Broj 100
		Knjizevnost u svetu

Krajem oktobra ledena kisa zestoko pada u Torontu, i nocu su mracne ulice glatke i sjajne od crnog leda. Neoprezno spusteno stopalo iznenada se oklizne, kao da ce da poleti, kao da je stopalo postalo fudbalska lopta. Ostatak tela izvija se i pada s tupim udarcem na tvrd plocnik. Trenutak u kome lezite na trotoaru izgrebani, ugruvani, mokri i smrznuti, cini se kao vecnost.

Magda je sanjala da lezi na zaledjenom tlu, a u stvari je lezala u narucju Sveca, svog mladica, neo-pankera, s kojim se trenutno zabavljala. Svetac je bio dugacak, koscat i cvrst, hladne i pomalo neravne koze; Magda se probudila lezeci na njemu, smrznuta. Skotrljala se s njega i umotala u zbaceni jorgan, trljajuci ruke da bi se zagrejala. Osecala se kao dinosaurus, sporomislece i nezgrapno. Svetac je i dalje spavao, nesvestan, i Magda je ponovo zadremala.

Kada se sledeci put probudila, bilo je jutro i Svetac je vec bio u kuhinji i kuvao kafu. Doneo je dve velike solje u spavacu sobu i vratio se u krevet. Magda ga je lenjo gledala, promatrajuci njegovo telo koje je ona, iako je bilo hladno, smatrala uzbudljivim. "Mislim", promrmljao je Svetac, "da bi trebalo da obucemo istu odecu i nosimo svoja srca na rukavima. Lansirali bismo novu modu."

"U Torontu", odgovori Magda, "kad bi nosio srce na rukavu, ono bi se sledilo. Cak i srce velicine coveka pocelo bi da kuca usporeno, krv bi se zgusnula, ritam bi preskakao. A u istoj odeci - izgledali bismo kao americki turisti."

"Ti i jesi Amerikanka", rece Svetac na svoj samouvereni kanadski nacin, kao da je prosto time sto je Amerikanka Magda automatski na neki nacin moralno iskvarena. Magda je pijuckala kafu i pustila da njegova otrovna strelica proleti mimo nje; nije imala za sta da se zakaci na njenoj glatkoj kozi. Svetac je presao rukom po njenim grudima. Prsti kao da su mu bili ledeno suvi; zadrhtala je.

Nakon sto je izgubila na Vimbldonu, Magda je napustila tenis, Kaliforniju, majku zavisnu od plasticne hirurgije, Porse, muza - teniskog trenera, ugovore za reklame u vrednosti od pet miliona dolara, masinu za pravljenje testenine i blajhanje kose jednom mesecno. Rano jednog jutra, pre nego sto su i cistacice ustale, odvezla se taksijem do pustog aerodroma i, trljajuci oci da se rasani, kupila kartu za neko mesto na kome nikad nije bila. Kanada joj je tada veoma malo znacila - bila je negde na severu, velika i daleka. Nije se ona osecala ponizenom u Vimbldonu, niti na bilo koji nacin osramocenom; pre bi se moglo reci da je odjednom osetila kako joj je potpuno i odvratno dosadno. Mozda je na takvu odluku navelo nesto sto joj je rekla Veronika, njena prijateljica, balerina iz Londona. Ta prica o devojci sa izmisljenim tumorom mozga - sve je to u ono vreme izgledalo tako neobjasnjivo - umorila je i iscrpela Magdu. U poredjenju sa tako ogromnom samoobmanom, sve drugo izgledalo je glupo i besmisleno. A i sama Veronika izgledala je tako cinicno i istroseno; otisle su u bioskop i raspravljale o zivotu. Ipak, posle toga, mozak je boleo pri pomisli na udaranje teniske lopte napred-nazad preko mreze. Magda nikad nije stvarno volela profesionalni tenis; to je, kao i plava kosa, bila ideja njene majke. "Eto", rekla je sebi dok je letela avionom kuci, "otisla sam".

U Torontu nije nikome pricala o svojoj prethodnoj karijeri, a obucenu u crno i sa tamnom kosom koja joj je izrastala, niko je nije prepoznao. Posle svakodnevne gimnastike u Klubu mladih hriscana, nanosila je sminku pazljivo, ali u relativno debelom sloju (jos uvek je osecala potrebu za prerusavanjem) i izlazila na hladne, vetrovite ulice. Toronto nije bio kao Kalifornija. Cak ni planovi da se pokrije jedno od malih ostrva na jezeru Ontario i da se napravi mala Florida, nisu ovaj grad ucinili slicnijim Kaliforniji. Berza koja je imitirala Vol Strit i cinjenica da su svi znali ko je Miki Maus nisu ucinile Kanadu americkom, i Magdi je zbog toga bilo drago. Bizarno Svecevo "kanadstvo" takodje je cinilo srecnom; skoro da je imala osecaj pripadnosti kad su poceli da zive zajedno - bar je pripadala njemu.

U istocnoj Kanadi u jesen opada lisce sa drveca. Zeleno postaje crveno, zuto i narandzasto, zlatno se istice nasuprot crnoj kori bukava, to su boje koje ni reci, ni boje, ni farbe nikako ne mogu da docaraju. Magda nije ocekivala ovo cudo i bila je zapanjena. Gledala je Sveca sa novim postovanjem. "Ti zivis i pored ove agonije lepote i obnavljanja svake godine", pomislila je dok je lezala pored njegovog hladnog, cvrstog tela. Dok se na kafi hvatala ledena kora, ona i Svetac vodili su ljubav, a posle toga je on ponovo zaspao. "Svake godine lisce opada narandzasto i crveno, poprskano krvlju i praznikom Svih svetih, pa ipak ti, kao Svetac, zivis i dalje bez pauze, i zivoti drugih svetaca kao sto si ti jednostavno teku dalje."

Kako se drvece menjalo, menjala se i Magda. Kretala se ulicama strogog, nervoznog grada manje agresivno nego na pocetku, sad je radije zaostajala. Cesto je setala ulicom Blur i, prelazeci preko reke Hamber, zagledala bi se sa visokog mosta dole u vodu koja je kao zmija vijugala kroz boje. Vozila se podzemnom zeleznicom nerado, vise je volela dostojanstveniju voznju tramvajima uz razgledanje lepota grada. Vazduh je bio prepun jesenje ceznje; citav grad kao da je bio u iscekivanju. Magda se pitala da li se ljudi jednostavno hlade nakon vrelog leta, odugovlaceci i muvajuci se okolo dok ne padne prvi sneg i polozi svoj zimski teret na njihova pleca.

Posto je jos uvek mogla da dozvoli sebi da ne radi - njena karijera bila je unosna, ako nista drugo - Magda je provodila sate sedeci u poljskim kafeima i citajuci romane. Kad bi Svetac dobio slobodan dan od restorana - bio je glavni kuvar - posecivali su umetnicke galerije i izlozbe. Odlazili bi u Kraljevski muzej Ontaria i provodili dosta vremena kod dinosaurusa. Kad bi ostavili privremeno svoje vunene kape, rukavice i salove na garderobi, Svetac bi postao pricljiv i tiho psovao i uzvikivao: "Pitam se kako li su vodili ljubav?". Magda je, medjutim, mogla da misli samo na Ledeno doba, za koje je znala da se blizilo ovim razigranim ogromnim bicima; pomislila je kako to sve mora da je izgledalo potpuno neobjasnjivo u ono vreme.

Nocu su Magda i Svetac spavali sa otvorenim prozorom spavace sobe. Svetac je tvrdio da je u sobi pretoplo i da mu je potreban svez vazduh da bi odrzao nisku temperaturu svog tela. To sto je bio hladnokrvan znacilo je da nikad ne mora da kupuje zimski kaput. Magda se sklupcala i pokusala da snagom volje uspori svoj puls. Napolju je duvao vetar i ponekad je unosio lisce u sobu pored zavesa koje su vijorile. Purpurni, zlatni i smedji listovi zalepili bi se za suprotni zid kao decji crtezi. Videvsi to, Magda se oseti kao mala devojcica, uzbudjena otkricem. U plavom jutarnjem svetlu ona gurnu Sveca laktom i rece: "Probudi se."

Svetac zajeca. Sanjao je. Magda ga poljubi i rukama mu blago prodrma glavu. On otvori oci i rece: "Kad sam se probudio, dinosaurus je jos bio tu."

"Sta?", upita Magda.

"Nista", odgovori Svetac, i sam odmahujuci glavom. "Samo sam sanjao."

Kejt Pulinger rodjena je u Britanskoj Kolumbiji, u Kanadi, 1961. Godine 1982. otisla je iz Kanade u London, gde su pocele redovno da izlaze njene kratke price u casopisima. Godine 1986. osvojila je nagradu City Limits za kratku pricu. Njena prva zbirka kratkih prica, Tiny Lies, objavljena je 1988, a njen prvi roman, When the Monster Dies, 1989.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]