Broj 100
		Knjizevnost u svetu

Margaret Etvud

Taj covek je lezao sahranjen vec sto pedeset godina. Iskopali su jamu u smrznutom sljunku, duboko kroz veciti led, i polozili ga na dno da ga se vukovi ne bi docepali. Tako se barem nagadja.

Kad su iskopali jamu, veciti led bi izlozen vazduhu, koji bese topliji. Od toga se veciti led otopio. Ali, ponovo se zamrzao posto je covek pokopan, tako da je, kad su ga izneli na povrsinu, bio potpuno oblozen ledom. Skinuse poklopac s kovcega i ukaza se prizor nalik onim maraskino visnjama koje se obicno zamrzavaju u posudicama za led kao dodatak raskosnim tropskim picima: maglovit obris, koji se pomalja kroz gust oblak.

Potom otopise led i on se ukaza. Skoro je isti kao kad su ga sahranili. Smrznuta voda razdvojila mu je usne od zuba u zapanjeni ropac, sivkasto-zute je boje, umesto ruzicaste, nalik mrlji od pecenja na stolnjaku, ali je sve i dalje na svom mestu. Ima cak i ocne jabucice, samo sto nisu bele vec svetlosmedje, kao caj s mlekom. Tim cajem zamucenim ocima on posmatra Dzejn: nedokucivim, netremicnim pogledom, nevinim, zestokim, zaprepascenim, ali zamisljenim, poput vukodlaka zadubljenog u razmisljanje, zatecenog bleskom munje bas u onoj odsudnoj sekundi njegove burne promene.

Dzejn ne gleda mnogo televiziju. Nekada ju je gledala vise. Gledala je komicne serije, uvece, a u studentskim danima popodnevne sapunske opere o bolnicama i bogatasima, kao svojevrsno odgadjanje. Neko vreme, ne tako davno, gledala je vecernje vesti, upijajuci katastrofe nogu opruzenih preko sofe, umotanih u cebe, pijuci vruce mleko i rum ne bi li se opustila pre spavanja. Sve je to bio svojevrsni beg.

Ali, ono sto se moze videti na televiziji, u bilo koje doba dana, suvise je blisko njenom vlastitom zivotu; premda u njenom zivotu nista ne ostaje smesteno u one uredne odeljke - ovde komedija, onde otrcana romansa i sentimentalne suze, nesrece i nasilne smrti u klipovima od po trideset sekundi koje zovu grizovi, kao da se radi o stanglama cokolade. U njenom zivotu, sve je medjusobno izmesano. Samo se ti smej, mislila sam da cu da umrem, govorio bi Vinsent, jako davno, glasom koji oponasa banalnost majki; i tako to obicno biva. A kad ovih dana upali televizor, ubrzo potom ga i ugasi. Cak i reklame, sa svojom nadrealnom svakodnevnoscu, pocinju da deluju zlokobno, da ukazuju na znacenja skrivena iza njih, iza fasade cistoce, sitosti, zdravlja, moci i brzine.

Veceras ostavlja televizor ukljucen, jer je ovo pred njenim ocima toliko drugacije od svega sto obicno gleda. Nema niceg zlokobnog iza lika zamrznutog coveka. On je u potpunosti svoj. Sto vidis, to ti je, sto je Vinsent takodje obicavao da kaze, ukrstajuci ocima, kezeci zube u stranu i kriveci nos u grimasu iz filmova strave. To, pak, nikada nije bio slucaj s njim.

Covek koga su iskopali i otopili bese mlad. Ili je to jos uvek: tesko je ustanoviti u kojem bi vremenu trebalo govoriti o njemu, tako je naglaseno prisutan. Uprkos izoblicenjima, izazvanim ledom i ispijenosti bolescu, uocljiva je njegova mladolikost, odsustvo ogrubelosti, istrosenosti. Prema datumima, brizljivo ispisanim na njegovoj plocici s imenom, bilo mu je tek dvadeset godina. Zvao se Dzon Torington. Bese, ili jos uvek jeste, mornar, moreplovac. No, nije bio medju visokim cinovima; bio je podoficir, jedan od onih koje je zapovedanje mimoislo. Zapovedanje ionako nema bas puno veze s visinom.

Umro je medju prvima. Zato je i dobio kovceg i metalnu plocicu, i duboku raku u vecnome ledu - jer su na samom pocetku jos uvek imali snage i pijeteta za tako nesto. Nad njim su, po svoj prilici, ocitali pogrebnu sluzbu i molitve. A kako je vreme odmicalo i rasplinjavalo se, a stvari nisu kretale nabolje, morali su da cuvaju snagu, kao i molitve, za sebe. Molitve ne behu vise rutinske, postajale su ocajnicke, a potom beznadezne. Onima koji su preminuli docnije sledovale su humke od nagomilanog kamenja, a onima na kraju cak ni to. Skoncavali su kao kosti, kao djonovi cizama i rasejana dugmad, rastrkani po smrznutom, skamenjenom i nemilosrdnom tlu bez drveca, put juga. Kao kod onih staza iz bajki, sa mrvicama hleba, semenjem ili belim oblucima. Samo sto ovde nista nije izniklo niti blesnulo na mesecini, utiruci cudesnu putanju ka zivotu: od spasilaca ne bese ni traga. Proslo je deset godina pre no sto je iko i naslutio sta ih je zadesilo.

Svi zajedno cinili su Frenklinovu ekspediciju. Dzejn je retko kad obracala narocitu paznju na istoriju, izuzev kada se preklapala sa njenim poznavanjem starinskog namestaja i nekretnina - "zetveni sto od borovine iz DzIDz veka", ili "prvoklasno namestena dzordzijanska banket-sala, besprekorno restaurirana" - ali je znala za Frenklinovu ekspediciju. Dva broda sa svojim zlosrecnim imenima - Teror i Erebus1 - nalazila su se na postanskim markama. O njoj, kao i o tolikim drugim propalim ekspedicijama, ucila je i u skoli. Izgleda da mnogi od tih istrazivaca nisu prosli bas najbolje. Uvek bi navukli skorbut, ili bi se izgubili.

Frenklinova ekspedicija je zapravo tragala za severozapadnim prolazom, otvorenim morskim putem preko vrha Arktika, kako bi ljudi, trgovci, mogli da stignu iz Engleske do Indije a da pritom ne moraju da zaobilaze cak oko Juzne Amerike. Nameravali su da koriste taj put i zbog manjih troskova i vece dobiti. Bese to nesto daleko manje egzoticno od Marka Pola ili gornjeg toka Nila, pa ipak, pomisao na istrazivanje tada ju je privlacila: ukrcati se na neki brod i naprosto otici, nekuda, na neko mesto kojeg nema na mapi, tamo daleko, u nepoznato. Otisnuti se u strah; otkriti nesto. Bilo je u tome neceg smeonog i plemenitog, uprkos svim gubicima i neuspesima, ili mozda bas zbog njih. Kao ono sa seksom, u srednjoj skoli, u danima pre pilule, cak i uz mere opreza. Naravno, to je vazilo za devojke. Mladici, za koje takav rizik zapravo nije ni postojao, morali su da pribegavaju necem drugom: poigravanju oruzjem ili ogromnim kolicinama alkohola, ili pak pogibeljnoj voznji, sto je u njenoj srednjoj skoli u predgradju Toronta, pocetkom sezdesetih, podrazumevalo nozeve skakavce, pivo i slalome niz glavne ulice subotom uvece.

Sada, ociju prikovanih za televizor, dok se romb leda postepeno otapa a obris tela mladog mornara pomalja i izostrava, Dzejn se priseca Vinsenta sa sesnaest godina i vise kose u ono vreme, kako podize obrvu i izvija usnu u podrugljiv osmeh, pa kaze: "Frenkline, dragi, fucka mi se." Rekao je to dovoljno glasno da ga drugi cuju, ali profesor istorije nije obratio paznju, nemajuci kud. Profesorima je bilo tesko da zauzdaju Vinsenta, jer on kao da se nikada nije bojao nicega sto bi mu se moglo desiti.

Cak i tada je imao podocnjake; cesto bi izgledao kao da je probdeo celu noc. Vec tada je podsecao na nekog mladolikog starca, ili raspusteno dete. Tamni kolobari ispod njegovih ociju predstavljali su onu staracku stranu, ali kada se smejao otkrivao je ljupke bele zubice, kao sa reklama za hranu za bebe po casopisima. Segacio se sa svim i svacim i bio obozavan. Ali ne kao ostali mladici, oni sa bahato isturenom donjom usnom, nauljenom kosom i pomno smisljenim izgledom iz kojeg je izbijala prigusena pretnja. Njega su obozavali kao kucnog ljubimca. Ne kao psa, pre kao macku. Odlazio je kud god bi mu se prohtelo i niko ga nije posedovao. Niko ga nije zvao Vins.

Zacudo, Dzejnina majka ga je prihvatila. Njoj obicno nisu bili po volji momci s kojima je Dzejn izlazila. Mozda ga je prihvatila jer je bilo ocigledno da se nista lose ne moze izroditi iz Dzejninih izlazaka s njim: nikakva patnja ni jad, nikakvo opterecenje. Nista slicno onome sto je ona nazivala posledicama. Posledice: otezalost tela, meso koje raste umotano poput zavezljaja, sicusna, cipkom uokvirena vilenjakova glavica u kolicima. Bebe, brak i tome slicno. Tako je ona shvatala muskarce i njihove prikrivene, nezgrapne, pretece zelje, jer je i sama Dzejn bila jedna takva posledica. Dete rata, dospelo na svet greskom. Zlocin zbog kojeg je trebalo ispastati, stalno i iznova.

Do svoje sesnaeste Dzejn se vec toliko naslusala o tome da joj je bilo dovoljno za nekoliko zivota. Kako je njena majka gledala na stvari, mlad si tek zakratko, a onda se sunovratis. Obrusis se kao prezrela jabuka i raspalis o zemlju uz tresak; padnes, i sve oko tebe popada. Propadne ti drzanje, oklembesi ti se stomak, poispadaju ti i kosa i zubi. Eto sta te zadesi kad imas bebu. To te potcini sili gravitacije.

Jos uvek se seca svoje majke u tom svetlu: preko obesenih, otromboljenih, klonulih kretnji. Njene usahle grudi, posuvracene crte oko usta. Dzejn priziva njen lik: eno je, gde, kao i obicno, sedi za kuhinjskim stolom uz solju caja koji se hladi, iscrpljena posle svog posla prodavacice u robnoj kuci "Itons", gde po citav dan stoji za pultom sa nakitom, slabina pritegnutih opasacem i otecenih stopala uguranih u obavezne sluzbene cipele srednjih potpetica, smeseci se zavidljivim, prekornim osmehom razmazenim musterijama sto dizu noseve na komade blistavih drangulija koje ona sebi nikada ne bi mogla da priusti. Dzejnina majka uzdise, nabada spagete iz konzerve koje joj je Dzejn podgrejala. Neme reci viju se iz nje kao ustajali puder: A sta drugo da ocekujes, uvek tvrdnja, nikad pitanje. Dzejn pokusava da je zali sa ovog odstojanja, ali sazaljenja nema.

Sto se pak Dzejninog oca tice, on je pobegao od kuce kad je Dzejn imala pet godina, ostavivsi njenu majku na cedilu. Tako je to majka nazivala - "bezanjem od kuce" - kao da je rec o nekom neodgovornom detetu. Novac je stizao s vremena na vreme, ali je to bila suma sumarum njegovog doprinosa porodicnom zivotu. Dzejn mu je zbog toga zamerala, ali ga nije krivila. Njena majka je bezmalo kod svakog s kim bi se upoznala budila mahnitu zelju za begom.

Dzejn i Vinsent bi sedeli napolju u skucenom dvoristu iza Dzejnine kuce, jednog od onih malih ozbukanih bungalova naherenih prozora iz ratnog doba udno brda. Na vrhu brda uzdizale su se bogatije kuce, i bogatiji ljudi: devojke koje su imale bar po jedan dzemper od kasmira, umesto onih od orlona i vune, tako dobro znanih Dzejn. Vinsent je ziveo otprilike na pola puta uzbrdo. On je jos uvek imao oca, barem teoretski.

Sedeli bi tako uz ogradu iza kuce, ukraj vretenastih cvetova kosmeje koji su izigravali bastu, sto god su dalje mogli od kuce. Pili bi dzin, koji je Vinsent pretakao iz oceve zalihe pica i krijumcario u nekoj staroj vojnickoj pljoski koju je negde pokupio. A onda bi oponasali svoje majke.

" Sva sam u uljevima, do kosti odrah i ogulih prste od dirincenja, i to mi je hvala?", sistao bi Vinsent dzangrizavo. "Nema vajde od tebe, sinko moj. Pljunuti si otac. Slobodan k'o 'tica, perjas po celu noc, radis sta ti dune i ne zarezujes ni ovolicno tudja osecanja. A sad, smesta da si izbacio djubre."

"Eto sta te snadje od ljubavi," uzvracala bi Dzejn, pomirljivim, otezalim glasom svoje majke. "Cekaj samo pa ces da vidis, draga moja. Spustices se i ti jednog dana iz svoje kule u oblacima." Dok je Dzejn ovo govorila, premda se izmotavala, zamisljala je ljubav, sa velikim Lj, kako se spusta ka njoj sa nebesa kao neko ogromno stopalo. Zivot njene majke bio je katastrofa, ali po njenom misljenju neizbezna katastrofa, poput onih u pesmama ili filmovima. Upravo Ljubav je bila kriva, a sta se pred Ljubavlju moze? Ljubav je kao parni valjak. Ne mozes joj umaci, naprosto te pregazi i ti ostajes sravnjen sa zemljom.

Dzejnina majka je cekala, sa strahom i izricuci upozorenja, ali i sa nekom vrstom dubokog nasladjivanja, da se ista stvar dogodi i Dzejn. Svaki put kada je Dzejn izlazila s novim deckom, njena majka ga je merkala kao potencijalnog vinovnika posrnuca. Bila je podozriva prema vecini ovih mladica; s nepoverenjem je motrila njihova napucena, socna usta, njihove oci, poluzatvorene u dimu koji se izvija iz njihovih cigareta, njihov spor, kicoski hod, odecu koja je bila isuvise pripijena, isuvise puna: prepuna njihovih tela. Izgledali su tako cak i kad se nisu pucili i sepurili, kad su se trudili da deluju pametno, vredno i uctivo radi Dzejnine majke, dovikujuci "dovidjenja" sa ulaznih vrata, u kosuljama sa kravatama i ispeglanim staromodnim odelima. Oni nisu bili krivi sto su tako izgledali, sto su bili takvi. Bili su bespomocni - jedan poljubac u nekom mracnom budzaku ostavljao ih je bez reci; bili su mesecari u sopstvenim zitkim telima. Dzejn je, naprotiv, bila potpuno budna.

Dzejn i Vinsent zapravo nisu izlazili. Umesto toga, izrugivali su se izlascima. Kada je vazduh bio cist, sto ce reci kad Dzejnina majka nije bila kod kuce, Vinsent bi banuo na vrata lica obojenog u svetlozuto, a Dzejn bi naopacke oblacila svoj ogrtac za kupatilo, pa bi narucivali kinesku hranu, prepali momka koji je raznosio porudzbine i trapavo jeli stapicima, sedeci prekrstenih nogu na podu. Ili bi se Vinsent nacrtao u pohabanom tridesetogodisnjem odelu, sa polucilindrom i stapom, a Dzejn bi rovarila po ormanu u potrazi za majcinim otpisanim sesirom za crkvu, s nagnjecenim platnenim ljubicicama i velom, pa bi odlazili u centar i smucali se naokolo, cineci glasne opaske na racun prolaznika, pretvarajuci se da su stari, siromasni, ili ludi. Bezumno i neukusno, ali im se svidjalo bas to.

Posto je Vinsent vodio Dzejn na matursko vece, zajedno su birali haljinu za nju u jednoj od prodavnica polovne odece u koju je Vinsent cesto navracao, kikocuci se u nadi da ce izazvati sok ili divljenje. Kolebali su se izmedju jarko crvene, posute sljokicama, i crne, bez ledja i nabrane u kukovima, podavijene spreda i odlucili se za crnu, da bi se slagala sa Dzejninom kosom. Vinsent joj je poslao limun-zelenu orhideju otrovnog izgleda, boje njenih ociju, kako je rekao, a Dzejn je obojila kapke i nokte u istom tonu. Vinsent je uz vecernje odelo stavio belu kravatu i cilindar, sve u svemu lakrdijaske i smesno prevelike za njega. Igrali su tango po gimnastickoj dvorani, uzduz i popreko, iako se nije svirao tango, pod cvecem od papirnih maramica, zasecajuci crnu brazdu u moru pastelnog tila, bez osmeha, projektujuci otrcanu seksualnu pretnju, Vinsent sa Dzejninom dugom ogrlicom od bisera ukljestenom medju zubima.

Aplauz je bio upucen pretezno njemu, zbog nacina na koji je bio obozavan. Mada uglavnom od strane devojaka, misli Dzejn. Ali, izgleda da je bio prilicno omiljen i medju mladicima. Verovatno im je pricao masne viceve, u poslovicnoj svlacionici. A znao ih je sijaset.

Povivsi Dzejn unazad, ispustio je perle i prosaputao joj na uvo: "Ni pojas, ni spenadle, ni trice, ni kucine." Bio je to tekst iz reklame za tampone, ali ujedno i njihov zivotni moto. Ono sto su oboje zeleli: izbavljenje od sveta majki, sveta predostroznosti, sveta opterecenosti, zle kobi i teskih zenskih obuzdavanja puti. Zeleli su svet bez posledica. Sve do nedavno, uspevalo im je da ga odrze.

Naucnici su sada vec otopili mladog mornara citavom duzinom, barem po povrsini. Prelivali su ga toplom vodom, ovlas i strpljivo; nisu zeleli da ga otkrave suvise naglo. Kao da je Dzon Torington usnio, a oni ne zele da ga prenu.

Sada se ukazase i njegova stopala. Bosa i bela, pre nego zuckasta; deluju kao stopala nekoga ko je u zimski dan hodao po hladnom podu. Takvo je svetlo koje se prelama na njima: kao suncevi zraci u rano zimsko jutro. Dzejn odsustvo carapa dozivljava kao nesto neizmerno bolno. Mogli su da mu ostave carape. Ali, mozda su bile potrebne drugima. Njegovi veliki nozni prsti uvezani su platnenom trakom; covek na ekranu objasnjava da je to zbog toga da bi telo bilo cvrsto upakovano za sahranu, ali Dzejn nije bas ubedjena. Ruke su mu privezane uz telo, a nozni zglobovi uvezani zajedno. To se obicno radi kada ne zelis da neko baza naokolo.

Ovo je skoro previse za Dzejn: suvise je podseca. Masila se daljinskog da promeni kanal, ali na srecu emisija (to je ipak samo emisija, jos jedna u nizu) prelazi na istoricare, koji analiziraju odecu. U krupnom planu je kosulja Dzona Toringtona, jednostavna, od pamucne tkanine na plave i bele pruge, visokog okovratnika i sa sedefastim dugmicima. Pruge nisu tkane, vec stampane prema uzorku; tkanje bi bilo skuplje. Pantalone su od sivog platna. Ah, pomisli Dzejn. Garderoba. Vec joj je lakse: tu je na svom terenu. Dopada joj se svecana ozbiljnost, uvazavanje s kojim se govori o prugama i dugmadima. Zainteresovanost za danasnju odecu predstavlja frivolnost, dok je zanimanje za odecu proslih vremena arheologija; Vinsent bi cenio ovakvo zapazanje.

Posle gimnazije, i Dzejn i Vinsent su dobili stipendije za studije, mada se ispostavilo da je Vinsent ucio manje, a prolazio bolje. Tog leta sve su radili zajedno. Zaposlili su se preko raspusta u istom kiosku za hamburgere, posle posla odlazili zajedno u bioskop, mada Vinsent nikada nije placao za Dzejn. Povremeno bi jos uvek navlacili staru odecu i izigravali caknuti par, ali to vise nije bilo onako bezbrizno i prozeto apsurdnom dosetkom. Pocelo je da im se cini da bi i oni na kraju mozda mogli da izgledaju upravo tako.

Na prvoj godini studija Dzejn je prestala da izlazi sa drugim mladicima: bio joj je potreban honorarni posao da bi se izdrzavala, i taj rad, ucenje i Vinsent zaokupljali su joj svo vreme. Pomislila je, mozda je zaljubljena u Vinsenta. Pomislila je da bi mozda trebalo da vode ljubav, kako bi to proverila. Jos nikada nije radila tako nesto, barem ne do kraja; previse se bojala nepouzdanosti kod muskaraca, tezine ljubavi, a ponajvise posledica. Mislila je, nekako, da bi Vinsentu mogla da veruje.

Ali stvari se nisu odvijale u tom pravcu. Drzali su se za ruke, ali se nisu grlili; grlili su se, ali se nisu mazili; ljubili su se, ali se nisu stiskali. Vinsent je voleo da je gleda, ali toliko da nikada ne bi zatvarao oci. Ona bi sklapala svoje, a onda ih otvarala, i Vinsent je bio tu, s ocima koje su sijale na svetlu ulicne lampe ili mesecini, piljeci u nju ljubopitljivo, kao da iscekuje kakvu li ce to zensku ujdurmu da smisli, na njegovo odusevljenje i zabavu. Voditi ljubav sa Vinsentom izgleda uopste nije bilo moguce.

(Kasnije, posto se priklonila onoj struji shvatanja, koja je potkraj sezdesetih nabujala u reku, nije vise govorila "voditi ljubav", nego "spavati s nekim". Ali, to se svodilo na isto. Spavas s nekim, i ljubav se iz toga ispili, svidjalo ti se ili ne. Budis se u nekom krevetu, ili pre na nekakvom madracu, grli te necija ruka, i zatices sebe gde se pitas kako li bi izgledalo ako bi se nastavilo. U tom trenutku, Dzejn bi pocela da gleda na sat. Nije nameravala da bude ostavljena ni na kakvom cedilu. Ona ce se snalaziti u zivotu sama. I snalazila se.)

Dzejn i Vinsent su se razbezali u razlicite gradove. Pisali su jedno drugom razglednice. Dzejn je radila svasta pomalo. Drzala je zadruznu bakalnicu u Vankuveru, vodila knjige jednom mini teatru u Montrealu, obavljala poslove izvrsnog urednika kod nekog malog izdavaca, brinula o publicitetu jedne plesne druzine. Imala je mozak za detalje i zbrajanje sitnih suma - to sto je na studijama jedva sastavljala kraj s krajem bio joj je dobar nauk - a takvi poslovi su cesto bili dostupni ako se za njihovo obavljanje nije trailo mnogo novaca. Dzejn nije videla razlog zasto bi pustala korenje, ili se na bilo koji nacin zdusno posvetila, ma kome ili ma cemu. Behu to rane sedamdesete: stari otezali zenski svet utega, mera predostroznosti i posledica bio je zbrisan. Otvaralo se toliko prozora, toliko vrata: mogao si da proviris unutra, da udjes, pa da opet izadjes.

Zivela je sa nekolicinom muskaraca, ali su u svakom stanu stajale njene kartonske kutije, koje nikada nije stizala da raspakuje; bas potaman, jer je utoliko lakse bilo iseliti se. Kada je prevalila tridesetu zakljucila je kako bi bilo lepo imati dete, jednom, kasnije. Pokusavala je da smisli neki nacin kako da to izvede a da ne postane majka. Njena majka se odselila na Floridu, i slala nesuvisla, cantrava pisma, na koje Dzejn cesto nije odgovarala.

Dzejn se preselila natrag u Toronto, koji joj se ucinio deset puta zanimljiviji nego kad je iz njega otisla. Vinsent je vec bio tu. Vratio se iz Evrope, gde je studirao film; otvorio je studio za dizajn. On i Dzejn su se nalazili uz rucak, i sve je bilo po starom: isti zaverenicki duh lebdeo je medju njima, isti osecaj potencijala za neobuzdanost. Mogli su jos uvek jednako da sede u Dzejninoj basti, ukraj cvetova kosmeje, da pijuckaju zabranjeni dzin i teraju segu.

Dzejn se obrela u Vinsentovim krugovima, ili se radilo o orbitama? Vinsent je poznavao gomilu sveta, ljudi svake vrste; neki su bili umetnici a neki su to hteli da postanu, dok su neki hteli da poznaju one koji su to bili. Neki su imali novac da njime nesto zapocnu, neki su pravili novac, a svi su ga trosili. U to vreme, ili medju tim ljudima, o novcu je bilo mnogo vise govora. Retki su, pak, znali kako da njime barataju, i Dzejn se zatekla kako im pomaze u tome. Razvila je sitan posao sa njima, upravljajuci njihovim novcem. Primala ga je, cuvala ga na sigurnom, odredjivala im koliko mogu da potrose, udeljivala im dzeparac. Pomno je belezila sta su kupovali, pohranjujuci njihove racune: koji namestaj, koju odecu, koje objekte. Bili su ushiceni svojim novcem, opcinjeni njime. Nesto kao sa kolacima i mlekom posle skole. Motreci na njih dok se igraju svojim novcem, Dzejn se osecala odgovorno i obzirno, cak pomalo uvazeno. Svoj novac je brizljivo pohranjivala u stranu, i na kraju njime kupila kucu u gradu.

Sve to vreme, manje-vise je bila s Vinsentom. Pokusavali su da budu ljubavnici, ali se nisu proslavili. Vinsent je pristajao na tu semu jer je Dzejn tako zelela, ali je izvrdavao, nije se izjasnjavao. Ono sto je palilo sa drugim muskarcima, kod njega nije: izmamljivanje zastitnickih poriva, izigravanje ljubomore, molbe da odvrne zapecene poklopce s tegli. Seks s njim je pre nalikovao muzickoj probi. On to nije mogao da shvati ozbiljno, optuzujuci nju da svemu pristupa odvec kruto. Pomislila je da je mozda homic, ali se plasila da ga pita; strahovala je da je ravnodusan prema njoj, da je iskljucuje. Bili su im potrebni meseci da se vrate na normalu.

Sada je bio stariji, oboje su bili stariji. Kosa mu se na slepoocnicama proredila, na celu je imao cubu, a njegove svetle, radoznale oci usadile su mu se jos dublje u glavu. Ono sto se nastavilo medju njima i dalje je nalikovalo udvaranju, ali u stvari nije bilo to. On joj je uvek donosio ponesto: novu, neobicnu hranu za kusanje, nove groteske za gledanje, novi trac, koji bi joj podario kao cvet u nekoj posebnoj prilici. Ona ga je, zauzvrat, cenila. Ceniti Vinsenta, licilo je na neku joga-vezbu; bilo je to kao da cenis nekog incuna, ili kakav kamen. On nije bio svima po ukusu.

Na televiziji se pojavljuje jedan crno-beli snimak, sledi drugi: njegova verzija iz devetnaestog veka, u gravirama. Ser Dzon Frenklin, stariji i deblji nego sto ga je Dzejn zamisljala; Teror i Erebus, ukljesteni u sudaru s ledom. Na krajnjem Arktiku, pre sto pedeset godina, znacilo je to skapati od zime. Ni tracka sunca, ni mesecine: samo severna svetla suste, kao elektronska muzika, i krte zvezdice.

Kako li su se snalazili za ljubav, na takvom jednom brodu, u jedno takvo vreme? Skrivena samotna pipanja, zbrkani i zalobni snovi, sublimacija romana. Uobicajena stvar medju onima koji su postali usamljenici.

Dole, u trupu, usred skripe drvenog brodskog korita i ustajalog vonja predugo zatvorenih muskaraca, Dzon Torington lezi na samrti. Mora da je znao: vidi mu se na licu. Okrece ka Dzejn svoj pogled boje caja, pun zagonetnog prekora.

Ko ga je drzao za ruku, ko mu je citao, ko donosio vodu? Ko ga je, uopste, voleo? I kako su mu objasnili sta ga to ubija, o cemu god da se radilo? Susica, zapaljenje mozga, praroditeljski greh? Svi ti viktorijanski razlozi, bez ikakvog smisla i pogresni. Ali, mora da su bili utesni. Ako vec umires, zelis bar da znas zasto.

Stvari su osamdesetih pocele da izmicu . Toronto vise nije bio onako zabavan. Nakupilo se previse ljudi, previse sirotinje. Mogli su se videti kako prose po ulicama, zagusenim od izduvnih gasova i kola. Ateljei jeftinih umetnika behu sravnjeni sa zemljom ili pretvoreni u neupadljive poslovne prostore dobrostojecih; umetnici su se iselili negde drugde. Citave ulice bile su razorene ili razrusene. Vazduhom je vitlala sljaka nosena vetrom.

Ljudi su umirali. I to prerano. Jedan od Dzejninih klijenata, vlasnik antikvarnice, umro je skoro preko noci od raka kostiju. Druga, pravnica koja je zastupala ljude iz sveta zabave, isprobavala je haljinu u nekom butiku kad je dobila infarkt. Preturila se, pozvase hitnu pomoc, a kad su stigli bila je vec mrtva. Jedan pozorisni producent umro je od side, kao i neki fotograf; fotografov ljubavnik se upucao, od tuge ili zato sto je znao da je na njega red. Prijatelj jednog prijatelja umro je od emfizema, drugi od virusne upale pluca, treci od zutice koju je pokupio na odmoru u tropima, cetvrti od spinalnog meningitisa. Kao da ih je nagrizao neki tajanstveni agens, nesto nalik bezbojnom gasu, bez mirisa i nevidljivo, tako da svaka gljivica koja se zadesi u blizini moze da se ustremi na njihova tela i savlada ih.

Dzejn je pocela da primecuje one delove vesti koje je nekada tek letimicno zapazala. Javorove sume izumiru od kiselih kisa, hormoni u teletini, ziva u ribi, pesticidi u povrcu, voce prskano otrovom, bogzna sta u vodi za pice. Pretplatila se na dostavu flasirane izvorske vode i osecala se bolje nekoliko nedelja, da bi onda procitala u novinama kako joj to nece mnogo pomoci. Jer, to nesto je prodiralo u sve. Svaki put kad udahnes, dobijas i pomalo toga. Razmisljala je da se iseli van grada, a onda je procitala o otrovnim isparenjima, radioaktivnom otpadu, skrivenom svuda po unutrasnjosti i zamaskiranom socnim, prevarantskim zelenilom drveca koje se leluja.

Vinsent je mrtav vec skoro godinu dana. Nisu ga smestili u veciti led, niti su ga zamrzli. Zavrsio je na Nekropolisu, jedinom groblju u Torontu cija mu je opsta atmosfera bila po volji; nad njim su zasadili lukovice cveca, Dzejn i ostali. Uglavnom Dzejn. Dzon Torington, tek odmrznut posle sto pedeset godina, u ovom trenutku verovatno izgleda bolje od Vinsenta.

Nedelju dana pred Vinsentov cetrdeset treci rodjendan, Dzejn ga je posetila u bolnici. Lezao je tu na ispitivanjima. Kao u sali. Bio je tu zbog onog neizrecivog, nepoznatog. Zbog mutiranog virusa koji cak jos nije imao ni ime. Puzio mu je uz kicmu, a kad dospe do mozga, ubice ga. Nije, kazu, reagovao na terapiju. Bio je tu da bi jos malo potrajao.

U njegovoj sobi bese belo, zimsko. Lezao je oblozen ledom, zbog bolova. Umotan u beli carsav, ispod koga su izvirivale njegove bele, tanke noge. Behu tako blede i hladne. Dzejn ga pogleda jednom, prostre se na led kao losos, i zarida.

"O, Vinsente," rekla je. "sta cu ja bez tebe?" Zvucalo je grozno. Bas kao da se Dzejn i Vinsent zavitlavaju na racun otrcanih knjiga, otrcanih filmova, svojih otrcanih majki. Osim toga, zvucalo je i sebicno: eto nje, gde brine za sebe i sopstvenu buducnost, pri cemu je u stvari Vinsent bolestan. Ali, bilo je upravo tako. Bice toliko toga manje da se radi, sve u svemu, bez Vinsenta.

Vinsent se upiljio uvis, ka njoj; senke ispod njegovih ociju behu kao duplje. "Glavu gore," rekao je, upola glasa, jer sada vise nije mogao da govori sasvim glasno. A ona je vec sedela presamicena, nagnuta napred; drzala ga je za ruku. Bese tanusna kao pticja kandzica. "Ko kaze da cu umreti?" Na tren se zamislio. "U pravu si," rekao je. "Ukebali su me. Trbonje iz svemira. Rekli su: 'Daj mi tvoju trbu...'"

Dzejn se jos vise rasplakala. Ispalo je tim gore jer je pokusavao da bude smesan. "Ali, o cemu se radi?" rekla je. "Jesu li najzad pronasli?"

Vinsent se nasmesio svojim prastarim, bezbriznim osmehom, osmehom ravnodusja, lakrdije. Svojim divnim zubima, mladalackim kao i uvek. "Ko zna," rece. "Mora da sam nesto pojeo."

Dzejn je sedela, a suze su joj se slivale niz lice. Osetila se napustenom: ostavljenom, nasukanom. Njihove majke su im konacno doskocile i dokazale da su u pravu. Napokon, posledica ima; ali behu to posledice necega za sta cak nisi ni znao da si uradio.

Naucnici su ponovo na ekranu. Uzbudjeni su, ozbiljna usta im podrhtavaju, moglo bi se cak reci da su radosna. Oni znaju zasto je Dzon Torington umro; znaju, napokon, i zasto je Frenklinova ekspedicija tako strasno nastradala. Stricnuli su delove Dzona Toringtona, nokat sa prsta, kovrdzu, propustili su ih kroz masine i dosli do odgovora.

Pojavljuje se i snimak stare limene konzerve, otvorene tako da moze da se vidi limeni sav. Izgleda kao caura bombe. Prstom pokazuju: to je od limenih konzervi, jos svezeg pronalaska u ono doba, nove tehnologije, konacnog odgovora na izgladnjivanje i skorbut. Frenklinova ekspedicija je bila obilato snabdevena limenim konzervama, nakrcanim mesom i supom pa zalemljenim olovom. Citava ekspedicija se otrovala olovom. A niko nije ni slutio. Niko nije mogao ni da mu oseti ukus. Nasrtalo im je na kosti, pluca, mozgove, iznurujuci ih i muteci im razum, tako da su se oni koji jos nisu bili pomrli na brodovima zaputili u bezumni pohod preko skamenjenog, sledjenog tla, tegleci camac za spasavanje natovaren cetkicama za zube, sapunima, rupcicima i papucama, beskorisnim tricarijama. Kad su ih pronasli deset godina kasnije, behu vec kosturi u dronjcima od kaputa, koji su lezali tamo gde su obnevideli. A krenuli su nazad prema brodovima. Ubilo ih je ono sto su jeli.

Dzejn iskljucuje televizor i odlazi u kuhinju, svu u belom, preuredjenu pretprosle godine - starinska kasapska tezga iz sedamdesetih izbacena je i odvezena - da sebi spremi toplo mleko sa rumom. A onda odustaje, ionako nece spavati. Sve ovde izgleda kao da nema svog pravog vlasnika. Njena prirucna pecnica, savrsena za solo rucavanje, njena mikrotalasna za povrce, njen aparat za espreso - svi su oni tu i cekaju da ona ode, na jedno vece ili zauvek, kako bi preuzeli svoje konacne, prave pojavne oblike predmeta bez svrhe, prepustenih slucaju u fizickom svetu. Mogli bi podjednako da budu i delovi nekog svemirskog broda koji je eksplodirao kruzeci oko Meseca.

Razmislja o Vinsentovom stanu, tako pomno sredjenom, ispunjenom divnim i namerno odabranim ruznim predmetima, koje je nekada voleo. Razmislja o njegovoj radnoj sobi, sa njenim narocitim smicalicama, koja je sada prazna, bez njegovih ruku i nogu. Sve je to sada rastureno, rasprodato, razdato.

Plocnik koji se proteze kraj njene kuce je sve vise zakrcen plasticnim casama od pica, zgnjecenim konzervama od sokova, upotrebljenim papirnim tanjirima. Ona ih skuplja, cisti, ali oni ponovo nicu preko noci, poput traga koji ostaje za vojskom na marsu ili za stanovnicima koji beze iz grada pred bombardovanjem, odbacujuci predmete koji su im nekada nesto znacili, ali su sada preteski za nosenje.

Iz Margaret Atwood, Wilderness Tips, London 1991.

MARGARET ETVUD (Margaret Atwood, 1939 - ), najcenjenije ime savremene kanadske knjizevnosti, iz cijeg pera je do sada izaslo osam romana, cetiri zbirke kratkih prica, dvanaest zbirki pesama i dve zbirke eseja i kritika. Dobitnica brojnih kanadskih i medjunarodnih knjizevnih nagrada, Etvudova je i aktivni gostujuci predavac na univerzitetima sirom sveta. Dela su joj prevodjena na cetrnaest jezika.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]