Broj 100

Knjizevnost u svetu

Deset bozjih zapovesti

Druga zapovest

Ksistof Kjeslovski / Ksistof Pjesjevic

1.

Belo. Na automobilima snezne kape. Nastojnik snaznim pokretima odgrce sneg sa staza. Izdaleka nailaze dva muskarca. Jedan vuce sanke, drugi pridrzava frizider koji stoji na njima. Kad ih ugleda, nastojnik prekida posao, ali se odmah vraca metli i pri sledecem zamahu, ispod debelog sloja snega, pronalazi smrznutog zeca. Sigurno je pao nekome sa prozora ili balkona. Nastojnik dize glavu i zaustavlja pogled na lodji koja se malo razlikuje od ostalih. Zastakljena malim svetlozutim oknima, sluzi kao kucni staklenik.

2.

Unutrasnjost "staklenika": puno kaktusa i mali elektricni reso, koji sve to zagreva. Biljke su bujne i jarko zelene boje. Nevelik stan. Mnostvo portreta iz medjuratnog perioda, na stolu, u drvenom peharu, petnaestak lula sa nazubljenim kamisima, u uglovima okvira za slike male fotografije u boji: mladi covek i zena s dvoje nasmejane dece gledaju pravo u objektiv. Na starom tradicionalnom stalku - kavez s kanarincem, dobro pokriven salvetom. Ordinarijusova ruka otkriva kavez, kanarinac se smesta prihvata posla - njegovo pevanje cuce se tokom citave sekvence. Ordinarijus, ogrnut salom i starim dzemperom, sve to preko pizame, u carapama i papucama, pali, jednu za drugom, sve plinske ringle i postavlja na njih velike lonce s vodom.

Ordinarijus ima 65 godina i lice coveka koji mnogo zahteva od drugih; od sebe takodje. Izlazi na balkon da prekontrolise kaktuse. Jednome je verovatno potrebna veca nega, jer ga ordinarijus zagleda narocito brizno. Prekida ga zvuk budilnika. Iskljucuje budilnik i smesta ukljucuje radio. Slusa skraceno izdanje vesti, posle cega vestim pokretom menja talase i slusa do kraja vesti na engleskom. Istovremeno dosipa kanarincu zrnevlje. Zvono na vratima - ordinarijus ne ocekuje nikoga. Otvara tri brave, na pragu nastojnik sa smrznutim zecom.

NASTOJNIK: Da nije ispao vama, gospodine doktore?

Ordinarijus gleda zacudjen.

ORDINARIJUS: Ne. Mada bih...

NASTOJNIK: Izvinite... Mozda je nekome drugom...

Ordinarijus se smeska.

ORDINARIJUS: I od patke postade zec...*

Zatvara tri brave, prenosi iz kuhinje u kupatilo cetiri lonca s vodom koja isparava, sipa vodu u kadu i dodaje hladnu. Brise zamagljeno ogledalo.

U debelom kaputu je, slaze u korpu prazne flase od mleka i mineralne vode. U kuhinjskom ormanu ima novac, poslagan u nekoliko gomilica. Odbrojava s gomilice nekoliko stotina zlota, belezi tu sumu na cedulji zalepljenoj na vratima, otvara, jednu za drugom, tri brave...

3.

Na stepenistu, kraj prozora, stoji zena. Stanuje ovde, u haljini je, pusi. Ordinarijus je mimoilazi, ali zena krene prema njemu, kao da bi htela nesto da mu kaze. Zatim se povlaci i okrece ka prozoru. Ima mrsave, nezne ruke. Zgnjecila je opusak cigarete s preteranom snagom.

4.

Ordinarijus dugo i sa odvratnoscu posmatra zemicke, stavlja u korpu hleb, sir i dve flase mleka. Prilazi nasmejan blagajni.

ORDINARIJUS: Opet nema svezih zemicki.

BLAGAJNICA: Hocete li da se upisete?

ORDINARIJUS: Naravno.

U prodavnici nema mnogo ljudi u ovo doba. Blagajnica izvlaci knjigu zelja i zalbi, s hemijskom olovkom, pricvrscenom na kanapu. Ordinarijus brizljivo upisuje sledecu primedbu - nekoliko poslednjih strana ispunjeno je njegovim pismom. Za to vreme blagajnica izvlaci iz korpe prazne flase. Ordinarijus joj vraca knjigu.

BLAGAJNICA: Hvala, gospodine doktore. Dve od mleka i dve od soda-vode.

ORDINARIJUS: Tako je.

Vadi stari novcanik, izusivan na nekoliko mesta.

5.

Izlazi iz lifta. Dorota - zena s neznim rukama - pusi novu cigaretu na istom mestu, kraj prozora. Ordinarijus prolazi pored nje, ponavlja ritual s tri brave, ostavlja kupljene namirnice i tiho, na prstima, prilazi "spijunki" na vratima. Dorota stoji kraj njegovih vrata. Ordinarijus otvara vrata.

ORDINARIJUS: Vi zelite nesto od mene. Da cujem.

DOROTA: Stanujem na poslednjem spratu. Nadam se da me se secate.

ORDINARIJUS: Da. Pre dve godine pregazili ste mog psa.

Odskrine vrata i zena ulazi u predsoblje.

DOROTA: Zovem se Dorota Geler. Moj muz lezi na vasem odeljenju, gospodine ordinarijuse.

ORDINARIJUS: Interesuje vas zdravstveno stanje?

DOROTA: Da.

ORDINARIJUS: Porodice pacijenata primam sredom od tri do pet. Posle podne.

DOROTA: Za dva dana.

ORDINARIJUS: Da, danas je ponedeljak.

Zatvara vrata iza gosta. Dorota se okrece prema "spijunki".

DOROTA (govori poluglasno): Steta sto tebe nisam pregazila.

Ordinarijus je zavrsio dorucak. Pazljivo proucava male oglase u dnevnim novinama. Pored nekih oglasa stavlja nerazumljiv znak.

Zvono na vratima prekida ordinarijusa u citanju oglasa, karakteristican signal: dvaput kratko, dvaput dugo. U vratima stoji gospodja Basja.

GOSPODjA BASJA: Hladno, gospodine doktore.

ORDINARIJUS: Hladno.

Odmah je vodi na balkon i pokazuje joj kaktus koji je gledao jutros.

GOSPODjA BASJA: Boluje, zar ne?

Gospodja Basja se naginje nad kaktusom kao lekar.

GOSPODjA BASJA: Propasce...

ORDINARIJUS: Mislite?

Zena potvrdjuje tuznim klimanjem glave, zna. Vracaju se u sobu. Ordinarijus, u kuhinji, skida sa plina cajnik sa prokuvanom vodom i sipa dve pune kasicice kafe u dve case. Naliva vodu. Gospodja Basja seda za sto. Vidi se da oboje vole ovaj trenutak.

ORDINARIJUS: To nije bila kijavica, znate li? Njemu nicu zubi. Plakao je cele noci, a ujutru sam pipnuo i osetio ostro ispupcenje u ustima, dole. To je bio zub.

GOSPODjA BASJA: Niste spavali?

ORDINARIJUS: Zaspao je tek u zoru. Ja nisam spavao, sedeo sam kraj njega, a ona... ona nije spavala, jer je brinula sto mi ne spavamo. Ujutru je moj otac dosao iz svoje sobe i otvorio usta. Rekao je: ooo... Smejao se i pokazao prstom rupu od zuba.

GOSPODjA BASJA: Bio je kod zubara?

ORDINARIJUS: Ne, nikada nije bio kod zubara. Imao je preko pedeset i sve zube zdrave. Samo taj jedan... Izvadio ga je. Sam. Rekao sam mu da je malome izrastao prvi zub, a on se smeje i kaze: tacno je, sve je tacno.

Gospodja Basja se smeska. Neprijatno joj je da to pominje, ali ona nema prednje zube. Uopste se ne oseca nelagodno zbog toga.

ORDINARIJUS: Otac je izvadio iz maramice umotani zub i pokazao ga. Beo, cist zub. Stavio je malu na kolena i pokazao joj. Dakle, tako, gospodjo Basja. Ja stavljam sal. Mali mirno spava, vidim ga kroz odskrinuta vrata. U sobi sedi otac, na njegovim kolenima nasmejana unuka odmerava njegov izvadjeni zub. Ona stoji uspravna u hodniku, visoka i prava, sa podocnjacima od nespavanja, i kaze: ne dopada mi se sve to. Suvise je zuba u ovoj kuci. Pazi. Ja jos kazem: odspavaj malo. Otac danas ne izlazi. Ona ozbiljno klima glavom: dobro.

Ordinarijusu su poluzatvorene oci, po tonu glasa vidi se da je vec zavrsio. Gospodja Basja ispija poslednji gutljaj kafe. Trenutak tisine. Gospodja Basja razume da je to vec kraj. Uostalom, ispila je kafu.

GOSPODjA BASJA: Zavrsila sam... Mogu li?

Uklanja case od kafe, stavlja ih u sudoper. Iz zamotuljka svojih krpa vadi jednu meku i smesta pocinje da brise prasinu sa polica u sobi. Ordinarijus ustaje iza stola u kuhinji i u hodniku oblaci svoj kaput sa krznenim okovratnikom. Priseca se obelezenih oglasa u "Zicu Varsavi". Daje jedan primerak gospodji Basji.

ORDINARIJUS: Danas tri... Zatvoricete dobro vrata za sobom?

Izlazi. Na kraju hodnika primecuje Dorotu sa cigaretom. Nije se odmakla od prozora od onog vremena.

ORDINARIJUS: Molim vas, gospodjo...

Govori njenim ledjima. Dorota se ne okrece.

ORDINARIJUS: Izvolite, dodjite posle podne.

Udaljuje se i ulazi u lift.

6.

Dorota je zgodna zena, oko trideset joj je, onaj tip zene za koji se kaze veoma kratko "devojka". Prilazi stocicu, na kojem stoji pismo. Prve reci mozemo da procitamo: Najdrazi. Ovde je zima, mraz. Ne mogu da zaboravim... Mozda bismo uspeli da procitamo do kraja da nije Dorotine ruke koja cepa list na sitne komadice. Ukljucuje aparat koji registruje telefonske razgovore. Aparat se odaziva magnetofonskim glasom.

GLAS (off): Dorotice, tu si?... Podigni slusalicu ako si tu... Nisi. Putujem, bicu nedelju dana na skijanju. Ljubim te.

Trenutak tisine i posle elektronskog "bip" - drugi glas.

GLAS (off): Janek Vjezbicki. Imam nesto vazno. Svraticu veceras.

Potom je tiho. Dorota ponovo postavlja magnetofon i prilazi prozoru. Ordinarijus prelazi preko trga izmedju zgrada i ide prema obdanistu.

Na Dorotina vrata zvoni postar: onizak, s velikom glavom i aparatom za sluh, koji verovatno nije mnogo efikasan, jer postar odmah vice.

POSTAR: Gospodja Geler? Novac za vas. Muzevljevo bolovanje. Licnu kartu, molim.

DOROTA: Imam samo pasos. Moze?

Postar naculi uho sa aparatom.

DOROTA: Imam samo pasos.

Postar ispunjava uputnicu i isplacuje joj novac.

DOROTA: Nista vise?

Postar prebacuje torbu preko ramena i vrti odrecno glavom.

7.

U sobi direktorke obdanista, koja imitira lekarsku ordinaciju, ordinarijus zavrsava pregled malog decaka. Otpravlja ga pljeskanjem po zadnjici i belezi nesto u bolesnickoj listi. Pregleda devojcicu.

ORDINARIJUS: Ne posecujes zubara?

Mala vrti glavom, ne posecuje. Ordinarijus opet belezi u listu.

DIREKTORKA: Sva su vec gotova, gospodine doktore.

ORDINARIJUS: Imaju lose zube.

DIREKTORKA: Ne jedu sto bi trebalo.

ORDINARIJUS: Da.

DIREKTORKA: Kao obicno? U ponedeljak?

8.

Ordinarijus ulazi u bolnicu, portir ga pozdravlja prinoseci ruku stitu kape.

9.

Coveka koji prolazi kroz odeljenje pozdravljaju medicinske sestre i lekari. Pacijenti na poluspratu vade cigarete iz usta da bi rekli "dobar dan". U hodniku svog odeljenja ordinarijus zaustavlja mladog lekara.

ORDINARIJUS: Gde lezi Geler, gospodine kolega?

Lekar se zamisli za trenutak.

LEKAR: Operisan?... U dvanaestici.

ORDINARIJUS: Molim vas, listu.

Prilazi sobi br. 12, hoce da udje ali kroz okno vidi, kraj kreveta jednoga od bolesnika, Dorotu. Posmatra oboje i odlazi.

Andzej, Dorotin muz, stariji je od nje par godina. Dorota ga gleda sa onim bolnim cudjenjem, kakvo nas obuzima kad vidimo bliskog coveka koga napusta zivot. Donela je muzu nekakvu teglicu s kompotom, ali, shvatajuci suvisnost ovoga poklona, vraca ga u torbu. Pokusava da popravi jastuk, poravna jorgan, najzad izlazi, a tada Andzej oprezno otvara oci - probudio se? Sve vreme nije spavao, ali nije imao volju da razgovara sa zenom? Preko njegovog lica prelazi grc bola. Ispod poluzatvorenih kapaka posmatra predmete koji ga okruzuju. Na beloj sipki kreveta ljusti se farba. O ovu sipku razbijaju se kapi vode, koje padaju odnekud - najpre polako, s dugim pauzama, po jedna, po dve, pa tri odjednom. Na spoju zida i tavanice vide se mlazevi koji teku. Na parapetu stoje porazbacani listici. Andzej zatvara oci. Ne zeli ovakve slike, to je sigurno. Iz radijatora kaplje voda u podmetnuto vedro, u istom ritmu kao malopre na sipku kreveta. Preko Andzejevog lica opet prelazi grimasa bola.

10.

SEKRETARICA: Neka zena vas trazi, gospodine ordinarijuse.

Geler.

ORDINARIJUS: Vec je proslo podne?

Sekretarica proverava vreme na satu.

SEKRETARICA: Dvanaest i tri.

Ordinarijus odmice papire i pravi gest prema Doroti koja ulazi.

ORDINARIJUS: Izvolite, sedite.

Dorota vadi cigarete i sibicu.

DOROTA: Mogu li?

ORDINARIJUS: Ja ne pusim, ali ako morate...

Dorota ostavlja cigarete i sibicu u tasnu. Ordinarijus posmatra pod svetlom snimak koji je bio u fascikli bolesnika.

ORDINARIJUS: Dijagnoza, lecenje, operacija... sve prekasno...

DOROTA: Sta to znaci?

Ordinarijus se okrece prema njoj.

ORDINARIJUS: Lose.

Sredjuje papire, smatrajuci razgovor zavrsenim.

DOROTA: Zivece?

ORDINARIJUS: Ne znam, gospodjo.

Dorota ustaje i staje pored samog ordinarijusa.

DOROTA: Ja moram da znam. I vi morate...

ORDINARIJUS: Jedino sto moram, to je da lecim vaseg muza kako najbolje umem. A znam jedno: da ne znam.

11.

Rani sumrak. Kad ugleda ordinarijusa, strazar prinosi prste kapi. Ordinarijus skrece u sporednu ulicicu. Dorota mu preprecuje put folksvagenom.

DOROTA: Odvescu vas.

ORDINARIJUS: Hvala, idem pesice.

Dorota ceka da se udalji i polako krece za njim.

Folksvagen, na sigurnoj udaljenosti od ordinarijusa, ulazi u naselje. Ordinarijus skrece iza bloka, Dorota ubrzava, ali ne vidi nikoga. Vozi unazad. Prilazi zgradi u kojoj oboje stanuju i parkira kola nepravilno, ispred samog stepenista, kako ne bi mogao da joj promakne.

12.

Ordinarijus sedi u velikoj sobi. Svuda stoje provizorne police, paketi, puno ampula, bocica s lekovima, raznobojnih kutijica. Dva mladica pomazu ordinarijusu, koji proverava nazive lekova u rasirenim knjigama, uporedjuje ih s nazivima odgovarajucih poljskih. Stavlja i skida naocare, citajuci datume vaznosti. U sobu ulazi mrsav covek, obucen u crno, s kolarom na vratu. Svestenik. Ordinarijus podize naocare.

ORDINARIJUS: Posla za nedelju dana.

SVESTENIK: Izvinite... imacemo ovde odmah posla.

Ordinarijus se kiselo osmehuje.

ORDINARIJUS: Onda za mesec dana.

13.

Dorota se vec smrzla u automobilu, zagreva ruke, pustajuci motor i grejanje. Ugledavsi izdaleka folksvagen, ordinarijus se povlaci i ide na drugi ulaz.

14.

Ordinarijus pritiska poslednje dugme lifta i hodnikom, koji vodi duz citave zgrade, prelazi na drugo stepeniste. Opet zaustavlja lift i silazi na svoj sprat. Kljucevi, tri brave i tako dalje.

Dorota s cudjenjem primecuje svetlo koje se pali u stakleniku.

15.

Ordinarijus, jos u kaputu, cita cedulju koju mu je ostavila gospodja Basja: Corba je u frizideru, kaktus sam presadila u saksiju i poduprla ga. Gospodine Doktore, ne dodirujte ga. Na oglase sam se javljala. Bicu u sredu pa cu Vam ispricati. Barbara. Zvono. Ordinarijus uzdise. Zvono se nametljivo ponavlja.

ORDINARIJUS: Odmah!

Pali plin, stavlja na njega cetiri lonca s vodom, koje je pripremila gospodja Basja, i otvara vrata. Dorota ulazi u sobu, ne skidajuci bundu.

ORDINARIJUS: Usao sam na drugi ulaz. Mozete da zapalite!

Doroti drhte ruke dok ih pruza da uzme cigaretu. Ustaje po pepeljaru, na pisacem stolu je nema, ali na njemu su fotografije u ramu. Nekoliko muskaraca stoji kraj starog aviona sa propelerom.

ORDINARIJUS: Kako se vi kupate?

DOROTA: Grejem vodu na plinu.

ORDINARIJUS: Molim vas, gospodjo. Ja zaista ne znam.

Dorota uvlaci dim i otresa pepeo na dlan.

DOROTA: Ja se veoma... Muz i ja... Ja ga mnogo volim.

ORDINARIJUS: Video sam vas nekoliko puta. Tako je izgledalo.

Dorota posmatra pregrst pepela na svojoj ruci.

ORDINARIJUS: Medicina ne zna nista o uzrocima, malo o posledicama. O prognozama - najmanje...

Dorota prekida.

DOROTA: Amerikanci svojim bolesnicima govore.

ORDINARIJUS: Da, govore. Na "ne" im se pretezno potvrdjuje, na "da" redje.

DOROTA: Mogu da podnesem "ne". Recite: umrece. Da znam. Ucinicu za njega sve sto mogu...

Pepeo s njene cigarete pada na pod.

ORDINARIJUS: Nista vi ne mozete. Mozete da cekate.

Kratki, racionalni ordinarijusovi odgovori izbacuju Dorotu iz ravnoteze, ali ona mora ovaj razgovor da obavi do kraja. Ovoga puta uspeva da otrese pepeo na ruku. Umiruje se.

DOROTA: Ako mi date jos minut, recu cu zasto moram da znam.

ORDINARIJUS: Slusam.

DOROTA: Nisam mogla da imam dete. Sada sam u trecem mesecu. Ne s muzem... Ako prekinem trudnocu, necu vise imati sansi. A ako muz ostane ziv, ne mogu imati to dete. Muskarac... Covek, o kome pricam, blizak mi je. Ne znam da li vi znate... Moguce je voleti dva coveka odjednom...

ORDINARIJUS: Za ozdravljenje ima nekoliko procenata sansi, da prezivi i vegetira mozda petnaestak. Tako kaze medicina. A ja... Ja sam video veoma mnogo ljudi koji su ziveli mada nisu imali nikakvog izgleda za to, i one koji su umirali bez razloga.

Dorota dugo, metodicno gasi cigaretu u kutiji sibica. Naglo zapaljen, sumpor eksplodira u vidu kratkog, jakog plamena.

ORDINARIJUS: On ce znati da to nije njegovo dete?

Na Dorotinom licu pojavljuje se nesto, sto autori romana nazivaju "zlim osmehom".

DOROTA: Naravno... Vi umete samo da kombinujete. Vi takodje...

ORDINARIJUS: Znam da ljudi na sve pristaju. Ponekad...

DOROTA: Ima stvari koje se ne mogu uciniti coveku... koji se voli... koji umire... Da li vi verujete u Boga?

ORDINARIJUS: Da...

DOROTA: Ja nemam koga da pitam...

Dorota izlazi bez pozdrava. Ordinarijus podize glavu, sa fotografije ga gledaju deca koja jedu sladoled. Ustaje i pokriva salvetom kanarinca koji je upravo poceo da peva.

16.

Pred Dorotinim vratima, na velikom, punom ruksaku, sedi muskarac u vetrovki. Kad je ugleda, ustaje.

JANEK: Zvao sam... Slusala si automat?

DOROTA: Da.

Otvara vrata i gleda u ruksak.

DOROTA: To - Andzejev?

JANEK: Putujemo. Za nedelju dana. Pravo u Delhi a onda, vec sa nosacima, idemo u prvi logor.

Ulaze u stan. Janek postavlja teski ruksak u predsoblje.

DOROTA: Zasto si doneo?

JANEK: Zasto bi neko rovao kad nikoga ne bude...

DOROTA: Cuj... zar nije prerano za taj pogreb?!

Janek vadi iz dzepa cedulju.

JANEK: Napisao sam mu... Nedostajace nam na planini.

DOROTA: Nosi to. Nosi!

Otvara sa hukom vrata i sama pokusava da dovuce teret u hodnik.

DOROTA: Je li on clan kluba ili nije?! Ima li pravo da drzi ruksak u magacinu?

JANEK: Ima, ali...

DOROTA: Onda neka stoji tamo, do djavola! Neka stoji, bar dok ne umre!

Prebacuje ruksak preko praga i treska vratima. Janek ostaje u predsoblju.

JANEK: Izvini... Nismo hteli... Nesrecna si...

DOROTA: Ne, vise nisam. To nije bilo tako glupo...

JANEK: Sta?

DOROTA: Taj kretenski ruksak.

JANEK: Kako je on?

Dorota cuti.

Sedi u kuhinji. Tupo zagleda casu s cajem koji se isparava. Dotice je prstom i polako, milimetar po milimetar, gura na ivicu stola. Posle izvesnog vremena, casa stize tamo, Dorota ne smanjuje pritisak, casa se naginje preko ivice i pada uz tresak. Dorota ne reaguje. Kao da uopste nije primetila sta je ucinila. Iz sobe se cuje telefon. Dorota ceka. Posle dva signala cuje se Dorotin glas iz automata.

DOROTA (off): Ovde stan Andzeja i Dorote Geler. Molim vas, posto cujete elektronski signal, ostavite poruku. Snimanje traje pola minuta.

Kratak elektronski signal i za trenutak jasan muski glas.

MUSKARAC (off): To sam ja. Ovde je tek podne, a kod tebe vece. Vratio sam se s probe. Mnogo je ljudi. Osecam se sasvim sam. Cekam te svakoga dana. Javicuti se sutra uvece, kod tebe ce biti noc... Snimanje se sigurno vec zavr...

Aparat lako brenca. Snimanje se prekida.

17.

U praznoj laboratoriji - jos je rano - ordinarijus posmatra nesto pod mikroskopom. To traje dugo.

ORDINARIJUS: Prethodni isecak, molim.

Mladi lekar menja preparat pod isturenim objektivom. Ordinarijus se opet ukoci nad mikroskopom.

ORDINARIJUS: Jos raniji.

Operacija se ponavlja.

ORDINARIJUS: I najnoviji.

Mladi lekar ponovo menja preparat.

ORDINARIJUS: Pogledajte.

Sada se lekar naginje nad okularom. Ordinarijus mu menja isecke, obavestavajuci ga koji posmatra.

ORDINARIJUS: Pre dve nedelje. Pre nedelju dana. Najnoviji.

Mladi lekar podize pogled. Oko oka mu je ostao kruzni otisak okulara.

LEKAR: Vi ste nas uvek ucili, gospodine ordinarijuse...

ORDINARIJUS: Ostavimo... Sta mislite?

LEKAR: Progres.

Ordinarijus potvrdjuje klimanjem glave, mislio je slicno.

18.

Ginekolog izgleda kao covek koji je video mnogo zena, ali ne samo profesionalno. Zavrsio je pregled i posmatra Dorotu.

GINEKOLOG: Sjajno. Mozete sici.

Dorota se ne mice.

DOROTA: Moram da je prekinem, gospodine doktore. Dosla sam da se dogovorimo.

GINEKOLOG: Da unistite takav biser?

DOROTA: Takav biser.

Ginekolog siri ruke i trazi slobodan termin.

GINEKOLOG: Bili ste kod mene?

DOROTA: Prvi put.

GINEKOLOG: Prekosutra. Prezime?

DOROTA: Geler. Dorota.

GINEKOLOG: Lepo ime.

19.

Dorota se osvrce po holu hotela "Europejski". Muskarac od tridesetak godina, s naocarima, prestaje da pije kafu i ustaje.

DOROTA: To ste vi?

COVEK S NAOCARIMA: Ja... Dobar dan. Vitek mi je pricao...

Vadi koverat i sareni paketic.

DOROTA: Kad ste stigli?

COVEK S NAOCARIMA: Nocas. Molio me je da vam ispricam o njemu.

DOROTA: Ispricajte.

COVEK S NAOCARIMA: Vec je imao koncert. Ne moze da vas dobije telefonom. Molio me je da vam kazem... Pokusace nocas... Bilo je mnogo ljudi na tom koncertu...

DOROTA: Znam.

Razgovor zapinje.

COVEK S NAOCARIMA: Toliko. Vi imate kljuceve od njegovog stana...

DOROTA: Imam.

COVEK S NAOCARIMA: Molio je da uzmete iz njega note. Na pijaninu su. Nekoliko tabaka u zelenom omotu. Toliko.

20.

Dorota otvara pijanino u Vitekovom stanu. Nezno udara prstima po dirkama. Skida prste s dirki, ali muzika i dalje traje. Cuce se u celoj sceni. Stan je jedna velika soba, u kojoj su sruseni zidovi. Mora da je Vitek putovao u velikoj brzini: krevet je nenamesten, svuda su razbacane stvari. Dorota prilazi sakou koji visi na vesalici. Uvlaci ruku u rukav i privija se uz njega. Potom ulazi u kupatilo, pali svetlo. Na ogledalu je natpis ruzem: Ustala sam ranije. U devet kraj filharmonije. Dorota. Slovo "o", u reci "Dorota", ima u sredini nacrtano nasmejano sunce. Dorota se takodje smeska, vraca se pijaninu i stavlja pismo i sareni paketic na note koje stoje tamo u zelenom omotu.

21.

Gospodja Basja se osmehuje s praga, drugacije nego obicno.

ORDINARIJUS: Dobar dan, gospodjo Barbara.

Pazljivo je posmatra.

ORDINARIJUS: Sta se dogodilo, gospodjo Barbara?

GOSPODjA BASJA: Kupila sam...

ORDINARIJUS: Kupili ste!

GOSPODjA BASJA: Da, po oglasu koji ste mi vi, doktore, obelezili...

ORDINARIJUS: Zasto je onda niste obukli da pokazete?

GOSPODjA BASJA: Lepa je... Verovatno je nikada necu obuci. Steta... Znate kakvi su ljudi danas. Mogu da skinu s coveka, a da i ne primeti.

ORDINARIJUS: Pricajte mi.

Gospodja Basja pokazuje.

GOSPODjA BASJA: Duga, crna... uvijene kovrdzice... sasivena kao za mene... s okovratnikom o kakvom sam sanjala...

ORDINARIJUS: Koliko ste dali? Reci cete mi?...

Gospodja Basja se sada smeje otvoreno, srecna je.

GOSPODjA BASJA: Sve, gospodine doktore. Sve, sto sam ustedela za trideset godina.

Stigla je vec da se preobuce, izvadila je iz svoje torbe srafciger i sada stoji kraj balkonskih vrata, odvrcuci prozore. U jednom od ovih prozora ordinarijus je zakacio rentgenske snimke. Prilazi im i ponovo ih pazljivo zagleda.

Kad se gospodja Basja priblizi sa svojim srafcigerom, on ih premesta tamo gde nece smetati.

GOSPODjA BASJA: Radite i ovde, gospodine doktore?

ORDINARIJUS: Da... Ljudi stalno pitaju koliko im je zivota ostalo...

GOSPODjA BASJA: I vi im govorite?

ORDINARIJUS: Ne govorim... Jer ne znam...

Gospodja Basja prekida posao i kaze poluglasno, kao da ispoveda najvecu tajnu.

GOSPODjA BASJA: Ja bih zelela da naglo umrem.

Ordinarijus prihvata njen ozbiljan, poverljiv ton.

ORDINARIJUS: Bojite se?

GOSPODjA BASJA: Svako se boji. Ali ja... Dokle god sam ziva, prozori ce se kod mene uvek sijati, gospodine doktore.

Ordinarijus stavlja rentgenske snimke u tasnu. U kuhinji sipa kafu u dve case i naliva kljucalom vodom. Basja staje na prag, brisuci ruke o kecelju. Sedaju oboje i piju kafu, kao i obicno, pazeci da se ne opeku. Posle kraceg cutanja gospodja Basja podseca.

GOSPODjA BASJA: Izasli ste sa salom...

ORDINARIJUS: Sa salom... da. Danas nece biti mnogo dugo, gopodjo Basja. Otisao sam na posao u bolnicu. Dosao je covek i rekao da je za nocas naredjeno prebacivanje u Englesku. Telefonirao sam kuci, ona je spavala. Slusalicu je podigao otac i rekao: ona spava, zato govorim tiho. Pitam: A deca? U redu je. Igrao sam se s njima i mala se od smeha upiskila u gacice, a on se probudio gladan, nahranio sam ga i sada prica nesto na svoj nacin. Smejao sam se, sta prica? Sigurno mu je prineo slusalicu, jer sam zacuo: guu guuo... To je bilo u jedanaest. U dvanaest sam izasao sa posla. Otisao sam kuci, a kuce vise nije bilo.

Gospodja Basja se ukocila, s kafom kraj usta.

GOSPODjA BASJA: To je bilo tada?

ORDINARIJUS: Tada, gospodjo Basja. Tamo gde je stajala nasa kuca bila je samo rupa. Tada. To je bilo toga dana, nekoliko minuta posle dvanaest.

22.

DOROTA (off): Ovde stan Andzeja i Dorote Geler. Molim vas, posle elektronskog signala, ostavite kratku poruku. Snimanje traje pola minuta.

Kratki elektronski signal, kao i uvek. Vitekov glas jasan i - mada sa takve daljine - kao da je bio sasvim blizu.

VITEK (off): Dorota, podigni slusalicu. Tu si, zar ne?...

Dorota podize slusalicu. Noc je.

VITEK (off): Dorota... Zovem nekoliko dana...

DOROTA: Nisam bila...

VITEK (off): Dobila si pasos?

DOROTA: Dobila sam... Ali... nece mi biti potreban.

VITEK (off): Zasto?

Dorota cuti.

VITEK (off): Dorota! Zasto? Kako je Andzej?

DOROTA: Lose. Veoma lose.

VITEK (off): Zasto ti nece biti potreban?

DOROTA: Idem na abortus.

VITEK (off): Sta si rekla?

DOROTA: Sutra idem na abortus.

Sada Vitek cuti.

DOROTA: Razumeo si?

VITEK (off): Da. Dorota, ako to ucinis, a Andzej umre... necemo moci da budemo zajedno.

DOROTA: Znam.

Opet je tisina.

DOROTA: Taj razgovor ce te kostati citavo bogatstvo.

VITEK (off): Zelim da budem samo s tobom.

DOROTA: Moras da zamolis nekoga da ti donese note...

VITEK (off): Da. Zelim... Volim te.

Dorota spusta slusalicu. Iskljucuje gajtan telefona iz kontakta i obuhvata rukama jastuk.

23.

U sobi, pretrpanoj registrima, radi plavusa srednjih godina.

DOROTA: Htela sam da vratim pasos.

SLUZBENICA: Vase ime.

DOROTA: Dorota Geler.

Sluzbenica izvlaci jedan od registara bez teskoce nalazi licnu kartu i zacudjena gleda u obrazac, prilozen uz nju.

SLUZBENICA: Vi ste ga pre nekoliko dana uzeli. Za S.A.D.

DOROTA: Da.

SLUZBENICA: Ne morate sada da ga vracate. Cak ako ste putovanje odlozili.

DOROTA: Nisam odlozila. Odustajem.

24.

Ordinarijus drzi sastanak u svom kabinetu.

ORDINARIJUS: ... ni po tom pitanju nemam dobre vesti. Da bismo potamanili sve buberuse i bubasvabe, trebalo bi da ispraznimo sve sobe na nekoliko dana, a to ne mozemo da ucinimo. Zbog toga cemo jos najmanje godinu dana morati da zivimo...

Na vratima se pojavljuje sekretarica i govori sapatom.

SEKRETARICA: To je gospodja koja je vec bila... Geler...

ORDINARIJUS: Neka je puste.

Sekretarica izlazi iz kabineta, a ordinarijus se vraca prekinutoj temi o bubasvabama i rusama.

25.

SEKRETARICA: Gospodin ordinarijus je rekao da je to izuzetno.

Otvara zastakljena vrata izmedju hodnika i odeljenja i pusta Dorotu. Vrata sobe broj 12, kao sto se secamo, imaju okna. Dorota gleda kroz njih. Andzeju je kosa slepljena od znoja, obrazi jos vise upali. Cevcice infuzije, mala pljuvaonica, u koju pljuje svaki cas, ne otvarajuci oci. Nedaleko od Dorote, u hodniku, stoji - ona ga nije primetila - mlad muskarac u belom odelu, slicnom lekarskom. Gleda pazljivo oboje - Dorotu i Andzeja. Ima lice koje smo negde vec videli. Mozda je svako jednom vec video to lice... Dorota seda pored Andzeja. Naginje se nad njim.

DOROTA: Andzej. Cujes li me?

Andzejevo lice, izobliceno bolom, umiruje se, nista vise ne ukazuje na to da cuje.

DOROTA: Cujes?

Govori tiho, ali veoma jasno, odvajajuci reci.

DOROTA: Mnogo - te - volim.

Tesko se moze reci da li Andzej razume. Njegovo lice opet iskrivljuje grimasa bola. Dorota miluje vlaznu kosu. Htela bi da Andzej zna za nju i njena osecanja, cak ako i ne cuje. Mladi muskarac, u odelu slicnom lekarskom, gleda i dalje kroz okno na vratima. Gleda u Andzeja, cije je lice sada izmedju TU i TAMO. Dorota uklanja pramen kose s muzevljevog cela i izlazi iz sobe, a Andzej posmatra svet: sipku na krevetu sa oljustenom farbom, na koju - ko zna odakle - kaplje voda. Sada je sita i podseca na prozirnu zivu. Kapi se razbijaju o sipku sa zacudjujucom snagom...

26.

Dorota prolazi kroz ordinarijusov sekretarijat bez ikakvog ustezanja i naglo otvara vrata kabineta. Ordinarijus prekida u pola reci, sekretarica ustaje s osecanjem da nije sacuvala red na svom terenu. Ordinarijus se obraca najpre njoj.

ORDINARIJUS: Ostavite nas.

DOROTA: Ne treba, samo sekund.

Gleda u oci ordinarijusu.

DOROTA: Vi niste hteli da presudite mom muzu. Ali ja ne zelim da vam savest bude mirna. Vi ste presudili mom detetu.

Ordinarijus se opet obraca sekretarici.

ORDINARIJUS: Molio sam vas da nas ostavite.

DOROTA: Za sat imam abortus.

ORDINARIJUS: Nemojte to da cinite.

Dorota se zaustavlja.

DOROTA: Sta?

ORDINARIJUS: Nemojte da cinite to.

Ordinarijusu je tesko da kaze ono sto je odlucio da kaze.

ORDINARIJUS: On ce umreti.

DOROTA: Kako znate?

ORDINARIJUS: Metastaza je sve brza. Nema sansi.

DOROTA: Zakunite se.

Ordinarijus cuti.

DOROTA: Zakunite se!

ORDINARIJUS: Bog mi je svedok.

Dorotu popusta napetost. Njeno lice postaje skoro mirno. Krece prema vratima, bez traga prethodne rezigniranosti. Ordinarijus je zaustavlja kraj samih vrata.

ORDINARIJUS: Gospodjo.

Dorota se okrece prema njemu.

ORDINARIJUS: Vi svirate u filharmoniji, zar ne?

DOROTA: Sviram.

ORDINARIJUS: Hteo bih jednom da cujem...

Dorota ga gleda s paznjom i polako zatvara vrata za sobom.

27.

Sumrak. Dorota stoji kraj prozora svog stana. Gleda u daljinu. Iza nje je tama neosvetljenog stana.

Kroz prozor svog staklenika, osvetljen crvenilom resoa, koji greje unutrasnjost prostorije, ordinarijus, kao Dorota, gleda preda se.

Andzejevo lice je bledo. Cuje se slabo brujanje? sum? zujanje? Andzej podize kapke. U casi, napunjenoj do pola kompotom, vrti se u krug pcela. U jednom trenutku zujanje prestaje. Pcela se polako penje na rub case. Staje na ivicu, otresa krilca i odlece.

28.

Sala filharmonije, koncert, Dorota sedi medju violinistima, zauzeta sviranjem. U publici - ordinarijus. Pazljivo slusajuci dobru, lepo izvodjenu muziku, jasnog, harmonicnog zvucanja, gleda Dorotu. Nista se vise ne dogadja - muzika ispunjava salu, a potom se zavrsava. Dorota odvaja gudalo od violine.

29.

Nocu ordinarijusova soba gubi svoj hladan, sluzbeni karakter. Malo svetlo na pisacem stolu pokazuje samo najblize pojedinosti. Ordinarijus drema s glavom naslonjenom na fotelju. Poredjani papiri, rezultati ispitivanja, bolesnicke liste pokazuju da je zaspao nad njima. Budi ga tiho kucanje na vratima.

ORDINARIJUS: Izvolite.

Vrata se malo otvaraju. U njima stoji Andzej. Jos uvek veoma mrsav i bled, ali ziv, stoji u vratima. Po prvi put cujemo njegov nizak glas.

ANDZEJ: Mogu li?

ORDINARIJUS: Izvolite.

ANDZEJ: Spavali ste...

ORDINARIJUS: Dremnuo sam. Izvolite...

Andzej se jos ne oseca sigurnim, ide oprezno, oslanja se o naslon fotelje.

ANDZEJ: Ne mogu da spavam...

ORDINARIJUS: Sedite.

ANDZEJ: Hteo sam da vam zahvalim.

ORDINARIJUS: Nema na cemu. Zaista, u ovom slucaju, nema.

ANDZEJ: Nisam verovao...

ORDINARIJUS: Ni ja. Rezultati, analize, snimci vodili su pravo u... Vidite, opet se ispostavilo da ne lecimo snimke.

ANDZEJ: Vracam se odande... Je li tako?

ORDINARIJUS: Tako je.

ANDZEJ: Cinilo mi se da se svet raspada. Sve je postajalo nakazno, ruzno... Kao da je neko namerno ogadjivao svet, da bi mi pomogao da mi ne bude zao...

ORDINARIJUS: A sada? Malo se prolepsao?

ANDZEJ: Ne... Ali mogu da dotaknem sto. Jaci je nego ranije... Jasniji.

Andzej dodiruje sto, koji je u zivotu vec prosao svoje. Raspuknut je, nazubljen, treba biti u narocitom raspolozenju pa reci za njega "jaci". Andzej kao da se postideo toga sto je rekao. Sada sklapa ruke, pokrece prste i gleda ih.

ANDZEJ: Uz sve to, znate...

Ordinarijus strpljivo ceka.

ANDZEJ: Imacemo dete.

Podize nasmejan pogled. Ordinarijus prihvata njegovu radost.

ORDINARIJUS: Radujem se... gospodine Andzej.

Iz: Krzysztof Kieslonjski/Krzysztof Piesienjicz, Scinariusze filmonje Dekalog, Varsava 1988.

Mostovi br. 100
[Posaljite nam vas komentar]
[© Copyright Mostovi & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]