Broj 100
		Knjizevnost u svetu

Protagonista romana koji jos nisam poceo da pisem

Tesko je biti dobar pisac i optuzenik u isto vreme.

			Dzon Gardner, On Becoming a Novelist

Protagonista romana koji jos nisam poceo da pisem je Argentinac. U to sam prilicno siguran. Izvesni likovi, cini mi se, moraju biti Argentinci da bi funkcionisali. Ili da bi lose funkcionisali, kako vec mora.

Rekoh da je Argentinac, a sada kazem da ne funkcionise dobro iz mnogih i veoma raznovrsnih razloga. Neki od njih su mi jasni. Drugi nisu.

Jedan od razloga iz kojih moj protagonista ne funkcionise dobro mogao bi postati nacin na koji se oblaci. Vidim ga u stalno pomalo staromodnim, pomalo uznemirujucim odelima. Ne zbog same odece, nego zato sto moj lik izgleda ne poklanja narocitu paznju klimatskim uslovima. Vidim ga kako hoda na prstima po rastopljenom gradskom asfaltu, sa salom oko vrata koji kao natpis zabranjeno kupanje leprsa na vrelom februarskom vetru. Vidim ga kako se zimi, podvrnutih rukava i raskopcane kragne na kosulji, izvlaci iz jedne teskoce kako bi zapao u drugu, jos mnogo zamrseniju. Naime, protagonistu romana koji jos nisam poceo da pisem odusevljavaju teskoce. U stvari ne znam da li ga odusevljavaju, ali on ih nekako privlaci kao lovce na autograme ili poverenike ili ma koje druge predstavnike tih nizih bica.

Sto se tice njegovih godina i fizickog izgleda, jos imam izvesnih nedoumica. Kao da nikako ne uspevam potpuno da ih uskladim. Kad razmislim, mogao bi imati lice nikogovica. Sa pitanjem godina takodje mi se desava nesto cudno: na trenutke izgleda kao da ima trideset godina, a na trenutke trideset i pet. Na trenutke izgleda kao neko ko je upravo pobegao iz seme koja se srusila bez prethodnog upozorenja, ili naprotiv. Buka i suze prate ga niz ulicu i tada bih se zakleo da ima dvadeset sedam godina i nekoliko meseci. Cetiri meseca, ni dan vise, ni dan manje.

E, da, zvace se Gonsalo ili Ramiro i, za razliku od onoga sto se desava sa skoro svim prvim romanima, autobiografski sastojci u romanu koji jos nisam poceo da pisem bice prilicno oskudni.

Moj zivot nije narocito zanimljiv, sto se kaze. Pa i tako, Ramiro ili Gonsalo ce deliti sa mnom jedan san koji se cesto ponavlja, i jedno koliko revolucionarno, toliko i beskorisno otkrice.

San: u snu sam uvek na nekoj zabavi, ili na rok koncertu, ili na sahrani. Stvar je u tome da uvek ima mnogo sveta. Iznenada osetim kako mi se jedan zub razlabavio. Dodirujem ga vrhom jezika i zub ispada. Prinosim ruku ustima i krisom ga stavljam u dzep od pantalona. Kada je manevar izvrsen a da niko nije nista primetio, sa uzasom otkrivam da mi je drugi zub raskliman. Tako mi ispadaju svi zubi, jedan za drugim, pred zgadjenim pogledima onih koji me okruzuju.

Koliko revolucionarno, toliko i beskorisno otkrice: covek se mnogo bolje seca stvari ako legne ispod hrastovog stola. Tu, izmedju cetiri noge (ako je sto star, utoliko bolje) secanja kao da ne znaju za granice. Secam se da sam jedne jesenje veceri, kada sam imao pet godina, zaspao ispod trpezarijskog stola u kuci moje bake i da sam savrseno iznova proziveo upravo trenutak kada je moja majka sirila noge a ja urlao kao kukavna grmljavina na zidove operacione sale. Zbog ovoga poslednjeg ce se prvi deo romana zvati "Izmedju nogu". Za naslov romana, naprotiv, jos se nisam sasvim odlucio. Moze biti da ce se zvati Svete porodice ili Porodice.

Novela ce imati dva motoa. Jedan Lua Rida, a jedan Lava Tolstoja.

Moto Lua Rida: "Kako je porodica?"

Moto Lava Tolstoja: "Sve srecne porodice lice jedna na drugu, svaka nesrecna porodica nesrecna je na svoj nacin".

Tema moga romana vrtece se oko zivota u porodici, cini mi se.

Istina, ne mogu da se pozalim na svoju porodicu. Znate vec: otac, majka, sestra, pas... Mene ponekad zovu "Sveti duh" jer sam uvek u oblacima, ima me svuda i nisam nigde. Moj otac je strucnjak za finansije, moja majka vam dodje nesto kao profesionalna supruga, sestra mi je maneken, a pas mi je dalmatinac koji je uvek u teranju. Moja majka, ma koliko odbijala da prizna, strahuje da Kongo jednom ne zaskoci moju sestru.

Moja devojka studira arhitekturu. Upoznao sam je pre otprilike dve godine, bas kada sam prolazio kroz ono sto je u kuci poznato kao moje "cudno vreme". I, kad sada na to pomislim, istina je da sam pre dve godine prilicno licio na Gonsala ili Ramira. Ili nisam.

Ramiro ili Gonsalo je tip cija porodica se "atomizovala" kada je bio mali. Razvod ili tako nesto. Otac i majka sada zive u razlicitim zemljama. U Evropi. Protagonista romana koji jos nisam poceo da pisem ostao je ovde i jos uvek ne zna sasvim sta ce sa zivotom. Gonsalo ili Ramiro je malkice lud ali njegova vrsta ludila je... pa... recimo bezopasna. Niko ne primecuje da je lud a, sa druge strane, lud je koliko i bilo ko drugi. A to nikako ne znaci da mu lose ide. Sasvim suprotno: njegov prilicno neuobicajen nacin gledanja na stvari pretvorio ga je u osobu uspesnu u poslu koji lako moze imati veze sa reklamama, televizijom, novinarstvom.

Jednom ili dvaput mesecno sanja kako mu ispadaju zubi, svi do jednog. Prica ce poceti ovako: protagonista romana koji jos nisam poceo da pisem lezi ispod hrastovog stola, a oko njega su kutije pune knjiga, spakovani koferi, slike koje nikada nisu okacene. Ramiro ili Gonsalo, pogledajte ga, lezi poledjuske na tepihu. Otvara i zatvara usta kao riba koja se prucila po pesku na plazi do koje je doplivala, dok jedna zena (mozemo cuti njen glas) lupa na vrata vidno uznemirena. Zena se zove Vivijana ili Marta, i to je Gonsalova ili Ramirova verenica, Marta ili Vivijana je trudna i trazi da joj otvori vrata, moraju da razgovaraju, neka ne bude lud. I dalje lupa, ali Ramiro ili Gonsalo je sve slabije cuje jer uz svaki minut koji prodje struje njegovih uspomena odvlace ga sve dalje i dalje, i on putuje unazad do najvecih dubina svoje proslosti.

Tu negde se zavrsava prvi deo. Drugi deo romana koji jos nisam poceo da pisem zvace se "Mocartova lobanja".

Citanje jednog clanka o pouzdanoj identifikaciji Mocartove lobanje u casopisu koji sluzi za popularizovanje nauke donelo mi je nove pojedinosti o Gonsalovoj ili Ramirovoj slozenoj licnosti. Izgleda da je muzicar patio od kraniostenoze, retke deformacije lobanjske duplje sto je izazvalo nekakav poremecaj u mozgu usled "nedostataka u rastu glave u perpendikularnom pravcu srastanja kostiju i kompenzatorne hipertrofije u ostalim pravcima". Ne pitajte me kako, ali to je otprilike objasnjenje maloumnickog karaktera i onog koliko eshatoloskog toliko i nepredvidljivog raspolozenja onoga koji je znao da se tom lobanjom koristi. Taj aspekat, medjutim, i to iz meni nepoznatih razloga, izgleda nije bio u sukobu sa kreativnim delom pomenute licnosti.

Ista dijagnoza moze se primeniti i na Ramira ili Gonsala; kad bolje razmislim, ta osoba je vlasnik lobanje slicne Mocartovoj: izrazene jagodice, naglasen nos, ravno celo i sklonost ka zavlacenju ispod drvenih, po mogucstvu hrastovih stolova.

Drugi deo romana govori o Gonsalovom ili Ramirovom detinjstvu i o pomalo euforicnoj teskobi koju mu izaziva otkrice da boluje od kraniostenoze.

- Ne brini se - reci ce mu Vivijana ili Marta - nije to nista. Pre neki dan sam procitala u jednom casopisu kako je Mocart imao to isto. Nije nista opasno... ali je cudno.

Treci deo romana koji jos nisam poceo da pisem zvace se "Moje cudno vreme".

Razume se da moje cudno vreme nema nikakve veze sa Ramirovim ili Gonsalovim cudnim vremenom. Njegovo cudno vreme pocinje kada otkrije svoj strah od porodica. Od svih porodica. Mozda zato sto je preziveo kataklizmu sopstvene, Ramiro ili Gonsalo ne moze da izbegne osecanje panike od bilo kakvog odnosa - slucajnog ili dubokog - sa tudjim porodicama. "Svaka od njih, svaka od tih navodnih osnovica drustva, celija drustvenog tkiva, kako hocete... Svaka od tih grupa osoba izgledala mi je kao moguca crna buducnost, kao oblast katastrofe. I u jedno sam bio siguran: necu da budem u blizini kada neki od njenih casnih clanova - mozete pretpostaviti koji - odluci da pritisne dugme i kada polete misili a zidovi se sruse." To ce reci Ramiro ili Gonsalo u romanu koji jos nisam poceo da pisem.

"Moje cudno vreme", sredisnji deo Porodica ili Svetih porodica, bavice se protagonistinim prolascima kroz razlicite tipicne porodicne grupe, sve dok se na kraju ne pojavi Marta ili Vivijana, njena trudnoca i neposredna mogucnost da protagonista stvori sopstvenu porodicu ili da nastavi da se krije ispod stolova.

Mog cudnog vremena, naprotiv, ne secam se mnogo.

Sto u mojoj kuci ne funkcionise sasvim dobro u trenucima kada treba prizvati uspomene. Mozda je to zato sto je od camovine. Hrastov sto, sto moje bake, prodali su ili poklonili kada je ona umrla. Secam se, da, moje cudno vreme nastalo je pre dve-tri godine, i stalno sam se svadjao sa ocem. Svadjali smo se zbog svega. Zbog moje dugacke kose (koja nije bila toliko dugacka), zbog mojih prijatelja (koji nisu bili toliki prijatelji), zbog toga sto odlazim u knjizevnu radionicu, sto nista ne radim, sto sve vreme provodim levitirajuci u svojoj sobi (nisam levitirao toliko, jedva nekoliko santimetara). Toga leta sam udario kola, skoro se udavio na Punti del Este, video kako je grom udario tipa koji je trcao po morskoj obali, pusio kao Turcin i promenila mi se boja ociju. Od plavih u tamno smedje. Ne valjaju mi posla, kazu.

Secam se dana kada mi je na um dosla ideja za roman koji jos nisam poceo da pisem. Setao sam sumom Karilo. Bilo je to jedno od onih zlatnih jesenjih popodneva, i sve sam video vrlo jasno, kao da citam. Potrcao sam kuci kao lud, masuci rukama - tipican simptom kraniostenoze - i pozvao svoju devojku u Buenos Ajresu. Drugu devojku, nekadasnju, onu koja je sa mnom isla u knjizevnu radionicu, onu koja se zvala Marijana. I secam se kako mi je Marijana kazala da je trudna i oboje smo bili jako zadovoljni i ja sam upalio cigaretu i rekao joj da mi se promenila boja ociju i pitao sam je da li ce me i dalje voleti iako vise nemam plave oci i Marijana se grohotom smejala i nikako nije prestajala da se smeje.

Trebalo je da dobijem dete, trebalo je da napisem knjigu. Tako sam izasao da pronadjem drvo, iznenada je hitno trebalo da me neko vidi kako sadim drvo. Onda je, secam se, stigao moj otac. Bas kada sam bacio nekoliko lopata zemlje u vazduh i napravio rupu u koju je komotno mogla da stane citava suma, jedna mala suma. Pitao me je sta radim i onda sam mu sve ispricao. I za knjigu, i da ce biti deda, i smejao sam se kao da ce doci smak sveta a ja sam hteo da izbacim sav smeh iz sebe pre nego sto bude suvise kasno.

Posle se stvari komplikuju. Rekao sam vec, nisam sasvim siguran sta se dogodilo. Skoro da bih mogao da tvrdim kako sam imao dugacak, predugacak razgovor sa ocem. Razgovarali smo cele noci, cini mi se, ali kao da ta noc i taj razgovor jos nisu zavrseni.

Nekoliko nedelja kasnije upoznao sam svoju devojku koja studira arhitekturu i poceo da radim u tatinoj banci. Ne ide mi lose. Kazu da sam rodjen za to. Tata me pusta da koristim kompjuter da pisem svoj roman. Posle radnog vremena nema problema, kaze mi stari. Napisacu roman nocu, dok je na faksu sa druge strane sveta dan, dok se napolju ulice prazne i dok se pale prva svetla smaka sveta i poslednje lomace u mome mozgu.

Ali nije sve tako lako. Ima trenutaka kada se secam onog casa konacne lucidnosti (kada sam sve video sasvim jasno, kada je vazduh bio zut, kada je protagonista romana koji jos nisam poceo da pisem bio nesumnjiva mogucnost) i dodje mi da sve posaljem dodjavola.

Secam se. Znao sam kako pocinje, kako se odvija i kako se zavrsava. Do poslednjeg detalja. Do poslednjeg, najmanjeg pokreta.

Mozda je rec o tome da se kupi hrastov sto.

Mozda nije.

Tako stoje stvari.

Iz: Rodrigo Fresán Historia argentina, Barcelona 1993.

Rodrigo Fresan rodio se u Buenos Ajresu 1963. godine, i tokom poslednjih devet godina bavio se novinarstvom u glavnim argentinskim medijima, pisuci o knjigama, gastronomiji, stripu i roku.

Njegova prva knjiga pripovedaka, Argentinska prica, prvi put objavljena 1991. godine u Argentini, mesecima je bila bestseler. Drugo izdanje ove knjige objavljeno je u Spaniji 1993. U njemu ima nekih izmena koje je autor za to izdanje sacinio. Iste godine, objavio je jos jednu knjigu, Zivoti svetaca, koja, zajedno sa Argentinskom pricom, ulazi u okvir dela ciji ce opsti naslov biti Ciclo lectivo, to jest, Citalacki ciklus, ili Ciklus predavanja. Rodrigo Fresan spada u najzanimljivije argentinske pisce mladje generacije. Posto je prethodna generacija, ona koja se nalazi izmedju vec sanktifikovanih pisaca kao sto su Borhes, Kortasar, ili Sabato, i ovih najmladjih, izgradila odredjeni odnos prema nasledju argentinskih velikana, posto ih je izucila i prevela vec i u istoriju, generacija Fresana i njegovih vrsnjaka slobodna je da koristi ta iskustva kao deo sveprisutne istorije, i da uzima od njih ono sto joj je potrebno. Otuda i ovaj, mozda donekle sinkreticki, Fresanov tekst pokazuje da je vecita americka dilema: civilizacija ili varvarstvo? evropejstvo ili folklorna egzotika lokalne boje? sasvim prevazidjena, i da se danas argentinski autori bez ikakvog zazora i sa podjednakom lakocom koriste iskustvima svetske, a ne neke na medje sopstvene zemlje ili makar i kontinenta ogranicene knjizevnosti.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]