa Germanima, ili ih pokoriti ili ih proterati iza limesa. Nismo nastavili razgovor, tim pre sto me je Korda, koji se uplasio da cu se sad ja razjariti i koji me je konacno i doveo ovamo, neprestano gazio ispod stola.

To je dakle bio britanski nacionalista. Ali cak je i Bernard So, stari socijalisticki fabijanac1#, po pripajanju Austrije dao nepromisljenu izjavu da je jedan veliki diktator bolji od nekolicine malih. S onim "jednim velikim" covek moze da se nagodi. - To je bio stav takozvanog "Klajvdon-seta", blago snobovske grupe aristokrata, politicara, intelektualaca, kojoj je So tada bio bizak. Dve godine ranije, kada me je ljubazno pozvao na jedan veoma zabavan rucak (jer je "Kapetana iz Kepenika", upravo objavljenog na engleskom, smatrao za "the best continental play", mada je znao malo drugih), govorio je drugacije. Tada mu je Staljin bio "genijalni vodja razbojnika", a Hitler vâs. O kraju nezavisne Austrije i svemu onome sto je iz toga moralo da proizadje, tamo se uopste nije ni razmisljalo, bas kao ni o zauzimanju Praga i uspostavljanju protektorata u prolece 1939. Austrija je za prosecne devizno solventne zapadne turiste, koji bi zimi preplavili Kicbiel ili Sv. Anton, bila zemlja zabave, tamo je bilo "gay and funny", dame su flertovale sa instruktorom skijanja a gospoda sa hostesama u narodnim nosnjama, i niko nije primecivao bedu koja je vladala alpskim zemljama ili ocajno stanje u Becu: tamo je i dalje bilo karnevala, balova i opere. Niti se razmisljalo o privrednom potpomaganju zemlje koja se borila za svoj opstanak. Umesto toga, svi su ambasadori, izuzev mudrog Fransoa-Poncea, krajnje impresionirani sedeli na tribinama prilikom parada za "Nirnbersku partijsku sednicu". Zapadne sile, koje su potom mirne savesti sudile o nemackim ratnim huskacima, imale su dobranog udela u Hitlerovom usponu i u izbijanju rata - mada to ne opravdava nista sto je pocinila nemacka strana. Tek toliko da se ne zaboravi.

Naravno da je i u Francuskoj i u Engleskoj bilo i onih drugih, onih koji su znali i upozoravali. Velikog Cercila nazalost nisam upoznao. Ali je kuca tadasnjeg ministra unutrasnjih poslova Dafa Kupera, u koju me je uvela njegova zena, lepa ledi Dajana Meners (ona je svojevremeno kod Rajnharda u Zalcburgu igrala pantomimu u "Miraklu"), bila oaza najbolje britanske tradicije i kulture. Bio je to veliki kavaljer, ne "stare", nego nadvremene skole, covek sirokog duha i politicki vizionar, koji se svojim "Taljeranom" pokazao i kao knjizevnik i istoricar od formata. On i neke druge licnosti, pisac i diplomata Harold Nikolson i njegov krug, za mene su bili i ostali uverljivi primeri za ono trajno, za one neosporne vrednosti koje je "Imperija" jos od dana prve Elizabete i njenih pesnika davala Evropi i svetu.

Nikolson je stalno svracao u Cafe Royal na Ridzent Stritu, a ostali u madjarske, grcke, skandinavske lokale Sohoa; francuski knjizevnici i ljudi od pozorista odlazili su kod Fusea ili u male restorane na levoj obali Sene, Fridrih Ziburg recimo u elegantni Madzim. Neverovatno vreme - sa danasnjeg stanovista. Kao da covek dozivljava svaki dan svetske istorije i - svojim pukim postojanjem - ucestvuje u njenom stvaranju. Secam se jedne veceri, marta 1939, kada sam tumarao pariskim "Bul' Misom" sa nekadasnjim upravnikom Lajpciskog pozorista Detlefom Zirkom, covekom koji je emigrirao zbog "nearijevske" zene i ubedjenja; razgovarali smo o materijalu za holandski film na kom sam tada radio. Najednom grad poce da bruji i odjekuje od zvona svih crkava. Posli smo ka "Ostrvu", priblizili se katedrali Notr Dam i sa njenih kula, uzmedju truba, zaculi hor decackih glasova: "Habemus papam."

Bilo je to onog dana kada je Kardinal Paceli, nekadasnji papski nuncije u Berlinu (tamo sam ga upoznao u kuci Zolfovih), bio izabran za Svetog Oca rimo-katolicke crkve - poslanstvo koje mu je natovarilo beskonacne probleme i beskonacne nesporazume. Iako je Zirk bio protestant, obojicu nas je potresla sudbinska moc trenutka. Kao i bezbrojni ljudi, skinuli smo sesire i kleknuli dok je pariski biskup delio blagoslov sa prozora.

Ne mnogo kasnije, u Parizu mi se dogodilo nesto veoma vazno. Vracajuci se iz Londona, sreo sam se sa zenom u Parizu, gde je za rezisera Ofilsa trebalo da zavrsim rad na jednom filmu; za to mi je bilo potrebno nedelju dana vise nego sto je bilo predvidjeno i nedelju dana preko datuma na nasim vizama. Kako je za produzenje bila potrebna posebna preporuka, otisao sam u kancelariju pesnika Zana Zirodua, koga sam svojevremeno upoznao u Berlinu; on je bio prvi drzavni sekretar Ministarstva spoljnih poslova. Primio me je veoma ljubazno i pitao zasto ne bih ostao u Francuskoj, gde imam drugacije mogucnosti za rad i druge kulturne veze nego u Svajcarskoj, i sve to na samo sat leta od Londona. A sta - uzvratio sam pitanjem - sta ce se ovde dogoditi sa emigrantima kada izbije rat? Hoce li nas pohapsiti? Zar ne bi vec sada trebalo da se razmislja o alternativi? - "Ali, dragi gospodine," rekao je Zirodu, aludirajuci sa smeskom na naslov svog cuvenog komada o ratu za Troju - "taj rat se nece dogoditi."

Ovaj covek je imao uvida u najtajnije dosijee svetske politike. Napustio sam njegovo sediste sa - po prvi put jasnom - resenoscu da sto pre napustim Evropu.

Sutradan smo sa Ziroduovim preporukama otisli u prefekturu. U cekaonici je sedelo zbijeno mnogo stranaca, mahom izbeglica iz Spanije, a mnogi su morali i da stoje. Za stolom je sedeo sluzbenik, dokono gledao u prazno i igrao se olovkom. Otisao sam do njega, predao nase pasose, kao i preporuku, i upitao ga koliko ce to trajati. On slegnu ramenima i pokretom ruke me uputi ka ostalima. Iako je mnogo ljudi stajalo, jedna relativno udobna, presvucena fotelja je bila slobodna. Na presvlaci su bile sasusene, tamne mrlje. Saznao sam da je dan ranije na ovom mestu jedan stari gospodin iz ko zna koje zemlje presekao vene. Ruke je bio sakrio za ledja. Primetili su tek kad je iskrvario. I nama je bilo draze da ne sednemo na fotelju, pa smo se spremili na beskonacno cekanje. Odjednom mi se neko obrati - i to Lajos, brat Edena fon Horvata. I on je bio ovde zbog produzavanja legitimacije. "Jesi li tutnuo novac onom coveku za stolom?" sapnuo mi je. Zbunjeno sam ga pogledao. Nije mi ni na pamet palo da tako nesto moze ili cak mora da se uradi. "Ako to ne uradis," rece Lajos tiho, "nikad neces stici na red, tu ti nikakva preporuka ne pomaze." Ja se neprimetno prikradoh sluzbeniku i zamolih ga da mi vrati pasos na kratko, nesto sam zaboravio. On mi ga dade i ne pogledavsi me, a ja gurnuh unutra jednu ne bas zanemarljivu novcanicu. On je i dalje gledao u prazno i igrao se olovkom, ali posle izvesnog vremena pasos nestade ispod stola. Nisam morao dugo da cekam da me prozovu; moj slucaj se u susednoj kancelariji resio bez problema. Moja odluka da napustim ovaj kontinent bila je jos cvrsca.

Uvece smo otisli na premijeru operete u kojoj je Oskar Karlvajs, emigrant iz Austrije, igrao glavnu ulogu. Bila je to surova igra. U garderobi se znojio od treme, drhtavih usana je neprestano ponavljao tekst. Na pozornici je blistao i smesio se, igrao i cupkao, kako je vec uloga nalagala, pevao sansone na bis, vodio munjevite dijaloge, cak i improvizovao - i sve to na jeziku koji je ranije mozda dobro znao, ali koji do pre skoro godinu dana nije bio jezik njegove profesije: a kako su bas Francuzi osetljivi na nepravilan ili nespretan govor! (Samo su Nemci voleli glumce koji govore sa stranim naglaskom - recimo Moasija ili Sokolova). Nekoliko godina kasnije gledao sam drazesnog Karlvajsa opet u istoj situaciji, ovoga puta je to bila glavna uloga u jednoj njujorskoj premijeri, stravican tekst koji je morao da govori na engleskom. I kako da covek ne dobije srcanu manu od toga? Od nje je, kada je sve proslo i kada je ponovo mogao da igra na maternjem jeziku, i umro. Tada, u Parizu, izgledao mi je kao neko ko bez stapa za balansiranje i mreze mora da hoda po visoko razapetoj zici. Ali Karlvajs ju je presao. Uspeh je bio velicanstven, pariska publika odusevljena. Kasno te noci slavili smo ovaj dogadjaj u tek otvorenoj Taverne Viennoise, koja je Parizanima bila zamena za zalcburski bar Mirabell. Karlvajsu su tapsali kad je usao i morao je jos jednom da otpeva svoje hit-sansone uz klavirsku pratnju. Potom su dva krajnje feminizovana Austrijanca u narodnoj nosnji, koji su verovatno emigrirali zbog nesavladive medjusobne privlacnosti, odjodlovali "Nadvojvodu Johana":

Gde god krene, gde god stane,

Na srcu mu teske rane - -

Kao saljivdzije su "autres-chiens"2#, kako su ih zvali u Prvom svetskom ratu, jos uvek bili omiljeni. U mislima sam vec stajao pred americkim konzulatom...

U Zenevi mi nije bilo tesko da - zahvaljujuci velikodusnoj podrsci iz Amerike, o cemu ce jos biti reci - dobijem turisticku vizu, mada ogranicenu. Moj jedini cilj bio je da odem pre no sto bude kasno. No to nam je bilo dovoljno. Vreme lakovernosti za mene je bilo proslost. Znao sam da "neznani kaplar" iz Prvog svetskog rata nece mirovati dok ne postane "Vrhovni vojskovodja" nekog drugog. Bezmalo sam osecao miris ekrazita u vazduhu. Vise nismo smeli da gubimo vreme. Nas predah u Svajcarskoj i u Zapadnoj Evropi, mir i skrovitost u kuci dragih prijatelja u Sardonu, svemu tome je dosao kraj.

Kako nismo mogli da ponesemo sve ono sto se nakupilo tokom proteklih godinu dana, knjige na primer i nesto malo posudja, moj prijatelj Pjer mi je za sav visak doneo jedan starinski drveni kofer sa ispupcenim poklopcem i metalnim kopcama; na poklopcu su stajala velika slova V. H. U tom koferu Viktora Igoa zatekli smo svoje stvari posle rata.

Bio je maj. Zenevsko jezero blistalo je u punom sjaju idilicnog proleca. Nikada mi se priroda nije ucinila tako spokojnom, tako harmonicnom: od severa i juga izatkana, srce starog kontinenta. Sveta kome pripadamo.

Preko puta, na drugoj strani jezera, u francuskoj banji Evian, odrzavala se neka "Internacionalna konferencija o izbeglicama". Ali nisu tamo zasedale izbeglice, nego izaslanici i vladini cinovnici razlicitih naroda, pa i Lige naroda; bavili su se sudbinom begunaca koji su plavili granice, a pre svega formalnostima, recimo izdavanjem Nansenovih# pasosa3 i slicnim. Ova konferencija, kako to sa konferencijama inace biva, nije dovela ni do cega sto bismo mi, kojih se ona zapravo ticala, primetili. Ali je za kraj, poslednje veceri, tamo priredjen banket i mocan vatromet.

Stajali smo na terasi hotela "Belvi", ispod stare lipe; videlo se citavo jezero od usca Rone do daleko na zapad, i videli smo kako rakete zuje u nebo i kako se fantasticne svetlosne prilike sire vazduhom. Bas lepo sto su nam napravili tako briljantan ispracaj, pomislih.

Prijatelji su nas ispratili do samog broda, na molu u Roterdamu. Gustav Kapsrajter je stigao iz Austrije, setali smo citav dan po Hagu, gledali Vermera u Maurits-Huis, jeli i pili zajedno, mirni i vedri, bas kako treba. Na brodu smo zatekli pisma prijatelja iz zemalja koje su vec polako nestajale, medju njima i jedno nezaboravno od Aleksandra Lernet-Holenije: "Ne zali se na svoju sudbinu", napisao mi je, "ja ti na njoj zavidim. Videces svet ciji je zakon promena, u novom ces svetu postati novi covek. Menjaj se! Menjaj se! Samo u promeni je zivot."

Pre ukrcavanja smo se jos kratko zadrzali u Parizu, gde je trebalo da zavrsim neki posao i da uteram ostatak honorara, sto je kod malih privatnih filmskih kompanija tezak posao: kad god stignes, blagajnica ili sef su upravo otisli na rucak... Nas odlazak dobio je dramatican obrt, sa primesama kriminalne groteske. Da bismo stigli do zeljeznicke stanice, bila su nam potrebna dva taksija zbog kolicine prtljaga, pa smo mi neoprezno sa psom usli u prvi, a drugi, sa prtljagom, trebalo je da nas sledi. U saobracaju smo izgubili drugi taksi iz vida - i stajali smo tako na stanici, voz samo sto nije posao, a naseg prtljaga nema. Taksista koji nas je vozio izjavio je kako ne zna onog drugog vozaca - a mi nismo zapamtili broj - i kako se u Parizu cesto dogadja da se taksi koji vozi samo prtljag uopste i ne pojavi, nego da ode u Marsej, gde se sadrzaj kofera moze veoma povoljno prodati. Vec smo videli kako nasa poslednja odeca, odela, cipele putuju ka Sredozemlju... Ali se drugi taksista pojavio u poslednjem trenutku, imao je mali kvar, i pomogao je nosacima da na brzinu ubace sve, dok su se kupei vec zatvarali. Na peronu se pojavila i Frederike Cvajg, veoma potresena, sa vescu da je prosle noci Jozef Rot umro u delirijumu.

Prethodne veceri, poslednje veceri u Parizu, G. V. Pabst, filmski reziser, nas je pozvao u ekskluzivni restoran Vert Gallant na ostrvu Sv. Luja. Puno smo pili, prvo suvi beli Sancerre sa Loare, pa burgunjsko vino, pa jos nekoliko konjaka. Na rastanku nismo zeleli da se vozimo taksijem sa prijateljima, potreban nam je, tako smo rekli, svez vazduh, pa smo prosetali. Hteli smo da budemo nasamo. Isli smo, moja zena i ja, prvo levom obalom, a potom smo preko jednog od mostova posli ka desnoj. Na sredini mosta smo zastali, seli na ogradu, cvrsto se zagrlili. Bili smo pijani. Nismo znali da li se smejemo ili placemo. Svetla grada ogledala su se u brzoj crnoj vodi. Na Notr Damu i na drugim tornjevima je izbila ponoc. Ljubavni parovi su se zagrljeni naslanjali na stubove mosta, ispod mosta se mozda neki klosar uvijao u svoj poderani kaput. Sa ukotvljenih slepera cuo se smeh i pesma, svirka harmonike, krestavi zenski glas. Cuo se grad, videlo se kako iskrici i vrca. U takvim trenucima covek ne zna sta se desava u drugome, a sta u njemu samom. Cuo sam kako moja zena muca - "sve ovo... mozda nikad vise... mozda sruseno, u rusevinama... sve ono sto smo..." Nacinila je sirok pokret rukom preko reke, preko grada, preko naseg kontinenta, "tako lepo..." uzviknula je i pokazala na svetlucav tok Sene.

A ja nisam video Senu, nisam video Grad svetlosti. Ja sam video Rajnu.

Iz: Carl Zuckmeyer, Austreibung 1934-1939, Stuttgart 1983

Cukmajer, Karl (Zuckmayer, Karl), rodjen u Nakenhajmu kod Majnca decembra 1896, umro u Fispu (Svajcarska) januara 1977; poznat i veoma uspesan nemacki knjizevnik, dramski pisac i scenarista; zbog njegovog otvorenog suprotstavljanja nacionalsocijalizmu i jevrejskog porekla nacisti 1933. zabranjuju izvodjenje njegovih pozorisnih komada; iste godine Cukmajer emigrira u Austriju, 1938. u Svajcarsku, a 1939. u Sjedinjene Americke Drzave; 1939-41. radi kao scenarista u Holivudu i docent na Piskatorovoj Pozorisnoj skoli u Njujorku, 1941. kao farmer u Vermontu, potom kao slobodni pisac; posle rata vraca se u Nemacku; od 1958. zivi u Svajcarskoj, ciji drzavljanin postaje 1966. Njegova autobiografija Als njär's ein Stück von mir, iz koje donosimo odlomak o odlasku u egzil pred II svetski rat, smatra se znacajnim dokumentom knjizevne istorije 20. veka.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]