Broj 100
		Ukrstanja

Djerdj Konrad

(na vest o njegovom rusenju)

Srednja Evropa je oduvek postojala, ona postoji, a valjda ce i postojati, bilo pod ovim, bilo pod nekim drugim imenom, bez obzira na to da li govore o njoj ili je precutkuju, kao sto je i Dunav postojao mnogo pre nego sto su ga tako nazvali i uopste nije nemoguce da ce nas nadziveti. Bivstvo i stvarnost Srednje Evrope neovisni su od srednjoevropske retorike, neovisni od toga, u kakvom je svetlu predstavljaju, rdjavom ili dobrom, da li nalaze da je lepa ili ruzna, zagonetna ili dosadna, da li je u modi ili ne, neovisno od toga da li se sinovi i kceri njenih naroda medjusobno zene i udaju, ili se pak ubijaju, kao sto i Balkan postoji - podjednako i u ratu i u miru, kao sto i Srednji Istok postoji, bez obzira na to da li je u izgledu neko novo izraelsko-arapsko pomirenje ili nije, kao sto postoji i Zajednica Nezavisnih Drzava, unatoc tome sto su vec odavno ne samo carska Rusija nego i Sovjetski Savez - tek lanjski sneg. Stavise, onako, kao sto jos uvek postoji i Austro-ugarska Monarhija - u slikama, u porodicnim secanjima svih nas. Grde je i hvale, proucavaju, ne mogu je tek tako zaboraviti. Sva je prilika da su krajolici, regioni i susedstva trajniji od aktuelnih drzavnih okvira. Proslost ne iscezava bez traga, ona ima svoj pulsirajuci naknadni zivot. Drzave pocivaju na zamislima, ali to sto Dunav tece i to sto na njegovim obalama prebivaju razni narodi svakako je vise nego zamisao.

Srednja Evropa postoji kao datost. Kao kakvo medju-stanje. Ni Istok, ni Zapad. I ovo, i ono. Njihovo zajednicko, napeto i ironicno prisustvo. Pokusaji visestranackog, i obicaji jednopartijskog sistema. Kapitalizam i socijalizam, privatno vlasnistvo i trziste, drzavno vlasnistvo i redistribucija. Gradjanska i etatisticka opcija. Kriticka inteligencija i paternalisticka politika. Manji narodi izmedju dva veca naroda - nemackog i ruskog. Izmedju labilnih, osporavanih, spornih i vise puta "ispravljanih" drzavnih granica nemirne kolektivne samosvesti, privremeni, lebdeci ili zamrznuti identiteti. Vazda u iscekivanju, valjda nekakvog jasnijeg pripadnistva. Skloni su sentimentalizmu samoce koji im usadjuje osecanje da su predodredjeni za nosioce izuzetnih misija, ali da su, naravno, ujedno i zrtve intriga zlih suseda, mete medjunarodnih zavera. Srednja Evropa je stvarnost, bilo kao utopija, bilo kao prividjenje. Bilo je pesnikâ koji su je dozivljavali kao bunilo, kao grozomoru. Stvarnost koja se ne trudi previse da zna za sebe, buduci da i ne bi volela da izgleda onakva kakva jeste, jer veruje da postoji i jedno njeno plemenitije oblicje, portret iz nekojeg zlatnog doba, u odnosu na koji je ovaj danasnji privid, cak i ako je tek statisticka deskripcija, samo karikatura i lazna licinka.

Nas svet je svet medjusobno zaracenih, ali i takvih dvojnosti koje ne bi mogle opstati jedna bez druge. Cuvamo nase unutrasnje paradokse, ne zelimo da se od njih rastanemo pomocu logike ili - ili, putem operativnog zahvata. Visestoletni mitovi o slavi i godisnjice istorijskih tragedija mogu cak i danas pobuditi kolektivnu ganutost. Cini se da su nacijama koje postoje u uzajamnom kontekstu, u uzajamnoj isprepletenosti, za samostalno bivstvovanje, makar u pocetku, neophodni potporni mitovi. Istorijskim objasnjenjima opravdavaju jad i bedu realnih ucinaka danasnjice. Citave nacije traze za sebe ohrabrujuce kolektivne biografije, vlada ogromna potraznja za dozivljajima uzvisenog samozadovoljstva, te se zadovoljavaju i poluracionalnim opravdanjima. Progovaraju nacionalne osobenosti, neutopljivi identiteti iznose svoja zasebna misljenja i shvatanja. Dokle god jedna osobenost cuti, dotle tinjaju fitilji eksplozivnih naprava. A one se mogu demontirati samo dijalogom. Suvereni nacionalni subjekti su zabrinuti za svoju drzavu, ili pak upravo hoce da stvore sebi drzavu. Zajednice nastoje da svojoj samostalnosti daju pravnu formu. Projektovanje njihovog unutrasnjeg identiteta je u toku.

Identitet? Ne radi se samo o nekoliko uzvisenih, nedosoljenih recenica. Necemo proci tako lako. Cak i ako je o pojedincu rec: identicni smo s nasom istorijom. Identicni sa onim sto cinimo, s nasom strategijom upisanom u nasa stremljenja, u nasa dela. Sami uoblicavamo nase strategije, sami smo i odgovorni za njih. Ispostavi li se, od sada, da je vlast neprijatna, nema opravdanja: ona nije nametnuta od strane velesila, nije izvana spustena ovde padobranom, mi smo je iznedrili, ona je nasa tvorevina. Budu li od sada preovladale iskljucivost, netrpeljivost, nadmena hijerarhija, bice to vec samo nase delo, ostvarenje nasih zamisli. Veliki izazov proistice iz cinjenice susedstva: da li smo u stanju da zivimo zajedno, da li umemo da uoblicimo jedan zajednicki sistem vrednosti, hocemo li nauciti ekologiju i etiku susedstva? Nasem regionu je neophodno znanje zajednickog zivljenja svih specificnosti. Primorani smo da prihvatimo nase susede kao kakvu slucajno okupljenu putnicku druzinu. I sutra, i prekosutra, probudicemo se u njihovoj blizini, gestovi priblizavanja, pomirenja svakog jutra dozrevaju. Stvarno znanje o istoriji nacijâ ne podstice na agresiju, vec na mudro uklapanje u kontekst, dok nemila politika trazi prevashodno maglovita znanja o proslosti. Sad je pitanje umemo li da budemo demokrate koje medju sobom zive u miru. Ako radikalni nacionalizam ubija ljude, koren tog nedela prebivao je u srcu. Mrznja prema bliznjem, prema susedima, prema ljudima druge vere, drugog jezika ili imena - to je sotona danasnjice. Kolektivni ressentiment koji se hrani neizbezno nanetim nepravdama, povredama, ova pijana i nepristupacna srdzba, koja hoce samo jedno: da onaj drugi vise ne postoji, da ga ne bude ovde, da ga ne bude nigde, i nista ispod toga nece ga zadovoljiti - to je sotona danasnjice.

Nacionalni identitet se ne vidi golim okom, premda besumnje postoji, vidljivi su, medjutim, nasi gradovi i sela, slicnosti medju njima su brojne. Postoje ulice i citave gradske cetvrti koje su sirom Srednje Evrope toliko slicne da se mogu i pobrkati. Na proceljima, po sovjetskom uzoru industrijski gradjenih zdanja, bljeste svetlece reklame medjunarodnih firmi, mozemo samo da nagadjamo o nacionalnom karakteru paste za zube i toplih sendvica. Srednju Evropu moguce je iscitavati u stvarima. Srednjoevropska stvarnost postoji cak i kada ne zna, ili nece da zna za sebe. I ovaj postariji bracni par, zajedno sa svojim domom, karakteristicno je srednjoevropski, premda ovu rec mozda nikad u zivotu nije izustio. Nasi pretezno ruinirani gradovi postupno primaju nove, sveze boje, znacajnija javna zdanja se obnavljaju, crkve su, ili bar njihove fasade, restaurisane u celom regionu, nove lokalne samouprave mogu se za nekoliko godina u mnogo cemu iskazati. Gradjani mladih demokratija su mnogo toga novog naucili tokom poslednje tri-cetiri godine. Hteli bi da lice na Zapad, ali ponajvise ipak lice jedni na druge. Srednja Evropa postoji i kao skup slicnih prizora, mirisa, odnosa i ponasanja. Naravno, tesko je samosvesne, ponosne subjekte obradovati time sto cemo ih medjusobno porediti. Komparatisti su u njihovim ocima bezobrazni tipovi. Pitanje je, koliko su ova drustva spremna da stanu pred ogledalo i da osmotre one koji su im slicni. Da ne lici sve to pomalo na, recimo, obaveznu lektiru, ili obaveznu posetu tetkama-usedelicama? Moze da bude dosadno. Moze da bude idilicno.

Mnogi kazu da je ova danasnja Srednja Evropa, posle onolikih, visoko uzletelih nada - oneraspolozavajuca. Ja sam nesto manje emotivno prezivljavao amplitude zaljubljivanja i razocarenja, uvazavao sam napore, ali nisam verovao u cudo: upozoravao sam na delovanje gravitacionih sila, na to da se nismo oslobodili svoje uvredljive, svadjalacke prirode. Pitanje: da li je Srednja Evropa, onakva kakva je, lepa ili ruzna - ja ostavljam otvorenim. Zadovoljavam se konstatacijom da je ovo zamesateljstvo prizora istocnih i zapadnih elemenata zbilja jedinstveno, i da zasluzuje svoje ime - Srednja Evropa. Ja umem da u secanju vidim lepotu svojih ranijih domova, mada besumnje nisu svi bili lepi. Ovaj kakav-takav prizor, nama, koji smo ovde, moze da bude i lep, mozda je on lep i brojnim putnicima koji, na stanici ili u gostionici, u banji i u nadlestvima zapazaju stilska obelezja tog neceg zajednickog. Da li ova Srednja Evropa postoji ili ne - sto se tog pitanja tice, reci politicara nemaju vecu tezinu od utisaka turista. U svakom slucaju, odvija se jedna veoma ziva, od drzava neovisna, transpoliticka razmena i konverzacija, s najraznovrsnijim kulturalnim i privrednim ucesnicima, ljudi dolaze-odlaze-donose-odnose, razgovaraju i pregovaraju, jedu i piju zajedno, univerziteti i izdavaci, pozorista i skole, klubovi i radionice, partije i turisticke agencije spajaju, povezuju - grade Srednju Evropu. Nju ne cini to sto o njoj blagonaklono-zastitnicki govore licnosti na visokim polozajima. Ona se gradi i izgradjuje i ako za to ne postoje drzavni projekti. Postoje ljudi koji rade, deluju u tom pravcu, postoje naucnici i preduzimaci koje ovaj region zivo zanima, kojima povezivanje ovih prostora na njihovim uzim strucnim podrucjima razigrava fantaziju. Ozakoniti se mogu samo stvarno postojeci odnosi. Politicka integracija s ogromnim zakasnjenjem prati zgusnjavanje gradjanskih veza i odnosa.

Postoje i ostaju zajednicke osobine. Ne razdvajamo pedantno sluzbeno i licno, kancelariju i gostionicu, bezbroj akata ostavljamo vremenu, s nadom da ce ono resiti probleme, ne trudimo se previse da zaostrimo moralne dileme, pa ni doslednosti ne pridajemo izuzetan znacaj. Mogu posvedociti da postoje cudaci koji se svakog leta vracaju u nase krajeve, turisti misionari, ne mislim da su oni neki asketi, no takav je njihov ukus. Srednja Evropa je za senzibilnog putnika jedinstvena kombinacija lica i dozivljaja, nalazi mnogo lepote u svim zemljama Podunavlja, osluskuje mudrost velike reke, slusa gluposti ljudi na njenim obalama, mirnocu vode i onu zestinu s kojom ljudi nastoje da preteknu jedni druge; ovaj putnik nalazi da je nasa izmesanost normalna i da su nase podeljenosti usiljene.

Zar nije inteligencija onaj sloj koji ume da se sporazumeva na zajednickom ili trecem jeziku? Nije sigurno da se interesi inteligencije i politicke birokratije poklapaju. Inteligencija ima i takve zajednicke interese koji prevazilaze drzavne granice. Politicari - cast izuzecima - nisu najbolji u koncipiranju smelih vizija, nego u tome sto takvim vizijama postupno prosiruju prostore, u onoj meri, u kojoj se one ispunjavaju zivotnim sadrzajima. Ne zelim nikoga da ubedjujem u predodzbu Srednje Evrope, ali ako se u mom kraju osvrnem i pogledam registarske tablice automobila, mogu zakljuciti da Srednja Evropa i te kako postoji. Oni kojima Marienbad i Zakopane, Tatre i Balaton nesto znace, koji u ovim krajolicima nalaze zadovoljstva, kojima se ova sela dopadaju, svi su oni pomalo Srednjoevropljani, svi oni unekoliko pripadaju ovom regionu.

Ostaje u samom pojmu skrivena enigma i nema kljuca koji ce je definitivno razresiti. U svakom slucaju, Srednja Evropa postoji i ako se ovaj pozivni znak redje pojavljuje u novinama. Aristokratska metafora pod cijom zastavom naprosto nisu moguci ni bes ni mrznja, ona obuhvata odnos razumevanja stvarnosti. Ne verujem da bi se iza ove ideje svrstao znacajniji deo birackog tela, ona ne nudi brzu i izvesnu politicku i ekonomsku korist, mnogo vise obecava u perspektivi, a politicarima se zuri. Time sto su intelektualci postali lideri nacionalnih drzava, prihvatili su i mandat reprezentovanja nacionalno-drzavnih interesa. Srednja Evropa je ideja intelektualaca, ja zastupam hipotezu da se interesi intelektualaca razlikuju od interesa nacionalne drzave. Mislilac nije obavezan da reprezentuje bilo kakav interes, da se klanja bilo kakvoj konacnoj istini, da bude apriorno lojalan bilo kakvom apsolutnom principu. Za njega hipoteza nacionalno-drzavnog interesa nema prednost u odnosu na primamljivi izazov misli koja stremi istini.

Da li je Srednja Evropa utopija? U tom pogledu misljenja su duboko podeljena. Postoji jedno markantno stanoviste, po kojem je nacionalna drzava konacna rec, i ako je vec neophodno ograniciti njen suverenitet, onda to treba ciniti u korist Evropske zajednice ili NATO pakta. Sto je formalno slika i prilika dojucerasnje dogme, po kojoj je nacionalna drzava konacna rec, i ako je vec neophodno ograniciti njen suverenitet, onda to treba ciniti u korist SEV-a i Varsavskog ugovora. Samo sto su srednjo- i istocno-evropske drzave bile clanice potonjih integracija, a u EZ i u NATO tek bi htele da stupe, no neprekidno moraju da se razocaravaju, jer nista vise od nesigurnih obecanja ne mogu iznuditi ni od najdusevnijih zapadnih politicara, bez obzira na njihovu nacionalnu ili stranacku pripadnost. Evidentna je ambivalentna teznja: prihvatiti istocne susede, ali ne pustiti ih dalje od predsoblja. Istocna strana je uverena da je integracija njen prevashodni interes, ali zapadna strana nije bas sasvim u to ubedjena, zato istocna strana, ako vec ne moze da dobije sve cemu se nadala, pristaje na seriju testova, trazi postupnost, mogucnost planiranja buducnosti, i to je bas ono sto od zapadne strane ne moze da iznudi, prakticno ne moze da dobije nista vise od tajanstvenog "kasnije".

Posve je moguce da ce ovo stanje naizmenicnih obecanja i razocarenja duze potrajati, poput neke preko volje uzvracene ljubavi u kojoj, zapravo, obe strane dobro prolaze. Istok ponavlja: sad, sad, sad! Zapad uzvraca: kasnije, kasnije, kasnije. I ovo stanje je odrzivo, poput drugih neravnopravnih odnosa. Neprihvaceni moze uvek da se utesi time da su njegove kolege jos manje prihvacene, da je bas on u srazmerno najpovoljnijem polozaju da bude primljen, i medju onima koji nisu primljeni ostaje takmicenje za sto bolje mesto na medjusobnoj rang-listi, ko ce prvi moci da se iskobelja iz ove ropotarnice, u koju je, kao to Havel vidi, gurnuta visegradska grupa, jer je Visegrad iz njegovog predsednickog aspekta zanimljiv samo kao predsoblje, a ne i sam po sebi. I dok cekamo da nas puste unutra, nastojimo da se ne osvrcemo previse oko sebe i da medjusobno izmenjujemo tek neutralne reci. Strasti ostavljamo onome ko stoji iza vrata i ponekad ugrabi vremena da saslusa nase intimne ispovesti o tome, da bismo vec zarko zeleli da budemo unutra.

Ali mozda ce ovo cekanje podstaknuti zavedene pa odbacene zemlje na vece lukavstvo, pa ce dozvoliti da ih i drugi zamole za ples. Pre svega one ce plesati jedna sa drugom, zatim i sa svima drugima, s Amerikom i Japanom, sa clanicama Zajednice Nezavisnih Drzava i sa bliskoistocnim zemljama. Ova poligamija se posve uklapa u njihov moral. Svi ovi regioni mogu biti i te kako zainteresovani da izgrade svoja uporista u Srednjoj Evropi, Nemcima iza ledja, i zbog toga se i ne zalazu za brzu integraciju naseg podneblja u Evropsku zajednicu. Mozda ce ovaj region bas u ovoj visestranoj povezanosti iznaci svoj novi suverenitet, mozda ce zemlje Srednje Evrope uspeti da se usprave bas na taj nacin sto ce prestati da trce tako zustro za vozom. Rado bi stupili u odavno zeljeni brak s prelepom Evropom, ali ni sada im ne manjkaju ljubavne avanture, pa im je ovoga puta dobijena korpa manje bolna. U redu je, draga, naravno, drugom prilikom, na to smo vec navikli, i to ide u rok naseg prijateljstva, nekako cemo vec preziveti. Kolicina stvarnih veza i ovako raste. Najpre neformalni odnosi, a tek potom, kada stvari budu sazrele, kada vise ne treba traziti, moliti, kada i jedan pogled bude dovoljan, brak ce se sklopiti. Da sam na mestu mladozenje, ne bih tako uporno insistirao, necemo ostati bez mlade ako se budemo druzili i s drugima, odnosno ako budemo ostali na vlastitim nogama.

Evropska zajednica i NATO pripadaju jedno drugome, cine celinu, integracija pretpostavlja uzajamno poverenje, pozdanost kako na privrednom i kulturnom, tako i na politickom i vojnom planu - ove ravni se ne mogu razdvojiti. Iz toga proistice da se neutralne zemlje, clanice EFTA, ulaskom u Evropsku zajednicu odricu svoje neutralnosti, sto je lakse zamisliti nego ostvariti, pogotovu kad im Rusi jasno stavljaju do znanja da se tome u ovom trenutku ne bi obradovali, buduci da su geopoliticki interesi nacija trajniji od politickih sistema. Ali cak i da se to ostvari, tek potom bi moglo da se razgovara o postkomunistickim drzavama. Veliko je pitanje, medjutim, da li je taj zalogaj bas pozeljan - progutati ih sve zajedno, sa svim njihovim unutrasnjim, etnickim animozitetima? Treba li nam bas jugoslovenska romantika? Hvala, mozda ipak ne. Ili manjinsko-vecinski konflikti, sa visestrano osporavanim granicama pride? Samo to ne, za ime Boga! Podelite pravdu medju nama, i zastitite nas budemo li se dohvatili za guse! Ako je ikako moguce, molimo vas, nemojte se dohvatiti.

Evropska zajednica jos moze da prihvati Austriju. Austrija pak moze da nam dosapne da se uhvatimo za peseve njenog mantila, ali taj mantil ipak nije toliki da bismo svi mogli da se slepujemo pod njim. Nemacki jezicki prostor bice sa one strane carinske rampe, a mi s ove. U svakom slucaju, srednjoevropski prostor moze da bude i te kako zanimljiv pre svega tangentnim zapadnim zemljama, Nemcima, Austrijancima, Italijanima, u slobodnom i fer nadmetanju s drugim drzavama. Interes je svakog igraca da uveca svoj prostor za igru, svoju autonomiju, a da istovremeno uziva sigurnost i sve druge prednosti integrisanja. Austriju mogu podjednako stimulisati i emocije i prednosti, i tradicije i kalkulacije da, pridruzivsi se jednoznacno Evropskoj zajednici, zadrzi pun obim bilateralnih veza sa svojim istocnim susedima u onoj meri u kojoj to njeno clanstvo u Evropskoj zajednici dozvoljava, ili u meri u kojoj je sve to na ovaj ili onaj nacin inspirise, jer svi bi voleli da budu mostobran u pravcu velikog istocnog biznisa, kome jos, istina, nije vreme, ali za koji treba vec sad obaviti sve pripreme.

Kao da je bilo izvesnih zadnjih misli o tome da bi mozda bila pozeljna jedna fina austrijska, cesko-slovacka, madjarska, hrvatska i slovenacka integracija, od delova nekadasnje monarhije, ali s takvim projektom jos niko nije izisao pred javnost. A raspad Jugoslavije na katolicki i pravoslavni deo ispao je mnogo tragicniji no sto su nadlezni i pomisljali. Ostaje, dakle, Srednja i Jugoistocna Evropa, zona nekadasnjih narodnih demokratija, ovaj severno-juzni pojas, iz kojeg se izdvojila Istocna Nemacka a, istovremeno, pripojile balticke drzave i kojem, zapravo, pripada i bivsa Jugoslavija. Svaka drzava u nervoznoj trci sa svim ostalim, koja ce prva da se nadje s druge strane rampe, koju ce izvuci iz fijoke.

Treba racunati i na mogucnost da ne izvuku ni jednu. Ili da izvuku sve zajedno u okviru nekakvog sveobuhvatnog, pa stoga dakako i polovicnog resenja. Zapadne sile verovatno znaju da stanovnike zone ne treba drzati u pripravnosti na razlicitim stepenicama, jer bi to posve izvesno povecalo napetosti medju njima, a samim tim i opstu nestabilnost regiona. Pretpostavljam da one stoga nece povuci jasne granice izmedju novih demokratija, kako ne bi iritirale one koje bi, eventualno, ostale u fijoci. Ili sve, ili nikog. Sve? Nece li to, mozda, biti previse? Onda, na zalost, nikog.

Ne bi nikako trebalo da smetnemo s uma ovu mogucnost. Zar zbog toga sto nam to ne bi odgovaralo da uopste i ne govorimo o tome? Ako bi se stvari tako razvijale bio bi to jak argument u prilog srednjoevropske integracije, ne zbog toga da bismo bili sampioni, vec da bismo, pomazuci se uzajamno, prebrodili najteze, a da pritom ne zrtvujemo svoj suverenitet u korist bilo koje susedne velike nacije; vec u medjuvremenu zreliji za evropsku integraciju, bili bismo svakako pozeljniji ukoliko bismo pokazali da umemo da saradjujemo medjusobno, pa tako i sa svetom. Zapadna Evropa radije zamislja Istocnu Evropu kao domacina, a ne kao gosta. Adekvatan odgovor na to je zanat domacinski, narocito ako covek vise voli da bude gazda, nego gost. Biti optimist znaci da ne vidimo sebe - sto ce u ovom trenutku reci Srednju Evropu - u nekakvim prinudnim koridorima, da vlastitu buducnost jos vidimo otvorenom, zavisnu samo od nas, od naseg izbora, naseg dela.

Govorimo sve ovo uprkos tome, i svesni toga sto smo namerno skrenuli paznju sa one zajednicke katastrofe koja se zove bivsa Jugoslavija, katastrofe svih nas - mali broj umesanih politicara ce uspeti da izbegne odgovornost za ono sto se desilo. Pripomoci rusenju drzavâ, uhodanih federacijâ neoprostiva je neopreznost, buduci da se rizikuje ogroman broj zrtava. Nije mudro pokretati procese koje nismo u stanju da drzimo pod kontrolom. Jos manje je mudro ne videti da bez uzajamne saglasnosti svih zainteresovanih strana nije moguce razbijanjem jedne visenacionalne, etnicki pomesane drzave stvoriti nove nacionalne drzave a da to ne izazove velike strahove, sto ce reci bez nasilja, cija ce logicna posledica biti manje ili vise brutalna razmena stanovnistva - takozvano etnicko ciscenje. Ne vidim politicki projekat koji bi bio vredan dosadasnje mase smrti i patnji. Sta je to sto vredi, i kome vredi, u ovolikom broju smrti? Po svoj prilici, u Bosni nece biti mira, mada su vec svi umorni, ali sve tri strane su, izgleda, uverene da je jedino vojno resenje moguce i da u borbi do kraja bas ona ima najvise izgleda da pobedi. Sve strane nose na sebi tipicna obelezja razmisljanja u sferama zelja, sve tri strane smatraju sebe zrtvama, a aktuelnog neprijatelja fasistickim monstrumom koga na kraju treba, na nacin Svetoga Georgija, ubiti kao azdaju. Oruzje i studen ce i ove zime pustositi medju nezasticenim stanovnistvom, taocima gospodara rata, jer civilima vladaju oruznici. Uzajamnu divljacku mrznju, trosekli bodez neumoljivosti, politiku, koja je normalne mlade ljude pretvorila u ubice i marodere, nazivamo Bosanskim sindromom. Kada vec i najnovija groblja budu puna, kada uzajamna iscrpljenost bude dosegla jednu jos nepoznatu granicnu liniju, kada na zemlju oboreni borci budu pozeleli da im neko pruzi ruku, onda ce se pregovaracke strane naci na istim onim pozicijama na kojima su bili i pre sukoba, i tada ce u vidu pouke svih tih krvavih godina mozda ponovo biti reci o tome o cemu se zapravo i na pocetku razgovaralo: o jednoj konfederaciji, o sporazumu suverenih subjekata ili, ako vam se vise dopada, nagodbe sefova razbojnickih bandi. Tada ce se pokazati da je istorija napravila jednu krvavu zaobilaznicu, da bi se kao rdjav djak ponavljac ponovo nasla pred istim zadatkom koji samo politicka nagodba moze da resi. I sve sto sam do sada rekao, samo su hipoteze. Pretpostavljam da ce se raspolozenje u Jugoslaviji polako ponovo pribliziti ideji konfederacije, i to bas najpre u Bosni, ona ce biti model, zajednicki imenitelj raznih varijanti lokalnih kompromisa. Posve je verovatno da ce intelektualci inicirati reintegraciju najpre na ravni slobodnog dijaloga, a zatim ko zna u kojim sferama. Ovaj primer moze da bude zarazan u Srednjoj Evropi, jer je kulturalna konfederacija najjeftiniji i najprakticniji vid saradnje. I to je skoro samo po sebi dovoljno, metafora bi vec samim tim bila preinstitucionalizovana, a ostalo ce vec urediti vreme.

[Posaljite nam vas komentar]

[© Copyright Mostovi & Yurope 1996 - Sva prava zadrzana]