Broj 100
		Knjizevnost u svetu

PREVODITI KAFKU

Prevesti knjigu nije isto sto i sklopiti brak ili udruziti se s nekim u poslu. Mi mozemo osetiti da nas privlaci neko ko se prilicno razlikuje od nas, i to upravo zato sto se razlikuje: da nije tako, pisci, citaoci i prevodioci bi se raslojili na kaste, strogo zatvorene poput onih u Indiji, ne bi bilo poprecnih veza, niti unakrsnih oplodjavanja, svako bi citao samo pisce koji su mu po krvi srodni, svet bi bio (ili bi izgledao) manje raznovrstan, a nove ideje se ne bi radjale.

Dakle, ja volim Kafku i divim mu se zato sto on pise na nacin koji je meni potpuno nedostupan. U svom pisanju, u dobru ili zlu, znajuci to ili ne, uvek sam tezio prelazu iz nejasnog u jasno, onako (cini mi se da je Pirandelo to rekao, ne secam se vec vise gde) kako radi neka crpka-cediljka, koja usisava mutnu vodu i izbacuje preciscenu: cak sterilnu. Kafka ide suprotnim putem: on bez kraja odmotava prividjenja koja crpi iz neverovatno dubokih slojeva, i nikad ih ne prociscava. Citalac oseca kako ona klijaju iz zametaka i spora: vrve od znacenja koja bi da se iskazu, ali mu se nikada ne pruza pomoc da zdere ili zaobidje veo ako bi video sta on skriva. Kafka nikada ne dodiruje zemlju, nikada ne pristaje da ti dâ kraj Arijadninog konca.

Ali ta moja ljubav je ambivalentna, bliska strahu i odbijanju: slicna je nasem osecanju prema dragoj osobi koja pati i trazi od nas pomoc koju joj ne mozemo pruziti. Nisam bas sklon da poverujem u smeh o kojem govori Brod: mozda se Kafka i smejao razgovarajuci s prijateljima, za stolom u pivnici, zato sto covek nije uvek istovetan sa samim sobom, ali se sigurno nije smejao dok je pisao. Njegova patnja je istinska i stalna, ona te napada i vise te ne pusta: poput njegovih likova, osecas da te je osudio neki podmukli i nedokucivi sud, sto se ugnezdio u prljavim potkrovljima, ali i u svecanoj ozbiljnosti katedrale, i sto svojim pipcima osvaja grad i svet; ili pak da si se pretvorio u nespretnog kukca, svima mrskog, ocajnicki usamljenog, nesposobnog da opsti i misli, kadrog jos jedino da pati.

Kafka shvata svet (svoj, a jos bolje nas danasnji) s pronicljivoscu koja zapanjuje i koja nanosi bol poput odvec jake svetlosti: cesto pokusavamo da izmedju sebe i nje postavimo zastitno staklo, da se zaklonimo; drugi put pak popustamo pred iskusenjem da u nju pogledamo i tada ostajemo zaslepljeni. Kao kad posmatramo suncev kolut, i kasnije ga jos dugo vidimo nad predmetima koji nas okruzuju, tako, citajuci Kafkin Proces, odjednom primecujemo da su svuda oko nas i da nas opsedaju glupi, nepravedni, cesto i smrtonosni procesi.

Proces pokrenut protiv priljeznog i kukavnog bankarskog sluzbenika Jozefa K. zavrsava doista smrtnom presudom; nikada izgovorenom, nikada napisanom, koju u najbednijem i najjednostavnijem ambijentu, s cinovnickom sitnicavoscu, izvrsavaju dva krvnika-lutke, sto mehanicki obavljaju svoj zadatak, nemo razmenjujuci isprazne izraze uctivosti, bez i jedne izgovorene reci. To je stranica pred kojom ostajemo bez daha. Ja, povratnik iz Ausvica, nikada je ne bih napisao, ili bar nikada ne tako: zacelo zbog nesposobnosti i nedostatka maste, ali i zbog stida pred smrcu koju Kafka nije poznavao, ili, ako jeste, koju je osporavao; ili mozda i zato sto ne bih imao dovoljno hrabrosti za to.

Cuvena i toliko puta tumacena recenica koja stoji na kraju knjige kao nadgrobni spomenik ("... cinilo se da ce ga stid nadziveti") uopste mi se ne cini zagonetna. Cega bi to trebalo da se stidi Jozef K., isti taj koji je odlucio da se bori do smrti, i koji na svim kljucnim mestima knjige objavljuje svoju nevinost? On se stidi mnogih protivrecnosti, svoje nedoslednosti, i sustina njegovog bica (gotovo kao i svih nas) jeste u tome sto je nedosledan, neistovetan sa samim sobom u vremenu, nepostojan, neuhvatljiv, ili cak u istom casu podeljen, rascepljen na dve ili vise licnosti koje su u raskoraku.

On se stidi sto se prepirao sa sudom u katedrali, a ujedno i sto se nije dovoljno odlucno suprotstavio sudu potkrovlja. Sto je stracio zivot u nedostojnim kancelarijskim ljubomorama, u staticnim i mahnitim rabotama. Sto je ziveo kada vise nije trebalo da zivi: sto nije nasao snage da podigne ruku na sebe kada je vec sve bilo izgubljeno, pre nego sto su ga posetila dva tupa nosioca smrti. Ali, u tom stidu, prepoznajem i drugu komponentu: na kraju svog mucnog puta, Jozef K. oseca stid zato sto postoji taj mracni i pokvareni sud, koji prodire kroz sve sto ga okruzuje, a kojem pripadaju i zatvorski kapelan, i prerano porocne devojcice koje uznemiravaju slikara Titorelija. Napokon, to je ljudski a ne bozanski sud: koji se od ljudi sastoji i koji su ljudi stvorili, i Jozef, s nozem vec zabodenim u srce, oseca stid sto je covek.

5. jun 1983.

DVE ZASTAVE

U Bertrandovoj zemlji nije bilo vulkana; ali jedan se nalazio u susednoj zemlji Gunduviji, s kojom je Lantanija vec vekovima bila u otvorenom ratu ili pak neprijateljskom odnosu. I doista, lantanijski nacionalni ep, u jednom svom odlomku, pominje vulkan - tumacenja su bila razlicita - da li kao "vatreni lantanijski oltar" ili kao "vatru lantanijskog oltara".

U svim skolama u Lantaniji ucilo se da je aneksija vulkana od strane Gunduvljana predstavljala razbojnicki cin, pa je prvi zadatak svakog Lantanca bio da se vojnicki obuci, da iz sve snage mrzi Gunduviju i da se pripremi za neizbezan i pozeljan rat koji ce skrsiti gunduvijsku drskost i vratiti vulkan. To sto je vulkan svake tri ili cetiri godine pustosio desetine sela i sto je svake godine izazivao katastrofalne zemljotrese, nije bilo ni najmanje vazno: lantanijski je bio i lantanijski je morao ponovo da bude.

Uostalom, kako covek da ne mrzi zemlju poput Gunduvije? Vec i samo njeno ime, tako muklo, grobljansko, izazivalo je odvratnost. Lantanci su bili svadljiv i neslozan svet, skakali su jedan drugome u oci i potezali nozeve i zbog najmanje razlike u misljenju, ali jedinstveni su bili u tome da je Gunduvija zemlja bitangi i siledzija.

Sto se, pak, gunduvijske zastave tice, ona ih je savrseno predstavljala: ruznija nije mogla biti: bezbojna i neukusna, ruzne boje i nespretnog crteza. Niceg drugog, sem jednog smedjeg kruga na zutom polju: nijedne slike, nijednog simbola. Prosta, vulgarna, obicna zastava. Gunduvljani mora da su bili prave budale, i to oduvek, posto su je izabrali i svojom krvlju natapali kada su u borbi umirali, a to se desavalo tri ili cetiri puta u veku. Sem toga, bili su, opste je poznato, skrti i rasipni, pohotljivi i licemerni, drsko smeli i plasljivi.

Bertrand je bio cestit mladic, pun postovanja prema zakonima i tradicijama, i sam pogled na zastavu njegove zemlje pokrenuo bi talas gordosti i ponosa u njegovim venama. Spoj tih triju uzvisenih boja, zelene, narandzaste i ljubicaste, kada bi ih s proleca ponekad spazio zdruzene na livadi, cinio ga je snaznim i srecnim, ponosnim sto je Lantanac, radosnim sto zivi, ali i spremnim da umre za svoju zastavu, jos bolje - zamotan u nju.

Nasuprot tome, jos od najranijeg detinjstva, otkad ga sluzi pamcenje, gunduvijsko zuto i smedje behu mu odvratni: neprijatni svako za sebe, do gadjenja nepodnosljivi zajedno. Bertrand je bio osecajan i emotivan decak i pogled na neprijateljsku zastavu, iz poruge prestampanu na zidnim plakatama ili satiricnim vinjetama, oneraspolozio bi ga ili bi mu izazvao svrab u laktovima, intenzivno lucenje pljuvacke i vrtoglavicu.

Jednom, na nekom koncertu, nasao se u blizini drazesne devojke koja je, sigurno iz nepaznje, imala na sebi zutu bluzu i smedju suknju; Bertrand je morao da ustane i da se udalji, i posto nije bilo slobodnih mesta za sedenje, da kraj koncerta doceka na nogama; samo da nije bio prilicno stidljiv, rekao bi toj devojci ono sto je zasluzila. Bertrand je uzivao u kajsijama i musmulama, ali ih je jeo zatvorenih ociju kako bi izbegao gadjenje pri pogledu na smedju kosticu sto strci s bledo zutog vocnog mesa.

Slicno dejstvo imao je na Bertranda i zvuk gunduvijskog jezika, koji je bio hrapav, grlen, gotovo neartikulisan. Cinilo mu se skandaloznim to sto se u nekim skolama u Lantaniji uci neprijateljski jezik, sto upravo akademici izucavaju njegovu istoriju i korene, gramatiku i sintaksu, sto prevode knjizevnost s tog jezika. I kakva bi to uopste knjizevnost mogla da bude? Sta bi dobro moglo da dodje iz zutosmedje zemlje izopacenih degenerika?

Pa ipak, bio je tu i neki profesor koji je nastojao da dokaze kako lantanijski i gunduvijski vode poreklo od istog jezika, nestalog pre tri hiljade godina, o kojem svedoce i neki nadgrobni natpisi. Besmisleno, ili bolje reci, nepodnosljivo. Ima stvari koje ne mogu biti istinite, koje treba ne znati, precutati, zakopati. Da je Bertranda neko pitao, tri metra pod zemlju bili bi zakopani svi gundofili, i svi oni (na zalost, sve sama mladez!) koji, iz snobizma, slusaju gunduvijski radio i ponavljaju njegove gnusne lazi.

Granica izmedju dve zemlje nije bila hermeticki zatvorena. S obe strane pomno su je nadgledali strazari koji su rado pucali, ali postojao je i jedan prelaz, i tuda bi s vremena na vreme prolazile trgovacke delegacije, u oba pravca, jer su se dve privrede dopunjavale. Tuda su, na opste iznenadjenje, prelazili i sverceri oruzja, s ogromnim tovarima koje granicari kao da nisu primecivali.

Jednom se Bertrand zatekao kada je neka gunduvijska delegacija prolazila glavnom ulicom prestonice. Ta kopilad se cak nisu mnogo ni razlikovali od Lantanaca; na stranu njihov komicni nacin odevanja, covek bi ih, da nije neiskrenog im pogleda i tipicno podmuklog izraza, tesko mogao raspoznati. Bertrand htede da se priblizi kako bi proverio da li smrde, ali ga policija u tome spreci. U podsvesti Lantanaca je vec vekovima postojala cvrsta etimoloska veza izmedju Gunduvije i smrada (kumt, na lantanijskom). Svima je, naprotiv, bilo poznato da lanten na gunduvijskom oznacava potkozne cireve, i Lantanci su to shvatali kao pakosnu lakrdiju koju je trebalo krvlju sprati.

Onda se desilo da su, posle dugih tajnih pregovora, predsednici dveju zemalja objavili da ce se na prolece susresti. Nakon zbunjenog cutanja, lantanijski dnevni list je poceo da propusta neobicne materijale: fotografije gunduvijske prestonice s njenom impozantnom katedralom i lepim vrtovima; slike gunduvijske uredno ocesljane dece, nasmejanih ociju. Nedavno je objavljena i knjiga u kojoj se govorilo o tome kako je, u davnoj proslosti, lantanijsko-gunduvijska flota razbila gomilu gusarskih jedrenjaka, brojno desetostruko nadmocnijih. I konacno bi obnarodovano da ce se, na stadionu lantanijske prestonice, odigrati fudbalska utakmica izmedju timova-prvaka dveju zemalja.

Bertrand je bio medju prvima koji su pozurili da kupe ulaznicu, ali je vec bilo kasno: morao je da se pomiri sa sudbinom i da kod tapkarosa plati petostruko skuplju cenu. Dan je bio divan a stadion prepun; nije bilo ni daska vetra, a dve zastave su mlitavo visile sa dzinovskih jarbola. U odredjeno vreme, zvizduk sudije je oznacio pocetak, i istog trenutka podigao se laki povetarac. Dve zastave, prvi put jedna pored druge, razvile su se u punom sjaju: lantanijsko ljubicasto-narandzasto-zeleno uz zutosmedje Gunduvljana.

Bertrand oseti kako mu niz ledja prodje ledeno-topla jeza, poput maca koji mu se zabada u kicmu. Oci su ga lagale, nisu bile u stanju da mu prenesu tu dvolicnu poruku, to nemoguce, razdiruce da-ne. Istovremeno oseti odvratnost i ljubav, tako intenzivno da ga to otrova. Oko sebe vide gomilu, podeljenu, raspolucenu, kao sto je i sam bio. Oseti kako mu se bolno grce svi misici, oni sto zatezu i oni sto opustaju medju neprijateljskim im glatkim i poprecno-prugastim i onim neumornim srcanim; oseti kako mu burno luce sve zlezde, preplavljujuci ga pobunjenim hormonima. Celjusti mu se stegose kao od tetanusa i pade poput klade.

17. maj 1984.

SIC!

Otkuda to uzivanje? Ponekad je rec o iskrenom zadovoljstvu izazvanom otkricem da smo s velikim autorom toliko saglasni u misljenju da u vlastito vezivo slobodno mozemo da umetnemo neki njegov komadic a da to ne prouzrokuje nadrazaj na rubovima presadjenog tkiva ili reakciju odbacivanja; medjutim, cesce je u pitanju manje uzviseno zadovoljstvo, nesto poput poruke citaocu: "Eto, ja crpim iz izvorâ koje ti ne poznajes, ja znam nesto sto ti ne znas, pa sam stoga jedan stepen iznad tebe".

Poriv za citiranjem tako je snazan da neki pisci citiraju nesvesno, isto onako kao sto i mesecari hodaju u snu: kada ponovo citaju ono sto su napisali, cak s distance od nekoliko godina, otkrivaju odlomke koji su se tu nasli bez ikakvog ucesca njihove volje. Gotovo komplementaran je fenomen izmisljenog citata: Rable, Borhes, Vilkok jesu majstori u navodjenju divljenja dostojnih izreka, izvucenih iz nepostojecih knjiga nepostojecih (ili, cak, postojecih) autora.

Iz polemika nam je poznato kakve se sve niskosti, cesto nekaznjeno, mogu pociniti nepotpunim ili netacnim navodjenjem protivnikovog teksta. Zapanjujuci efekti se daju takodje postici izostavljanjem jedne recenice ili spajanjem dveju prethodno razdvojenih; a vrhunac se pak dostize i odlucujuci zbir brojeva dobija kada nam podje za rukom da u telo citata umetnemo uglastu zagradu i u nju upisemo jedno "sic!".

To sic ima istu vrednost kao i mat u sahu ili loptica koja se zabija ispod mreze u tenisu: poput njih je nemilosrdno i, slicno njima, podrazumeva gresku protivnicke strane. U pitanju moze biti oprostiva greska, gramaticki ili naprosto ortografski previd, ali to sic, to stucanje kreposnog i sablaznjenog iznenadjenja, istu tu gresku preuvelicava, obasjava jasnom svetloscu, stavlja u srediste citaoceve paznje. SIC: onaj koga ovde citiram i s kojim se ocigledno razilazim u misljenju, kao sto to mora da cini svaka pristojna osoba, jeste, gospodo, magarac. Usudjuje se da pise na nasem jeziku, ali ga ne poznaje, zbog cega dopusta sebi ovakvu glupost: da, sic, upravo tako govori, uporedite ipak sa izvornikom. Kako mozete imati poverenja u njega? Subjekat je stavio u akuzativ: dakle, svaka njegova tvrdnja je sumnjiva, pa zato svako njegovo misljenje treba primati s oprezom.

13. mart 1977.

IZMEDjU VRHOVA MENHETNA

Uprkos razlici izmedju dva jezika, medju Italijanima koji su se iselili u Ameriku uoblicila se jedna nerazvijena jezicka mesavina: tako za kucu kazu da je "senza stima" (senza steam, odnosno bez grejanja); piljarnicu zovu "fruttistoro" (fruitstore), kamion "tracca", menjac "ghiro" a kvacilo "claccia". Jedan prijatelj koji, kao i ja, skuplja jezicke nakaradnosti uverava me da je cuo kako kazu "tuo marito sara becco presto" (njill be back soon), (tvoj muz ce se brzo vratiti).1 Cistunci drhte od besa: ali mozda ce se pravi esperanto, u dalekoj buducnosti, razviti upravo iz tih nakaznih zametaka.

I kod nas se trci nedeljom, ali u Central parku to je masovna pojava. Debeli trce da bi oslabili, mrsavi da bi sacuvali formu, bolesni da bi ozdravili, zdravi da bi pokazali da su zdravi. Trci se sa slusalicama od tranzistora na usima, s psom (ne bas preterano odusevljenim) na uzici. Jedan mladi otac trci gurajuci ispred sebe kolica sa zaspalim detetom; elegantna devojka, koze boje kafe, trci na pijacu i vraca se posle pola sata sa plasticnim kesama sto se pomahnitalo njisu obesene o njene podlaktice. Cak i onaj ko ne trci nosi patike za trcanje: i sam sam ih probao, divne su, lake, vazdusaste, besumne, ali ne i lepe. O lepoti Njujorcani, muskarci i zene, malo vode racuna: oblace se kako stignu, "lezerno".

Ali zato veoma vode racuna o kalorijama: zbog toga toliko i trce, no za tri godine sve bi moglo i da se promeni. Stampa je mocna: jos dva ili tri infarkta medju jogger-ima i u modu bi moglo da udje kontemplativno hodanje ili cak sedelacki zivot. I u pogledu kalorija moglo bi doci do preokreta; novine hvale mediteransku dijetu a kafa se sluzi zajedno s plasticnom casom punom belih i ruzicastih kesica. U belima je secer: "samo 16 kalorija", pise na njima, ali to su ipak kalorije i goje te; u onim ruzicastim je neprijatna mesavina sladila i tekst koji hladnokrvno upozorava da ta mesavina, sudeci po opitima izvedenim na zivotinjama, ponekad izaziva i rak. Za vernike nema izbora: ili gojaznost ili rak; ili, razume se, gorka kafa.

Ako, uz dopustenje mojih izuzetno ljubaznih domacina, smem da sudim o obicajima, po zdravlje je stetniji jedan prijem nego dve stotine ruzicastih i belih kesica. Na prijemu covek stoji na nogama sat ili dva, s keksom u jednoj ruci i casom u drugoj tako da mu ne ostaje nijedna da bi njom gestikulirao ili se rukovao s onima kojima ga uzalud predstavljaju.

S ledja i s boka na njega nasrcu brbljive i placljive osobe, dok mu one ozbiljne, sa kojima bi voleo da prica, ostaju nedostupne. Svi govore i govore engleski; da bi te razumeli, treba da podignes glas, ali, kako ga svi podizu, izostaje svaki rezultat i covek se sve vise napreze da bi cuo. Jos nikada nisam doziveo takav napor; kada vas on savlada, dolazi do paralize u opstenju: pretvaramo se da razumemo i odgovaramo grimasama ili pokretima glave, pa se, umesto da razgovaramo, zadovoljavamo proizvodjenjem nejasnih zvukova; ionako je rezultat uvek isti.

Sa svoja dva vrha, Menhetn deluje ponosito i dzinovski. Neboderi novijeg datuma izvanredno su lepi, jednom drskom, lirskom i cinicnom lepotom. Prkose nebu, a istovremeno ga, za vedrih dana, hiljade njihovih prozora odrazavaju na povrsini procelja; nocu bljeste kao Dolomiti od svetlosti. Njihova okomitost je plod razmisljanja, ali izrazava i nesto drugo: ona je delo uma i odvaznosti, i krije u sebi teznju ka visini koja je u Evropi, pre sest stotina godina, stvorila gotske katedrale. Religija je, u Americi, nesto ozbiljno i energicno: ima malo zajednickog sa askezom. Sve religije su se tu pretvorile u delanje i delotvornost, a delotvornost je religija: neboderi su njeni hramovi. Pogled s krova dve povezane zgrade Svetskog trznog centra izaziva vrtoglavicu, kao i pogled s nekog planinskog vrha: zidovi se strmo spustaju cetiri stotine metara, a u podnozju se vide vozila i pesaci kako gmizu poput pomahnitalih buba. U divnom zalivu, u mnostvu ostrva, kanala i prevlaka, Statua slobode deluje kao neka patuljasta zena, ali vodic koji opisuje dva kolosa-blizanca ipak preteruje: "Nikada necete biti blizi zvezdama!" Treba samo poci u Lanzo...

Na zemlji, na plocnicima, medju divovima od kristala, mota se bogata zbirka uzoraka Ljudske Vrste: nijedna podvrsta ne nedostaje, naprotiv, na povrsinu izranjaju upadljivi, neizbezni, neprihvaceni jadnici. Muskarci i zene, beli i crni (ali, vecinom crni) u dronjcima ili pristojno odeveni, sede na zemlji ili se naslanjaju na zid; nista ne traze; gledaju u prazno; puse ili zvacu zvakacu gumu u tisini; poneki spavaju izmedju nogu prolaznika pod nadstresnicom od talasastog kartona, drugi preturaju po kantama za djubre.

Ne preturaju uzalud, nalaze polupojedene sendvice, polupopijene Koka-Kole, cipele, odela, knjige, casopise: potrosacka civilizacija je rasipnicka civilizacija; ako duva vetar ili pada kisa, ogrcu se kese od polietilena, koje isti taj vetar izdasno razbacuje na sve strane. Vecinom, to su bivsi gosti psihijatrijskih bolnica: ukoliko nisu opasni, bivaju otpusteni i prepusteni sami sebi.

Na suprotnom kraju, na vrhu zapadne civilizacije, nalaze se izvori kulture: muzeji, biblioteke, skole, pozorista. Kulturna ponuda je terrific: tako se kaze, izraz je pozitivan. Zastrasujuca je po kvalitetu i kvantitetu, i izaziva postovanje. Prijatelj Amerikanac mi daje jedno pojednostavljeno objasnjenje, koje me ne zadovoljava: bogatasu odgovara da osnuje neku kulturnu ustanovu, jer time smanjuje svoje poreske obaveze.

Ne verujem da je u pitanju samo to. Postoji glad za kulturom, postovanje prema kulturi; na dugi rok, ljudi osecaju da je kultura dobra investicija. Hvale su vredni neobrazovani teksaski i kalifornijski milijarderi koji ulazu svoje dolare u kulturu; ali za sada, na kraci rok, izgleda da su rezultati oskudni. Americka kultura je dosegla izuzetne domete, ona stvara izvanredne strucnjake, ali prosek joj je nizi od evropskog. Kao i crnica u sumi, kultura zahteva vekove: nema brzih, instant surogata.

25. jun 1985.

PRIMO LEVI (1919-1987), diplomirani hemicar i dugogodisnji direktor fabrike hemijskih proizvoda u Torinu, prozni pisac i pesnik, publicista i prevodilac, svakako je jedna od najzanimljivijih pojava u posleratnoj italijanskoj knjizevnosti.

Slavu je stekao vec prvom objavljenom knjigom Ako je to covek (Se ljuesto e un uomo) (1947), u kojoj, opisujuci svoje logorske dane u Ausvicu i svakodnevnu borbu za prezivljavanje, ne samo fizicko vec i duhovno, Levi govori zapravo o ljudskoj patnji, nacizmu, etickom zlu i njegovim korenima. Mnogi smatraju to delo jednim od najpotresnijih i, u knjizevnom pogledu, najboljih svedocanstava o koncentracionim logorima. Povratak prezivelih i njihovo uklapanje u svakodnevni zivot opisani su u knjizi Primirje (La tregua), za koju Levi 1963. dobija uglednu nagradu "Campiello". Pod pseudonimom Damiano Malabaila, 1966. objavljuje Price iz prirode (Storie naturali), ironijski intoniranu kritiku savremenog drustva s elementima fantastike i apsurda, za koju mu dodeljuju nagradu "Bagutta". Temama rata i zivota Jevreja vraca se 1983. u zbirci prica Ako ne sada, kada? (Se non ora, ljuando?), koja te iste godine dobija cak dve knjizevne nagrade "Campiello" i "Viareggio".

Pored pisanja, Levi se bavio i prevodjenjem, kako knjizevnih tako i naucnih tekstova. Preko dvadeset godina je imao svoju redovnu rubriku u torinskom dnevniku "La Stampa". Kao plod te saradnje nastala je zbirka ogleda i pripovedaka Treca strana (Terza pagina), iz koje je napravljen ovaj izbor.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]