Broj 100
		Ukrstanja

Stanislav Baranjcak

Pre svega, postoji opticki sok. Kada prosecan Istocno-Evropljanin (skraceno I. E.), prilikom svoje prve posete Novom svetu, iskoraci iz aviona, istog trenutka zatecen je eksplozijom boja. On, naravno, o Americi ponesto zna od ranije; proucavao je razglednice, slusao price onih koji su putovali, gledao americke filmove. Ali stvarnost je mnogo intenzivnijih boja od Tehnikolora. I. E. nikada nije ni sanjao da su kuce obojene tako jarko ruzicasto ili plavo, da su autobusi koji prevoze skolsku decu tako toplo zuti, a saobracajni znaci tako intenzivno zeleni. Nacin na koji je Amerika obojena izgleda mu sokantno ali prijatno razlicito u odnosu na sumornu bezbojnost koja obuhvata sve u njegovoj zemlji - ulice, automobile, blokove zgrada, lica ljudi. Boja Istocne Evrope je siva (sa povremenim bljeskom crvene za vreme drzavnih praznika). Amerika nema jednu boju; ona blista sarenilom, pluralizmom i snagom, cak i na prvi pogled.

Naredna stvar koju zapaza I. E. je velicina svega na sta nailazi. Sastavni delovi americke stvarnosti, ne samo sto su upadljivi, vec su i neuobicajeno veliki. Ne mislim na ocigledne stvari kao sto su oblakoderi, automobili, Veliki kanjon ili Karim Abdul-Dzabar. Cak i galebovi koji se mogu videti po plazama ovde izgledaju nekako predimenzionirani, kao da ih celog zivota kljukaju nekom specijalnom zdravom galebljom hranom, pakovanom u konzerve kojima se jednostavno rukuje. Ako govorimo o telesnim dimenzijama, debeli ljudi koji zive u Istocnoj Evropi ne mogu se ni po cemu porediti sa onima u Americi. U Istocnoj Evropi ima dosta "teskasa", ali njihova debljina je posledica aljkavosti, lose ishrane i nedostatka vremena za vezbanje. U poredjenju sa njima, tipican americki debeljko izgleda vise kao neko ko se svesno trudi da obori svetski rekord u tezini. On, ili ona, se, na neki nacin, stapaju u harmonicnu celinu sa Stenovitim planinama, Sears Tower i karavanima marke "Bjuik".

Jedan sat proveden na americkom tlu dovoljan je da I. E. pored optickog dozivi i kulturni sok. Za razliku od njegove zemlje, Sjedinjene Drzave izgledaju mu kao mesto gde sve funkcionise kako treba - uglavnom. Autobus moze da kasni, ali ce najzad ipak doci. Knjiga se mozda rasprodala, ali primerak mozete pronaci u biblioteci ili zamoliti knjizaru da je poruci za vas. Moze se desiti da vam se pokvari kotlic u toaletu no istog casa stize domar koji ce ga popraviti (barem do narednog kvara). Ova pojava ne odnosi se iskljucivo na korist koju imate kao konzument roba i usluga. Ona predstavlja filozofsko razlikovanje izmedju dva poimanja Usuda. Jednom I. E.-u potrebno je barem nekoliko meseci da se oslobodi svog istocnoevropskog fatalizma koji se u njemu talozio u brojnim satima koje je u svojoj zemlji proveo cekajuci na autobuskim stanicama, jureci knjige koje su se rasprodale ili preklinjuci vodoinstalatera da najzad dodje. U Istocnoj Evropi covek uvek ocekuje najgore. Nista se ne moze garantovati niti predvideti; sve - od toga ima li u prodavnicama mesa pa do toga kojim ce putem ici vasa karijera - predmet je "njihovih" nedokucivih kaprica, a pritom se misli na one koji drze vlast na svim nivoima (cak je i vodoinstalater jedan od "njih" - njegova moc potice otud sto je uvek nekome potreban). Amerika izgleda kao zemlja u kojoj umesto "njih" postoji "ja": sve - a to je zaista jedno sasvim novo iskustvo za I. E.-a - se moze uraditi ako je covek dovoljno uporan. Ili se to I. E.-u samo tako cini, sve dok prvi put ne dodje u nepriliku sa IRS2 ili ga ne uhvate u prekoracenju brzine.

Sroditi se s predstavom da u Americi sve radi ili se moze uraditi, bez obzira da li je predstava tacna ili ne, predstavlja kljucni momenat za onoga ko je nedavno dosao iz Istocne Evrope. Kada se na to navikne, on postaje novi covek. To jest, do odredjene granice; u njemu jos uvek postoje tragovi starog nacina razmisljanja koji se ne mogu lako izbrisati. Uprkos euforiji koju izaziva, Novi svet ponekad radja osecanje kulturnog otudjenja, nerazumevanja ili gadjenja. Evo je delimicne liste americkih izuma sa kojima I. E. nikada nece moci da se pomiri:

1. Barbara Volters
2. Wonder Bread
3. Koktel-zabave
4. Bejzbol
5. Neobavezni razgovori
6. Cene stomatoloskih usluga
7. Muzak
8. Kafa bez kofeina
9. Reklame za macju hranu
10. Oslovljavanje nepoznatih ljudi njihovim licnim imenom.

    Lista bi mogla biti i duza, ali ja se nadam da je njena poenta jasna. Pazite, I. E. ne dozivljava sve ove stvari kao strane - mada to svakako vazi za bejzbol, koji, po njegovom misljenju, nepravedno zauzima mesto koje inace pripada fudbalu, toj plemenitoj i inteligentnoj igri. Neke druge stvari izgledaju pre nelogicne nego cudne. Stajati na zabavi i umarati noge, kakvu to svrhu moze imati? U cemu je smisao pijenja kafe koja to uopste nije? I pored toga sto ostale stvari deluju cudno, kada o njima bolje razmisli, I. E. nevoljno priznaje da u njima ima izvesne logike: plombiranje zuba je necuveno skupo, ali se postupak obavlja potpuno bezbolno i kvalitetno, sto uglavnom ne vazi kada je u pitanju stomatoloska sluzba u njegovoj zemlji. Sa druge strane, Barbara Volters u I. E.-u izaziva definitivno lose vibracije, narocito zbog toga sto ga ona u velikoj meri podseca na izvestaceno i pretenciozno blebetanje na kome pociva televizija u Istocnoj Evropi; a odredjena vrsta TV reklama (tipa "no-more-ring-aroud-a-collar" ili varijanta "you'll-never-go-back-to-the-thick"), iako je potpuno nepoznata kao zanr u Komunistickom bloku, ima mnogo vise slicnosti sa opstom gluposcu i losim ukusom onoga sto tamo sluzi kao masovna kultura.

    Amerika je zaista zemlja mogucnosti, u krajnjem slucaju i zato sto u njoj uvek imate mogucnost da pobegnete od onog sto mrzite ili da to dovedete u ravnotezu sa onim sto volite. Ako ne podnosite stajanje na zabavama, vi uvek mozete sesti, cak i na pod. Ako mrzite Dzonija Karsona, mozete gledati Teda Kopela. To, doduse, ne znaci da se kulturne razlike mogu lako prebroditi. Ako je I. E. kojim slucajem knjizevni prevodilac, kao sto sam ja, on ne moze a da o ovom izboru ne misli kao o problemu prevodjenja sa jednog jezika na drugi. Problema uopste ne bi ni bilo - a profesija prevodioca ne bi ni postojala - kada bi svaka rec ili izraz jednog jezika imale svoj tacan ekvivalent u drugom. Ali ponekad se desava da rec ima nekoliko razlicitih ekvivalenata, ili da grupa sinonimnih reci ima samo jedan jedini ekvivalent. Moze se takodje desiti i da ekvivalent uopste ne postoji jer stvari koju rec oznacava u drugom kulturnom okruzenju jednostavno nema. I na kraju postoje situacije - najteze za svakog prevodioca - u kojima vam se cini da postoje dva tacna ekvivalenta, dok u stvari svaki od njih, u jeziku na koji se prevodi, oznacava nesto potpuno razlicito, ili se njihovo znacenje poklapa samo delimicno.

    Sta ja podrazumevam pod "jezikom" ovde se u najsirem moze razumeti kao bilo koji utvrdjeni kulturni sistem, ali u specificnoj situaciji Istocnoevropljanina u Americi, problem je, prirodno, najizrazitiji unutar jezika u najuzem smislu. Posetilac ili emigrant u stranoj zemlji po pravilu je osetljiv na semanticke zamke; prinudjen da komunicira na jeziku koji nije njegov, on postaje bolno svestan da je u stalnoj opasnosti da bude pogresno shvacen sto vodi u jezicke nepreciznosti ili pogresnu upotrebu. Ali ponekad za to ne treba kriviti njegov siromasan recnik - u pitanju je, pre, ova ili ona unutrasnja inkompatibilnost dva jezika. Ovakve situacije ga redom navode na razmisljanje o svim postojecim i mogucnim nesporazumima na mnogo univerzalnijem nivou - u komunikaciji medju nacijama, kulturama i politickim blokovima.

    Uzmimo rec "happy", svakako jednu od najcescih reci u elementarnom engleskom jeziku. Nista lakse nego otvoriti bilo koji englesko-poljski ili englesko-ruski recnik i pronaci odgovarajuci pridev u nekom od ovih jezika. Cinjenica je, medjutim, da to nece biti ekvivalent. Poljska rec za "srecan" (verujem da isto vazi i za ostale slovenske jezike) ima mnogo restriktivnije znacenje; ona se generalno odnosi na retka stanja dubokog blazenstva ili pak potpunog zadovoljstva ozbiljnim stvarima kao sto su ljubav, porodica, smisao zivota itd. U skladu s tim, ona se ne koristi cesto kao rec "happy" u svakodnevnom govoru Amerikanaca. Ako se pitanje koje cujete na zabavama (na kojima se stoji) - "Is everybody happy?" - bukvalno prevede na poljski, moglo bi izgledati kao da dolazi iz nekog metafizickog traktata ili politicke utopije pre nego iz druzeljubivog caskanja. Zanimljivo je, isto tako, da slovenski jezici nemaju pravi prevod glagola "to enjoy". Time ne zelim da kazem kako su Amerikanci povrsna nacija, sastavljena od preterano srdacnih, druzeljubivih i veselih ljudi za razliku od nasih napacenih slovenskih dusa. Ono sto pokusavam da istaknem je samo jedan primer jezickih inkompatibilnosti koje su toliko duboko ukorenjene u jezicima i kulturama da ponekad onemogucuju bilo kakvu medjusobnu komunikaciju - ili se, sto je cesci slucaj, pretvaraju u ritualnu razmenu frktanja i predenja koji zapravo ne znace nista. "Jel' ti lepo?", pita Istocnoevropljanina njegov ljubazan domacin. "Da, jeste." "Uzivas li?" "Naravno." Sta vise reci? Kakva bi svrha bila pokusavati da se objasni da njegov istocnoevropski um ne misli obavezno ono sto njegov americki recnik saopstava?

    To je upravo jedan neduzni primer iz podrucja licnih emocija i nivoa individualnog dijaloga. Tezina problema se vidno povecava svaki put kada I. E. treba da se pozabavi terminologijom koja oznacava zaista bitne stvari na planu odnosa dve nacije, recnikom istorije, politike i ideologije. Uzmimo jos jednu rec: "liberalno". U delu Evrope kome ja pripadam, ova rec ima najmanje nekoliko znacenja. Kao pridev, to je rec koja oznacava ovu ili onu politicku tendenciju, na primer, nekoga ko, unutar politicke grupe kojoj pripada, pre spada u golubove, nego u jastrebove. Sa druge strane, "liberalan komunista" je onaj koji bi samo neke disidente iz svoje zemlje poslao na psihijatrijsku kliniku. U tom smislu se ovaj izraz, medjutim, koristi manje, i to cesto u ironicnom tonu. U svom osnovnom znacenju, rec "liberal" u Istocnoj kao i tradicionalno u citavoj Evropi, oznacava osobu koja gravitira centru politickog spektra i koja se, najvecim delom, protivi ideoloskim premisama bilo levice, bilo desnice, koje, po njegovom misljenju, ugrozavaju principe individualne slobode. E sad, sta da jedan Istocnoevropljanin odgovori kada ga njegov americki poznanik upita o tome koja je njegova politicka orijentacija? Ako bi odgovorio "Ja sam liberal" snosio bi rizik da u potpu-nosti bude pogresno shvacen. Ako kaze "Ja sam neokonzervativac", to bi, manje-vise, do Amerikancevog uha prenelo zeljeno znacenje, ali I. E. ne moze da natera svoja usta da to izgovore; "konzervativac" zvuci kao potpuna suprotnost svemu za sta je on sebe oduvek smatrao. Naposletku, u zemlji iz koje dolazi ne postoji nikakav status ljuo koji bi on zeleo da "odrzi" - naprotiv, kao disident, kao branitelj ljudskih prava ili samo kao neko ko misli svojom glavom, on je definitivno bio "progresivan", sto je potpuno suprotno svemu sto je "konzervativno". Prevodjenje sa jezika jednog IE (Istocnoevropljanina) na jezik jednog AA (Autenticnog Amerikanca) je, barem u slucaju koji smo naveli, prakticno nemoguce. Cak i ako rec "liberalan" ima isti latinski koren u oba jezika i otprilike slicno zvucanje, njeno danasnje znacenje, u okviru razlicitih politickih sistema, drustava i istorijske tradicije, nema nikakve slicnosti.

    To je upravo ono sto bih ja nazvao kontinentalnim odvajanjem znacenja. Rec "liberalno" kojoj bi se mogle dodati reci kao sto su "demokratsko" i "nacionalisticko", samo je jedan od ociglednijih primera ovog fenomena. U sustini, osnovne premise zivota u Istocnoj Evropi toliko se razlikuju od americkog nacina zivota (ma sta se pod tim podrazumevalo) da svaki pokusaj coveka da izrazi licno iskustvo, mora da se saplete o semanticke zackoljice i nerazumevanje. Ovo ne bi bilo iznenadjujuce kada bi se radilo o nekom istocnoevropskom aparatciku koji dolazi u oficijelnu posetu Americi. Bez sumnje, u njegovom osobitom novogovoru, reci kao sto su "demokratija" ili "pravda" imaju nesto drugacije konotacije od onih koje imaju u Deklaraciji o nezavisnosti. U Istocnoj Evropi disident obicno misli da bi, kada bi mu za to bila pruzena sansa, bio u stanju da sa naslednicima Tomasa Dzefersona komunicira bez upadanja u semanticku konfuziju. Stvarnost, po pravilu, izneverava njegova ocekivanja; uprkos uzajamnom razumevanju sa obe strane Atlantika, kontinentalno udaljavanje u semantici izgleda nezaustavljivo. Najbolji primer za to je nacin na koji su americki mediji propratili dogadjaje u Poljskoj tokom protekle cetiri godine. Njihov pokusaj da "prevedu" niz poljskih idiomatskih politickih i socijalnih znacenja na jezik koji americka publika moze da shvati, zavrsio se, najvecim delom, u nemogucnosti da se prenese sve ono sto je sustina. Pokazalo se da je jaz izmedju dva drustvena sistema, dve istorijske tradicije i dva pogleda na svet bio preveliki da bi se prevazisao samo pomocu razumevanja.

    Ipak, kao sto razlike izmedju dva etnicka jezika stvaraju potrebu za prevodiocima, tako i sve inkompatibilnosti izmedju istocnoevropskog i americkog nacina razmisljanja cine pozeljnom svaku formu semantickog posredovanja. Licno verujem da je kultura moguci posrednik. Jedan jedini roman, recimo, Milana Kundere ili Tadeusa Konvickog, kada se prevede na engleski, americkoj publici govori vise o Cehoslovackoj ili Poljskoj nego deset godina naslovnih stranica u Njuzviku. Jedan jedini film Andzeja Vajde je neuporedivo bolji izvor informacija o Istocnoj Evropi od hiljade intervjua koje sa generalom Jeruzelskim uradi Barbara Volters. General moze da slaze i da mu mi poverujemo; u umetnickom delu, pak, ne mozemo da ne prepoznamo pogresnu notu jer to, naprosto, para nase usi. Ako zelite da saznate zbog cega je deset miliona nenaoruzanih ljudi jedne istocnoevropske zemlje pre cetiri godine rizikovalo da bude pregazeno od strane ruskih tenkova, nemojte pitati partijske sekretare. Pitajte pesnike i umetnike.

    U sustini, Amerika to i cini u velikoj meri, ali ostaje puno toga sto tek treba uraditi. Cinjenica je da su u zemljama kakva je Poljska, uprkos zvanicnoj podrsci anti-americkoj propagandi, ljudi oduvek gajili snazan interes za americku kulturu, sto ima za posledicu da su sa njom zapanjujuce upoznati. Ako Amerika zeli da bolje shvati desavanja u danasnjem svetu, vreme je da se kao zemlja oslobodi ideje o kulturnoj samodovoljnosti i da dublje zaroni u duh drugih nacija. Sve veci jaz izmedju mentaliteta razlicitih naroda, u proslosti je ne jednom premoscen i jos se uvek moze premostiti onom vrstom uvida koji pruza kultura. Kontinentalno udaljavanje moze se zaustaviti.

    S1984.C

    Iz: Stanislav Baranczak, Breathing Under Water and Other East Europian Essays, Harvard university Press 1990.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]