		`Broj 100`

		Knjizevnost u svetu

Sirijske price za decu i odrasle

Abdulah Abdu

Sumske zivotinje

U davna vremena, onda kad je postojao samo dan, desilo se da je sunce odjednom zaslo. Pao je mrak. Leopard, hijena, lav, slon, panter, ptica, zmija i gazela behu jako tuzni, pa rekose:

- Kuda cemo sada? Mi se plasimo mraka!

Njihov vapaj cula suma, pa im nezno rece:

- Dodjite meni, deco moja! - i primi ih u svoje narucje.

`Abdulahi Abdu (£abdu/l/l×hi £abduhu) poznati sirijski pisac, danas pise samo za decu. U njegovim poetskim minijaturama osobito cesto dolazi do izrazaja nostalgicno, romanticno vidjenje sveta.`

Zekerija Tamir

Randa se igra

Na zidu svoje kuce Randa je nacrtala, kredom u boji, malog decaka. Kada ga je malo bolje pogledala, videla je da je on namrgodjena lica.

- Kako se zoves, namrgodjeni decace? - upita ga.

Decak namrgodjena lica joj odgovori:

- Zovem se Vidah. Zasto pitas?

- Zelim da ti pomognem. Zasto si tako tuzan?

- Pa, zaboravila si da nacrtas loptu kojom cu se igrati - rece Vidah.

Randa se nasmeja i pozuri da nacrta veliku loptu crvenim, plavim i belim bojama. Vidah se obradova, pa potrca da je uzme i poigra se njome. Tada ce Randa tiho:

- Pusti i mene da se igram s tobom!

Ali se Vidah ne slozi s tim. Na to se Randa ozbiljno naljuti. Uze svoje krede i nacrta na zidu, pored Vidaha i sarene lopte, plavu reku s velikim talasima. Vidah je, igrajuci se, bacio sarenu loptu visoko i ona pade u plavu reku. On poce plakati i kukati, dok su talasi odnosili loptu sve dalje od njega.

- Ne placi! - rece mu Randa.

Ali Vidah nastavi da place, sve dok se Randa nije sazalila, pa je na zidu, uz Vidaha, nacrtala bicikl. Cim ga spazi, on stade stucati od zadovoljstva. Odmah sede na bicikl, podvriskujuci od veselja. No, njegove razdraganosti odjednom nestade; lice mu se ponovo namrgodi. Randa ga zapita:

- Sta ti je?

- Gladan sam! - odgovori Vidah.

- Idi kuci i jedi!

- Ali ja nemam kuce - tuzno ce on.

- Dobro, pa onda idi u restoran - rece Randa.

- Nemam novaca!

Randa se nasmeja:

- I ja sam gladna kao i ti.

Ali je Vidah uporno nastavljao da ponavlja:

- Gladan sam, gladan sam...

Randa je bila zbunjena i nije znala sta da radi. Posle kraceg razmisljanja izvadi iz svog dzepa maramicu, nakvasi je u vodi plave reke i njome izbrisa sve sto je nacrtala na zidu kuce. Nestadose, tada, i Vidah, i sarena lopta, i plava reka i bicikl. Randa je stajala pored zida pognute glave, tuzna sto namrgodjeni decak nije imao sta da jede.

`Zekerija Tamir (zakariy× t×mir) rodjen je u Damasku 1931. godine. Dela su mu usla u vise svetskih antologija, pa se, kao vrstan predstavnik savremene arapske proze, izucava na orijentalistickim katedrama sirom sveta. Price za decu pocinje da objavljuje 1968, a sledece godine ucestvuje u pokretanju prvog sirijskog casopisa za decu "Usama". Najpotpuniji izbor njegovih prica za decu objavljen je u Damasku 1973. godine u knjizi "Zasto je reka ucutala?".`

Gasan as-Sebai

Kralj koji nije voleo knjige

Bez sumnje, davno je to bilo kada je kralj zabranio unosenje knjiga u svoju kraljevinu. I ne samo to: zabranio je ulazak u zemlju svima koji znaju da pisu i citaju. Pravo rekavsi, teska su to vremena bila! Ljudi se, bogme, secaju da su kraljevi vojnici pretrazivali kuce i hapsili sve koji su imali ma kakav papiric sa slovima.

Uhapsili su, tako, nekog coveka koji je skrivao nekoliko knjiga ispod haljina. Sta se sa njim dogodilo, niko nikada nije saznao, ali je prica o njemu i njegovom hapsenju sapatom prepricavana. Njegove reci sa sudjenja vazdan su brujale kraljevinom: govorio je kadiji o vaznosti knjige za coveka, pa je rekao kako mu je milije umreti nego kao zivotinja u neznanju i nemosti ziveti, itd., itd.

Ipak, u kraljevini je najradoznalije bilo jedno dete, koje upita oca:

- Zasto je taj covek zeleo da cita knjige, oce?

Otac odgovori sapatom:

- Govori tise, jer nas kraljevi vojnici i izdaleka mogu cuti! Pa, eto, govorio je da knjiga uci coveka kako da misli i bolje i lepse zivi.

Dete opet upita:

- A zasto mi mislimo, oce?

A on ce tiho:

- Znas, taj covek je rekao: "Treba razmisljati da bismo razumeli zasto pada kisa, zasto seme klija, zasto sunce sija i zasto u ovoj kraljevini ima siromaha."

- Ali, oce, nije li divno da saznamo sve to? - nastavi odmah dete.

- Da, divno je! Medjutim, kadija je rekao da nema potrebe da mi razmisljamo, zato sto umesto nas uvek misli kralj. Buduci da kralj smatra kako knjiga moze coveka samo zbuniti, on je zabranio da se ona unosi u kraljevinu.

Od tada je od deteta postao mladic koji, premda je mnogo vremena proslo, nikako nije mogao zaboraviti pricu o coveku koji je voleo knjige, ni odupreti se zelji sto se odavno stvarala u njemu: da sakuplja knjige i cita ih. Cak je sa svojim drugovima tajno dobavljao knjige iz okolnih drzava, provodeci noci u poducavanju drugih da citaju i pisu. Konacno, postali su svesni u kakvom su mraku do tada ziveli.

I tako se povecao broj ljudi koji su znali da citaju, a to znaci i onih koji su shvatili zasto je kralj zabranio da se knjige unose u njegovu zemlju.

Mostovi br. 100

Knjizevnost u svetu