Tokovi

Sadrzaj:

Recencije knjiga
Casopisi
Filozofija
Soundtrack
Strip

Sadrzaj

    

Recenzije knjiga:

RECI OTVORENIH ZGLOBOVA
Pise: Tanja Kragujevic

Tito Patrikije: Obecano more Pesme.
(Izbor i prevod sa grckog Ivan Gadjanski i Ksenija Maticki Gadjanski); KOV Vrsac 1996.

Tito Patrikije(1928), nosilac Evropske nagrade za poeziju 1994, predstavljen je nasim citaocima po prvi put u izboru iz novije grcke poezije istih priredjivaca i Eli Skopetea (Treci program Radio Beograda, leto-jesen 1977). Zivi u Atini. I kao svaki pesnik, mozda u ovom slucaju i vise no drugih - u deset svojih objavljenih knjiga, odnosno - u svojoj poeziji.
Ovaj apendiks, koji se odnosi na zivot u poeziji, nije retorske prirode; pre zeli da uputi na jednu od odiseja kakvima nas zapljuskuju tamna mora istorijskih mena, cinizam cinjenica, koje kasnije cesto nasele kopije filmskih scenarija. Ono najranjivije i najpostojanije sto iz njih, ili iza njih govori, premasuje kopije i ne presahnjuje - jeste poezija. Takav jedan scenario je i biografija ovog pesnika, koji se kao sesnaestogodisnjak pridruzio pokretu otpora, bio zarobljen i odveden na streljanje i u poslednjem trenu pomilovan.

A ako svaka biografija putuje ka smrti, i ako je taj put predocen sesnaestogodisnjaku, nije tesko predvideti da poezija u tom slucaju podrazumeva novi vid egzistencije, ciji eoni upisuju u sebe zivotna razdoblja, ali njihovim porukama uprkos, izrazavaju mene oblika, istovremeno puni sudbinskih nanosa i svetlosnog inja poetske transcendencije.

U toj dvostrukoj ekspoziciji moze se pratiti poetska avantura Tita Patrikija, koja ukljucuje i logorsko iskustvo (1951-1953) i cini da Jani Rico bude pesnik sa kojim (pored izvesnih bliskosti sa poezijom Sefersa, kako istice grcka kritika), poseduje najvise zajednickog. Prva Patrikijeva knjiga (Seoski put ) objavljena je 1954, a ova rana stvaralacka etapa prezentovana je u knjizi izabranih pesama ciklusima koje odlikuje zgusnuta ekspresionisticka paleta (stihovi: „Pregrst puscanih caura i trnje", „srce u bodljikavoj zici", „zaleprsa dusa i postane zemlja" tu nisu retkost) koja ubrzano razvija autenticnu figurativnost.

Destilujuci iz zvukova ratne tuzbalice i reskih tonova egzistencijalne tegobe radikalnu ociscenost jezicke alhemije (koja u zatvorenoscu i neprobojnoscu pesnicke strukture katkad asocira na Vaska Popu) Patrikije diktatom konkretnog, bilom samog tela - zatecenog izmedju ruba nistavila i „transfuzije vremena", izmedju mirisa truljenja i slepljenje gaze - otvara novu poetiku „beleznice", oslobodjene od dalekoseznosti poruka alogicnog i disparatnog glasovnog usmerenja, te s uzdahom davljenika, miloscu sudbine osposobljenog za zivot, kome „ni prica ni cutnja" vise nisu dovoljne, izbavljuje rec "iscupanu iz mesa" (pesma Monolog) ugrabljenu u pretapanju autenticnog i figurativnog, znanog i kontemplativnog, te ona postaje zalog kompleksnosti lirske forme sto svoju avanturu ne ostaruje pukim lutanjem od duge pesme do epigramske sazetosti, vec je iskusava kao cin neosporne verodostojnosti tela/pisma, cija poieticka otvorenost jeste, u isti mah, podrazumevana, prizivana i okusavana - odnosno, stavrna i imaginativna iskustvenost: Telo moje/uvek trpi bolove pod udarcima,/ stalno se raduje milovanjima./ Jos nista nije naucilo. (Telo).

„Analfabetizam" tela je podloga zasnivanja zivih tablica, opojne svezine u alfabetizmu poetskog pisma, porinuca u spletove veza i mrezu znacenja ciji smisao nije uvek vidljiv, jer ni sudbinski nije uvek dokuciv, ali je vidljiva slika razastiranja postojanja, u ciju ce savremenu epiku kao u pariske murale Patrikije jednako upisivati svoj otpor prolaznosti, opstim mestima i praznini, da bi, pocev od zbirke Stanica po izboru (1975) kurs upravio ka medidativnoj lirici evropskog kova (valja imati u vidu da je Patrikije prevodio, izmedju ostalog, Majakovskog, nerudu, Sen-Dzon Persa), koja cesto za svoj predmet ima i poeziju samu, uz znacajan udeo urbanih motiva iz pariskog perioda, i intimu koja u sustini nije drugo do nacin da se preispituje sudbina pojedinca, intelektualca, i pesnika napose, kao „vecitih kreditora" sto u hladnoci neizvesnih vremena traze uporiste: (...)Sada bih da se obucem u sneg/sa zadnjom namerom mamuta koji misli/ koji bi hteo posle toliko hiljada godina/ da ga pronadju netaknutog (Zadnja namera). Pesme Pismo, Metro, Drugi grad, stoga nisu samo sugestivni i pamtljivi lirski zapisi grckog patriote i apatrida, vec coveka ovoga veka koji njegove neispunjenosti i fragmentarnosti dozivljava u dubokom potresu suceljenja razbijenih tokova stvarnosti i zive matrice svoje poetike iskustva, istinski iskusanih ideala. Tako pesma Privremeni boravak zraci univerzalnoscu freske koja svoje sumorno svedocenje nadvija nad stanovnike zatvorskih celija, amigrante i imigrante, urbane zatocenike, lutaoce sto kusaju sudbinu kraja milenijuma na nacin koji kazuje jednostavna dramatika stihova: Jos jedna prijateljska kuca, jos jedna kuca tudja/ jos jedan dan otvorenih zglobova... kao neozvaniceni, cutljivi, licni katalog mikroelemenata sto cine srz polifonije Patrikijevih lirskih mena.

Multireferencijalna lirska sematika Tita Patrikija, osobito u pesmama zbirke Suprotstavljena ogledala (1988) oskudnost i duh praznine u svom „nedovrsenom pismu" uplice u motive elegicnosti i ceznje, nalazeci u vremenu „prelomljenih zglobova" i urbane potistenosti nacin da, kazujuci svoje lirsko ja, formulise sudbinu subjekta koji traga i u pevanju nalazi tek podlogu lavirinta, izgubljene ili do kraja nerasvetljenje odgovore sto rastacu refleksivnu bazu i egzistencijalne oslonce coveka danasnjice.

Dosledan uverenju da poezija „kao i umetnost uopste, ne sluzi svojim vizijama, vec ih izrazava", Patrikije hrabro ponire u mene i eksurse svog pevanja - o cemu svedoci ovaj odlican izbor - spreman da modernisticki osluskuje covekovo bilo, ali i mocne otvorene zile vremena. Kao sto, sa suptilnoscu i istinoljubivoscu nastavlja da prati raskide i razoblicenja tog lanca u vremenima nakon moderne. Ali svoje shvatanje o poetskom slovu, „nastampanosti na papiru", on i dalje unosi u znakove hipersenzibilnih struktura, koje u raspuklim elementima, recima „otvornih zglobova", cuvaju transparentne karike secanja i predvidjanja, kao podlogu i smisao pismovog tkanja. Svetla kao knjige, sred koga se stvaralacki cin - kao mreza, tvoje telo, kula - ucvrscuje drugom svojom stranom, drugim, kao citaocem i odrziteljem zdanja

 

NA IVICI ZABORAVA
Pise: Djordje Pisarev

Franja Petrinovic: Izvestaj Andjela
Prosveta, Beograd 1996.

1. Istorija je tragicna prica o duhovima; mi koji smo navikli da stvarnost postojanja zamenjujemo svetovima fikcije, uveliko smo svesni u kojoj su meri romaneski junaci nalik duhovima; bestelesna ljudska stvorenja koja naseljavaju imaginarne svetove simuliraju zivot u toj meri da uvek postoji mogucnost da ih nazovemo pravim imenima, imenima koja ukazuju na realno postojanje. Kada tako citamo o imaginarnim licnostima koje naseljavaju Foknerovu izmisljenu geografsku oblast, sve vreme imamo utisak „stvarnosti"; svet koji naseljavaju duhovi u Pedru Paramu Huana Rulfa poseduje jos jednu dimenziju, otklon koji nam namece jos jednom univerzumu i ostavlja nas zbunjene u pogledu tacnog odredjenja fiktivnog i stvarnog. Literarni svet Franje Petrinovica, na kraju, dobija jos jednu dimenziju; junaci su simbolicni nosioci svesno odabrane funkcije „duhova", ali i osobe koje se nalaze u paklu svakidasnjice istorije na isteku jednog milenijuma. Da, znamo da su oni samo junaci prozne tvorevine; da, znamo da su oni istovremeno i stvarni ljudi koji su imali tu nesrecu da zive u jednom vremenu u kome zivot ne vredi ni pisljivog boba. Ausvici i jasenovci, gulazi dvadesetog veka, na nov nacin vrednuju biolosko postojanje jedinke. kako i ne bi, kada je doslo do potpune zamene pojmova dobra i zla, a relativnost istine gotovo da ne dopusta osudu, cak i kada znamo ko je onaj koji mirno sedi cekajuci, kada znamo ko je onaj koji mirno dolazi po njega, polazuci svako pravo na njegov jedini zivot...

2. Stari ducani koji prodaju price o laznim svetovima; tesko je i pomisliti, a kamoli poverovati, da se u ovaj svet, nastanjen ljudima i duhovima, krece dobro utabanom stazom koja nepokolebljivo vodi ka boljem. Naprotiv, regresija je primetna u toj meri da vise i ne smemo dozvoliti da ljudi budu oni koji ce popisivati stanje stvari. Klasicno nepouzdana mracna ljudska priroda kolebljiva je i sklona strastima u toj meri da se stvari ocas posla prevrcu naopacke. Svedocenje o kraju jednog razdoblja, o gubljenju orijentira i raspadanju mora se prepustiti bestelesnim posrednicima, „zastitnicima izabranih", andjelima koji su uvek spremni da govore o savrsenim svetovima; uostalom, oni su ti koji pravednike odvode u raj. No, ne zaboravimo da ovom cinu prethodi smrt, a prica o svetu bezgresnih koji uzivaju nikako ne moze biti pouzdana. O tome svakako svedoci i roman Franje Petrinovica koji nam, bas kao u nekom starom ducanu, daje na uvid razlicita pakovanja jedne te iste robe: price o laznim svetovima.

3. Vrlo je verovatno da vise nikom ne pripadam, da jednostavno visim u praznom prostoru; moze li rec da, osim sto definise postojanje, istovremeno i utvrdi necije mesto u toj meri da svet oko nas postane cvrsta tacka oslonca, a mi sami poluga koja je dostatna da pomera stvari i tako nas uveri u cvrstu i opipljivu egzistenciju na ovom najboljem od svih svetova? Moze li popisivanje stvari da nam omoguci saznanje o tome sta jos ne znamo, sto bi bio jos jedan dokaz o postojanju? Vredi li, iznova i iznova ispisivati stare price i imaju li one, tako beskrajno ponavljane, snagu bajalice koja nas uverava da smo cvrsto ukotvljeni ii zasnovani, spremni time i na akciju, bez obzira koje vrste i kvaliteta? Moze li nekakvo odredjenje, koje bi nas ispunilo potvrdom identiteta, biti i uporno ponavljanje pitanja poput „sta ispitujem", „sta istrazujem", „sta je vidljivo", „sta je skriveno" ili ono, najuverljivije i najstrasnije pitanje, „cega se moram plasiti"? U svetu disperzivne proze Franje Petrinovica kosmos se naglo rasprsnuo, a propitivanje o smislu zivota, dobra i zla, pravednicima i zlocincima, kazuje nam samo jednu istinu od svih mogucih: identiteti su nam definitivno zagubljeni i tesko je sada razluciti ko je zrtva a ko dzelat, jer tako to biva u ovom (nasem) logorskom veku.

4. Mozda mi neko moze reci koji je ovo grad; prica uzdignuta na ravan parabole ne mora da pretenduje na konkretizaciju pojmova, na dosledno imenovanje. No vestina nesigurnog pripovedaca, kakvog nam predstavlja sigurni Franja Petrinovic, uvek ostavlja dovoljno prostora za nase licne pretpostavke. Naravno da se u tome i krije draz dobrih romaneskih ostvarenja: da, znam da je u pitanju arhetip, ali da nije slucajno imao na umu grad... Sigurno je da ce svako od nas pomisliti da je on mislio bas na... Ali, ne smemo zaboraviti, dok vam pred ocima igraju slike poznatog trga, gradske kafane u kojoj smo tako cesto ispijali jutarnju kafu ili mirisi zeleni koji nam udar u nozdrve sa raspojasane i zivopisne trznice, da smo mi ti koji cinimo Grad. Jedan je on, uvek isti, bez obzira na privid raspricane europske zapitanosti nad smislom zivota, uprkos fingiranom marinkovicevskom epskom zanosu. Zato i nije vazno njegovo ime, vec koliko ga mi, njegovi stanovnici, cinimo losim ili, ne daj boze, dobrim...

5. Bivalo je, medjutim, sve gore, ali zar ne treba da bude jos i gore kako bi se desilo cudo? Na ivici zaborava no, pismo koje je pred nama sprecava da se ovo lose vreme rasprsne kao pena od sampanjca: veseli prasak i gorak ukus secera u ustima dok se venama siri slatki pomen koji otupljuje svest o tome da rec „zaborav" zapravo treba citati kao - „poraz". Ipak, „nastavice se", ali cudo u vremenu sveta ne treba ocekivati: dovoljno je cudo, rekao bih, i Izvestaj andjela. Bar uteha ako nista drugo. Dovoljno da ne zaboravimo, nikad, dovoljno da osetimo da smo, bar na tren izbegli definitivan poraz.

 

AUTOPORTRETI PREOBRAZAJA
pise: Ilija Bakic

Zoran Bognar: Novi prototip
Draganic, Beograd 1996

Dilemu citaoca - ko je pesnik koji kao svoju prvu knjigu pesama objavljuje izbor pesama nastalih u perodu 1984 - 1994. godine - razresava „Epistola citaocu" u kojoj saznajemo da je zivot Zorana Calica, nakon vukovarske kataklizme, presecen i ponisten a da je u njemu preziveo „novi covek koji sanja o novom rodjenju" imena Zoran Bognar. Nakon iscitavanja pesama ispostavice se da je pomenuta epistola takodje i jedan od najvaznijih kljuceva za pracenje pesnikovog preobrazaja.

Naime, svaka knjiga izabranih/sabranih pesama (izbor i nadahuti pogovor nacinio je Milivoje Markovic) svojevrsna je soba sa ogledalima kroz koju posetilac seta a njegovi odrazi se, svakim korakom, menjaju da bi, na kraju, kod izlaza, bio bogatiji svescu o sopstvenoj promenljivosti. Tako u Novom prototipu, u prvim pesmama, srecemo i sagledavamo mladi i neobuzdani duh koji otkriva svoja okruzenja i iskusava ih. Rezultirace to razbarusenim stihom, neukrocenim recima iz kojih pulsiraju i radost i melanholija i buka rock'n'rola i tisine sa vrha Avale, zestoke reci svakodnevnice i smerne latinske sentence. U poletu intelektualnog osvajanja granica Bognar ce, u skladu sa tamnim valerima koje nosi njegov glas, dotaci i tabu teme jednog drzavnog sistema. Negde iza sjajne fasade „srecne zemlje" on ce videti pukotine propadanja, raskol i rat, zbog cega ce mu knjige i pesme biti zabranjivane a ove biografske cinjenice (uz one opste poznate) postati sastavni deo citanja i razumevanja njegove poezije.

Na zalost, spaljena sala u kojoj je Bognar citao svoje stihove, spaljena rodna kuca, biblioteka i rukopisi, raspad drzave i sveopsta smrt, potvrdice predosecanje, slomiti i izbrisati sva dotadasnja iskustva, namesto laganog sazrevanja doneti ostar zaokret. Cak i ako ne pominje konkretne dogadjaje Bognar nosi zig svog iskustva. Grc i zagrcnutost, duboka svest o usudu i (ne)mirenju sa njim postaju osnovne slike/vizije u novim pesmama. Neminovna zapitanost nad trajanjem i relativnoscu vrednosti kulminirace u pesmama posvecenim mrtvom prijatelju, prepunim hermetizma i ezoterijskih slutnji. Tako se zatvara krug jednog pesnickog opusa, od radosti pocetaka jednog stize se do gorcine sasvim drugog coveka. U Bognaru ostaje nasledje (auto)predaka a njegov novi glas otkrice puteve koje je, nakon „pouke iz prethodnog zivota", odabrao (ili su oni odabrali njega).

 

SVE ILI NISTA
pise: Zoran Djeric

Fernando Pesoa: Poznati stranac - Pesme Alvara de Kampusa (prevela s portugalskog i priredila Jasmina Neskovic);PAIDEIA, Beograd, 1996.

Ja... Uostalom sve, jer sve sam ja; Ja sam nista... Sve je u poeziji, bas kao u zivotu Fernanda Pesoe, contradictio in adjecto. Pocev od samog prezimena: Pesoa je na portugalskom licnost. Upravo ono od cega je pesnik najvise bezao. Otuda neverovatna depersonalizacija - njegovim pesnickim arhipelagom lutalo je preko 30 heteronima, imaginarnih licnosti, rodjenih iz teznje i potrebe da se uvek bude neko drugi. Prekomernost, kao ideal: Sto vise licnosti budem imao, / Sto vise budem osecao istovremeno kao sve one (...) Utoliko cu vise zahvatiti od svekolikog postojanja sveta, / Bicu potpuniji u celokupnom prostoru izvan mene. Ali tu je i jedna druga, veca ambicija: da se bude slican Bogu, ma ko on bio,/ Jer, ma ko on bio, nema sumnje da je Sve...

Paradoksalnost pesnikovog bica i sudbine istice vec i naslov ovog izbora: Poznati stranac. Pesoa je bez sumnje najveci portugalski pesnik i jedan od najznacajnijih pesnika ovog veka. To su neki od argumenata za prvi deo naslova. Drugi deo svakako je i u cinjenici da je ovo prvi izbor Pesoinih pesama na srpskom jeziku. Hrvati su, svojevremeno, prevodili neke Pesoine poeme. Medju znalcima ostalo je uglavnom nezadovoljstvo tim pokusajima da se ovaj pesnik nakalemi na nase tlo. Da je ovoga puta stvar drukcija svedoci cinjenica da je Jasmina Neskovic dobila nagradu „Milos DJuric" za najbolji prevod poezije u 1996. Isti prevodilac nacinio je jos jedan poduhvat, a obelodanio ga je KOV - izbor i prevod savremenog portugalskog pesnika Euzenia de Andradea, pod nazivom Rukopis zemlje.

U kratkom, nadahnutom predgovoru Jasmina Neskovic primecuje i sledece protivrecnosti Pesoine zivotne i knjizevne sudbine: najveci pesnik portugalskog govornog podrucja (...) svojim maternjim jezikom ovladace tek sa deset godina; intelektualac svestranih znanja i interesovanja opredelio se za marginalno i skromno zanimanje „inokorespodenta"; ovaj duhovni pustolov i kosmopolit, ako se izuzme detinjstvo provedeno u Juznoj Africi, od rane mladosti pa do smrti nikada nece napustiti Lisabon; potpisnik nekoliko najsmelijih erotsko-opcesivnih pesama u portugalskoj literaturi, opsednut zudnjom za ljubavlju, provesce ceo vek u celibatu, itd. brojni su primeri paradoksalnosti ovog pesnika. Ono sto sam bio i sto nisam bio, sve sam to ja./ Ono sto sam hteo, i sto nisam hteo, sve me to oblikuje.

Licna karta ovog „neznanca" sadrzi i sledece podatke: rodio se 1888. godine; u sestoj godini izmislja prvog heteronima, u sedmoj pise prvu pesmu; 1907. nasledstvom od „lude babe" kupuje stampariju i pokrece izdavacku kucu Ibis, ali kratkotrajan je let ove njegove „ptice", ubrzo propada i biva prinudjen da se zaposli kao inokorespodent; 1914. godine objavljuje pesmu Mocvare u kojoj izlaze svoja poeticka nacela zasnovana na „intetlektualizaciji emocije", odnosno na „emocionalizaciji ideje", iste godine javljaju se i novi heteronimi: Alberto Kajero, Alvaro de Kampus i Rikardo Reis, potpuno razliciti pesnici; tek 1927. mladi pisci prepoznaju u Pesoi velikog pesnika i svog Ucitelja; 1930. Pesoa je zaokupljen magijom i alhemijom, dopisuje se sa Alisterom Kroulijem; 1934. objavljuje Poruku, jedinu zbirku pesama objavljenu na portugalskom jeziku za zivota; 1935. umire od ciroze jetre; Lisabon je grad u kome se sve to odvija. Imaginarna geografija je mnogo raznolikija. Gotovo ceo svet.

Izbor Poznati stranac sadrzi samo pesme Alvara de Kamposa, prvog modernog portugalskog pesnika, pod izvesnim uticajem futurizma. Na oko stotinak strana nalaze se prevodi cuvene poeme Trafika (1933), i drugih pesama, uglavnom bez naslova, duzih ili kracih, ali sve one cine jednu poeticku celinu, medjusobno kontrastiranih fragmenata, koji ni jednog trenutka ne gube aktuelnost - snazno pesnicko svedocanstvo jednog samotnika, ali i izuzetnog svedoka radjanja naseg veka, modernog doba, sa svim svojim prednostima, ali i protivrecnostima. Beze, obezglavljeni, poslednji ostaci/ Konacne zablude,/ Vojske iz mojih snova, nepostojece a vec porazene,/ Moje buduce kohorte u Bogu rasejane. U istoj pesmi, Lisabon revisited (1926) obracajuci se gradu svog detinjstva pesnik primecuje da je zaludni prolaznik, Stranac ovde kao i na svakom mestu,/ Slucajni gost u zivotu i u dusi,/ Utvara koja tumara odajama secanja...

Da stranca jos vise upoznamo, nakon pesama sledi zivotopis, odabrana bibliografija i petnaestak fotografija Fernanda Pesoe. Knjiga je stampana u 3.000 primeraka, sto je neuobicajeni tiraz za pesnicke knjige, ali je svaki primerak ucinio dostupnijim domacim kupcima i poklonicima poezije koji ce, iskreno se nadam, bas kao i ja, uzivati u svakom stihu ovog pesnickog Genija.

 

FLAMANSKO PESNISTVO
pise Dusica Potic

Flamanska poezija 20. veka, (s flamanskog prevela i priredila Ivana Scepanovic);Prometej, Novi Sad, 1996.

Flamanska poezija 20. veka prva je knjiga ove vrste na nasem jeziku. Ona, dakle, za nas predstavlja prvi susret sa jednom relativno nepoznatom likrikom, otvara nam novi vidik i znaci neku vrstu citanke flamanskog pesnistva. To je neosporna vrednost ovog izdanja, koje se ne meri samo knjizevnim vec i sirim, kulturoloskim merilima. Zasto, dakle, flamanska poezija? Ivana Scepanovic nedvosmisleno odgovara - zato sto u njoj ima dosta dobrih pesnika. A oni koji procitaju knjigu moci ce da provere ispravnost njene tvrdnje, i uvere se kako ona u njoj nije pogresila.

Antologija je osmisljena tako da, ponovo cu se pozvati na priredjivaca, bude „panoramski pregled, obojen licnom notom prevodioca", kojim „se ne vrsi rangiranje pesnika". Svojom koncepcijom i namenom ova antologija upravo i treba da predstavlja panoramski pregled pre nego neko radikalno preispitivanje i prevrednovanje ovog presnistva. Njen je zadatak da nam pruzi uvid u jednu za nas nepoznatu liriku, i I. Scepanovic je taj zadatak obavila. Ovo izdanje sadrzi cetrdeset pesnika cije stvaralastvo, vecinom, obuhvata drugu polovinu 20. veka, dakle period koji se u nasoj kritici uobicajeno odredjuje kao savremena knjizevnost. Uvrsceni liricari rodjeni su u rasponu od 1915. do 1966. godine. I jedno kroki poredjenje. Poslednja antologija srpskog pesnistva, koju je sacinio Stevan Tontic, okoncava se Vojislavom Karanovicem, koji je rodjen 1961. godine. taj podatak govori koliko o hrabrosti ovog priredjivaca da u antologiju na stranom jeziku uvrsti tako mladog pisca, toliko i o njegovoj teznji da pruzi sto potpuniju informaciju. Tome u prilog govori i pogovor, kraci pregled flamanskog pesnistva kriticara Marsela Jansensa, kao i osnovne bibliografske beleske o uvrscenim autorima.

Teznja Ivane Scepanovic da sto sveobuhvatnije predstavi flamansku poeziju u njenim razlikama i varijetettima ogleda se i u izboru. antologija okuplja ne samo liricare razlicitih generacija vec i razlicitih poetickih orijentacija. Tako u knjizi ima liricara tradicionalnog tipa, koji u klasicnim pesnickim oblicima pevaju na vecite pesnicke teme - ljubavi, smrti, domovine, ali i zagovornika modernijih orijentacija, sve do dodirivanja sa alternativnom rok kulturom. antologija je osmisljena tako da autore rasporedi po abecednom a ne po hronoloskom redu. Time se, kako kaze priredjivac, izbegava monotonija poetickih grupacija, koje se u flamanskoj poezij, kao uostalom i u vecini drugih, formiraju po generacijskom pripadnistvu. Ali time se postize jos jedan efekat. Akcenat se stavlja na pesnike a ne na tokove i razvoj jedne poezije. Ne stice se utisak da ovakav priredjivacki potez predstavlja gubitak pri upoznavanju sa slabo poznatom lirikom. Poezija ovog jezika, barem kako se ogleda u ovom izdanju, vise prati globalna desavanja u savremenoj knjizevnosti nego sto aktivno ucestvuje u pomeranju horizonta ocekivanja, tako da bi hronoloski raspored pokazao jedan manje-vise uobicajeni sled smene pesnickih paradigmi, sto se moze pratiti u vecem broju nacionalnih poezija koje nisu prosle fazu socrealizma. Ovako se, pak, isticu stvaralacke individualnosti, koje jesu ono sto ostaje kada se smene svi pravci i kada utihnu poeticki sukobi.

Slika koja nam, posle citanja ove knjige, ostaje potvrdjuje opis savremenog flamanskog pesnistva, koji je dao Marsel Jansens. On, najpre, flamansku literaturu vidi kao polje ukrstanja razlicitih umetnickih tendencija, odnosno kao polje, kako bi on kazao, „kreativne imitacije", sto ce reci da ona usvaja i prati svaku umetnicku scenu ali da joj daje svoj autentican pecat isticuci se upravo jakim stvaralackim individualnostima. U samom korpusu ove poezije kriticar razlikuje tradicionalnu i eksperimentalnu liniju, odnosno ono sto bismo mi nazvali modernistickom i postmodernistickom strujom, da bi unutar poetika tradicionalne lirike razlikovao ono sto bismo mi nazvali veristickim i simbolickim opredeljenjem. Izbor koji je Ivana Scepanovic napravila zasniva se na pesnicima tradicionalnijeg postupka, dok iskustva avangardnih istrazivanja uglavnom izostaju. Takav potez priredjivaca sasvim je primeren nameni knjige, buduci da je rec o vrsti kritickog pregleda kod kojeg poeticke kategorije automatski postaju apriorni esteticni kriterijumi, odnosno da je rec o knjizi koja se mora temeljiti na prihvatanju jednog shvatanja poezije kao odredjujuceg i sredisnjeg.

Ono sto mi se, citajuci ovu knjigu, nametnulo kao zanimljivo jeste izostanak lirskih matrica zasnovanih na mitskom misljenju, te mitske transpozicije sveta i tumacenja istorije u istom kljucu, sto je jedno od omiljenih opredeljenja nasih pesnika i, samim tim, jedno od temeljnih iskustava na kojem se, u vecini slucajeva, formiralo nase shvatanje poezije. Lisena vecih istorijskih potresa, savremena flamanska poezija je uglavnom usmerena na coveka naseg vremena i njegovu poziciju u lomovima modernog sveta. Drugu zanimljivost predstavlja podatak da se govorno podrucje flamanskog jezika rasprostire na teritoriji dve drzave i dva naroda. Uprkos, dakle, cinjenici da flamnsko pesnistvo obuhvata dve nacije, ono sebe odredjuje kao jediinstvenu celinu. Cini se da je ovakvo, anacionalno, ili bolje reci nadnacionalno, samoodredjenje za nas nesvakidasnje iskustvo. Za nas koji smo naucili da liriku vezujemo iskljucivo za nacion i nacionalni jezik. Korpus flamanske pozije - eto sustinski novog vidika - pokazuje kako poezija svoj identitet moze da brani i na drugi nacin. Odnosno kako moze da se samodefinise i opstane odredjujuci sebe samo sopstvenim - pesnickim - identitetom.