Pise: Obrad Savic
U ovom tekstu zeleo bih da predlozim jed(i)no moguce tumacenje istorije nastanka i dejstvovanja NGO scene u Beogradu1.
 |
Naslov teksta, Paralelni svet, koji sam ovom prilikom predlozio, moze da izazove izvesnu nedoumicu. Pa ipak, tim naslovom zeleo sam upravo da predupredim svaki eventualni nesporazum u pogledu osnovnih intencija ovog teksta. Naslov Paralelni svet ima za cilj da najavi centralnu temu i osnovni pravac u kojem se krecu socijalno-politicke analize alternativne gradjanske scene u Srbiji nastale tokom raspada Jugoslavije. |
Kao prvorazredna socijalna, politicka i kulturna cinjenica - da odmah predjem na samu stvar - beogradska NGO scena, o kojoj je zapravo ovde rec, nastala je u direktnom suprotstavljanju binarnoj logici svrstavanja, logici koja je celokupno drustvo presekla na dva (prividno) antagonisticka tabora. Mada je manevarski prostor za samoeksponiranje, nazovimo je za trenutak trece opcije, bio sve manji, protagonisti tzv. "Druge Srbije"2 odvazno su nastojali da pokazu da raspolazu drugacijim, gradjanskim nacrtom drustva. Oni nisu bili spremni da pruze bilo kakav ustupak sveopstoj praksi politickog razvrstavanja jer su bili vodjeni ispravnim stavom da se gradjansko drustvo3 ne namece, ono se naprosto (samo)eksponira. Doista, NGO mreza nije dozvolila da bude uvucena u binarni politicki opticaj koji su Srbiji nametnuli "socijalisticka" vlast i njena nacionalisticka opozicija.
| Za razliku od nacionalisticke opozicije u Beogradu, NGO scena nije pokazala bilo kakvu ambiciju da postane povlasceni protivnik rezima u Srbiji. Suoceni sa problemom politickog legitimizovanja, vlasti su proracunato ozakonile, takoreci institucionalizovale svoju opoziciju. Opozicija je preuzela iznudjen i nimalo zahvalan zadatak da u Skupstini fingira pluralisticku proceduru, a na mitinzima otvoreno drustvo. | |
Mozda ce ova simulacija ipak jednog dana proizvesti nekakve realne efekte! Za razliku od nacionalisticke opozicije, gradjanska opcija se oprezno drzala po strani i nije htela da ucestvuje u zavodljivoj najavi udvostrucene moci i vlasti. NGO scena je uspela da ovlada onom tehnologijom premestanja koja joj je omogucila da ne podlegne parazitskoj simbiozi vlasti i njene nacionalisticke opozicije. Javni prostor u Srbiji kolonizovale su upravo one politicke formacije koje su trazile privilegovanu ulogu u redistribuciji tekuce moci, ekskluzivni primat u opstem kruzenju vlasti. Drustvo je redukovano na jednu specificnu politicku zonu koja se zasniva na profitu prostog partijskog polariteta. Ukrsteni egoisticki interesi se obostrano legitimisu onim populistickim konceptom demokratije koji je potpuno ogrezao u nacionalisticki zargon. Ovaj pretpoliticki pojam demokratije u Srbiji crpi svoju energiju iz "duse srpskog naroda", iz "velicine probudjene nacije", iz "duha narodne zajednice".
Sveopsta banalnost ovih retorickih figura naselila je celokupan simbolicki prostor u Srbiji. Te parole dana namenjene su naravno konzerviranju nacionalistickog prevrata u Srbiji. Javni prostor za gradjanske inicijative bio je potpuno ugrozen. Da bi se uopste odrzale u globalnom okruzenju, nevladine organizacije su morale da formiraju lokalne protiv-saveze. NGO mreza je mogla da se (samo)konstituise samo u novom, gotovo nevidljivom prostoru koji ne kontrolisu "socijalisticki" rezim i njegova nacionalisticka opozicija. Energicna (samo)odbrana gradjanske perspektive mogla je da se neguje samo na velikoj udaljenosti od etatizovanog "socijalizma" i, naravno, podrustvljenog nacionalizma. NGO scena je mogla da izgradi vlastiti politicki stav, neprikosnoven moralni suverenitet, samo pod uslovom ovladavanja globalnom strategijom izmicanja. Samo oni koji se nisu izlozili prisili strukturalne asimilacije imaju sanse da izgrade Drugu, Novu Srbiju, svoj Razlicit, Paralelni svet.
U svakom slucaju, projekt paralelnog sveta nije nastao iz nekakve
teorijske radoznalosti, odnosno diskurzivne znatizelje. Upravo
obrnuto, proizasao je iz gorucih pitanja vremena i govori jezikom nuznosti.
Taj koncept je nastao u kontekstu zastrasujuce provale negativnih
znakova i dogadjaja koji su se "otkaceno" umnozavali
sirom sada vec nekadasnje Jugoslavije. On je proizasao iz visegodisnjeg
suocavanja sa novim, do tada nepoznatim talasima mrznje koji su
se pojavili svuda oko nas. U njemu je sabrano jedno potpuno novo
iskustvo, iskustvo dozivljaja vlastite politicke i, pre svega,
kulturne sredine kao neprijateljske teritorije!
Projekt Paralelne Srbije nastao je iz odvaznog pokusaja protagonista beogradske NGO scene da se precizno razgranice i ograde od sirovog, primitivnog poretka u kojem su se do neprepoznatljivosti izmesali najgora nasilja, zlocini, ksenofobije, rasizmi, dakle svi oni nacionalni i religiozni fantazmi i fanatizmi koje isuvise dobro poznajemo, mada ih nismo blagovremeno prepoznali, a sigurno ni dovoljno promislili. Zastrasujuci znaci brutalnog nacionalizma napadno su se uvukli u ceo drzavni aparat, sve mehanizme vlasti i sve moduse moci. Taj ratoborni populizam se iznenada nametnuo ovom anahronom drustvu koje se, upravo pod naletom sluzbenog nacionalizma, poptuno sunovratilo.
|
Uprkos neumitnoj imploziji, taj ishabani sistem je uzaludno pokusavao da se u militaristickom zanosu obnovi, i kroz "govor rata" preporodi. Nostalgija za frontom je podjednako obuzela "socijalisticki" rezim kao i njegovu nacionali-sticku opoziciju. Patriotizam rata je u oba tabora homeopatski oziveo fantazam o Velikoj Srbiji u cije ime su izgovorene doslovno najbezumnije reci i stvarno ucinjena najsvirepija dela. |
Rat je nametnut kao patoloska forma tranzicije, kao demonsko lice preobrazaja! U "konformistickoj korekciji" tog starog, propalog sveta, koga je trebalo sto pre zaboraviti, NGO scena u Srbiji, narocito predstavnici Beogradskog kruga, nisu hteli da ucestvuju4 Stav odlucnog poricanja bilo kakvog aranzmana s tim "egzoticnim" svetom u Srbiji, (svetom koji jos uvek nije uspeo da "pobedi kugu i ukine metafiziku"), programski je obelodanjen u prvom broju zvanicnog glasila Beogradskog kruga.
U uvodniku za prvi broj medjunarodnog casopisa5 Beogradski krug najavljeno je potpuno otpisivanje starog, predmodernog sveta u Srbiji, sveta u kojem je razlika izmedju stremljenja u visinu i vrtloga u dubinu jedva primetna. Kako inace razumeti sredinu u kojoj su najbrutalniji zlocini pocinjeni u ime najsvetlijih ideala "nebeske Srbije". Za svakog lucidnog gradjanina koji nema teskoca da imenuje rdjavu Realnost, monstrumi kolektivnog ushicenja i tradicionalisticke euforije pripadaju poretku radikalnog zla. Pripadnicima NGO scene u Beogradu je potpuno bilo jasno da pragmatsko racionalizovanje gradjanskog drustva pripada nacrtu jednog buduceg socijalnog sistema. U pomenutom uvodniku najavljena je jedna pomerena, zaobilazna strategija javnog delovanja NGO scene u Srbiji: „Kriticka energija koju mobilise Druga Srbija nema nameru da se parazitski veze za 'onu jedinu realnost koju treba, po svaku cenu, spasavati'. Upravo obrnuto, Beogradski krug artikulise onu alternativnu scenu koja je spremna da izgradjuje drugu, razlicitu stvarnost, koja gradi nove, paralelne svetove. Kao javno glasilo Beogradskog kruga redakcija ce pokusati da se precizno ogradi i odlucno razgranici od one anahrone i nedozrele Srbije, umorne od svojih godina, od svoje proslosti, od svoje bastine. Pritom, nase polaziste nece biti nekakva stara i istrosena Jugoslavija, ma koliko dostojna uvazavanja, vec ideja jedne nove Evrope koja jos uvek ne postoji a koju bi svi zajedno mogli da izgradimo.
Mi nemamo ambiciju da preuzimamo ulogu nostalgicnih cuvara starog kontinenta, da negujemo nekakvo zakasnelo secanje na evropsku proslost. Naprotiv, zelimo da kooperativno ucestvujemo u simbolickom procesu stvaranja novog duha Evrope koji nece dejstvovati na preuskom, geopolitickom terenu, iz unutrasnjosti onog administrativnog poretka koji se naziva - Evropska Unija. Mi znamo da se samo preko duha nove, razlicite i drugacije Evrope (dakako i Srbije!) mozemo ukljuciti u medjunarodnu zajednicu, u 'planetarni razgovor naroda'. Ukoliko se ispostavi da nam duh nove Evrope izmice, da ne uspevamo da ga iznutra prisvojimo, necemo se ustrucavati da ga uporno najavljujemo".
Zasto je Beogradski krug, uostalom, kao i veci deo NGO mreze u
Beogradu, izabrao ovu zaobilaznu i, svakako, dalekoseznu
strategiju paralelnog delovanja? Zasto nisu odabrane druge, direktnije,
izvesnije ili efikasniji oblici lokalnog eksponiranja i
samouspostavljanja? Odakle ta potreba za velikim udaljavanjem od
opasne blizine vlasti i opozicije, to ogromno uzmicanje pred solidarnim
ukrstanjem militantnog socijalizma i nacionalizma?
Mozda bi ovde trebalo dati jednu preliminarnu napomenu u vezi sa
ovim, samo naizgled retorickim pitanjem. Na ovo bi pitanje,
naime, mogli podjednako dobro da odgovore kako oni koji su, iz
bilo kojeg razloga, odlucili da ostanu u Srbiji, tako i oni koji
su privremeno ili zauvek napustili zemlju. Ovi drugi bi, pritom,
jos mogli da bace pogled na opustoseni zavicaj, na to mesto
bolnih uspomena, na zastrasujuci toponim secanja. Medjutim, oni
koji su odlucili da ostanu na mestu zlocina ("Kazablanka
sindrom") mogli bi da, dodatno, posvedoce o tome sta se
desavalo tokom sveopste kriminalizacije drustva, posebno u
razdoblju nacionalisticke mumifikacije realnog socijalizma.
Mada je beogradska NGO scena dejstvovala iznutra, nikada nije
nasela na politicki trik nacionalistickog samotumacenja rezima u
Srbiji. Nadmeno ponistavanje druge Jugoslavije na toj sceni je
protumaceno kao izraz pervertovanog partikularizma malih nacija
koje hoce da postanu velike. Kratkorocno utrkivanje u
nacionalizmu trebalo je da obezbedi legitimacijski alibi novim politickim
rezimima, koji su zajedno sa svojim nacionalistickom opozicijama zapravo
proizasli iz stare, komunisticke nomenklature. Naglaseno
pomeranje ideoloskog sredista (totalitarni postav komunizma
zamenjen je nacionalistickim fundamentalizmom) nije proizvelo
strukturalno liberalizovanje drustva. Izostalo je temeljno
demokratizovanje administrativnog i politickog kompleksa. Upravo
obrnuto, programiran napad na Zapadnu kulturu i njenu
civilizaciju ("Novi svetski poredak") imao je zadatak
da autokratsko drustvo i njegovu podrzavljenu privredu zastiti od
prodora politeistickih tendencija. Umesto ekonomske disemenacije
kapital-procesa, u Srbiji je upravo preko rata, dakle u krvi,
nametnut centralisticki, monoteisticki model ekonomskog poslovanja
koji deluje kao zalosna parodija industrijske akumulacije. Time
je stvorena osnova za jednostrano monopolizovanje moci u cijem
sredistu operisu konkurentski egoizmi vlasti i opozicije.
Ceo politicki prostor je zamrznut njihovim egoizmom udvoje, obostranim pokusajem da jedni druge korupcijski izigraju. Iz ovog uzarenog sredista izvedena je gigantska operacija ireverzibilnog monopolizovanja svih ostalih sektora drustvene moci. Virus dvostruke politicke prisile - povremeno neutralisan unutar borbe principijelnih egoizama - prodro je u sve zone socijalnog sistema, kolonizovao je ceo svet zivota. "Socijalisticki" rezim i njegova nacionalisticka opozicija nisu skrivali da njihovo jednokratno utrkivanje u antizapadnoj propagandi dejstvuje upravo u onom civilizacijskom okruzenju koje su retoricki poricali. Buduci da se naivni opoziv Moderne prinudno odvija na tlu same modernosti, bilo je pitanje dana kada ce lokalni lanac nasilja poloziti racun medjunarodnom redu i poretku. Serija mirovnih konvencija stavila je tacku na ekaspanzionisticke ciljeve rezima koji nije umeo da se sacuva od medjunarodne traume potcinjavanja. Cak ni monotona retorika sluzbenog pacifizma ("Mir nema alternativu") - nastala u post-dejtonovskom periodu - nije mogla da ukloni tragove pogubne drzavne politike. Oni koji su samovoljno proizveli rat i koji su takticku konkurenciju medju republikama neodgovorno sveli na stratesko neprijateljstvo izmedju drzava, ne mogu da ocekuju da budu obasuti medjunarodnim uvazavanjem.
Uprkos realnom porazu velikosrpskog projekta, simbolicka prisila na nacionalni identitet nije izgubila na znacaju. Taj skoro konsenzualni identitet postao je dominantna forma drustvene refleksivnosti. Stoga ne cudi sto uobrazena superiornost nacionalista upravo crpi svoju snagu iz resursa ove provincijalne, regionalne, populisticke kulture. Kolektivisticka euforija je stavila do znanja da gradjani Srbije jos uvek nisu bili spremni da se suoce sa nacelima razumne, licne odgovornosti. Samosvesno delovanje gradjanskih formi zivota, njihov osoben doprinos drustvu koje trazi strukturne inovacije, jos dugo ce biti predmet sistematskog podrivanja. U nacionalistickim sredinama, gradjanske forme solidarnosti su doista osudjene da zive zivotom dijaspore ciji je centar negde drugde.
Liseni razumevanja i naklonosti nacionalisticke sredine,
predstavnici NGO scene su se ponovo vratili svom ranom apelu,
pocetnom pozivu na opreznost. Tom snagom svog novog odbijanja polozile
su osnov za trajnu (samo)identifikaciju gradjanskih formi
drustva. Definitivno su izgubili svaku iluziju u vezi sa
produktivnim racionalizovanjem starog sistema. Nije postojala
spremnost da se kriticka energija ponovo investira u jedan
propali model. Uostalom, aktivisti na NGO sceni Beograda su
ovladali onom prosvecenom teorijskom i, naravno, politickom
kulturom, unutar koje se ispostavlja da je globalni projekt
kriticke tradicije doziveo slom. Vise niko nije verovao u produktivne
efekte neodoljivog sirenja kriticke strategije. Sazrelo je opste
uverenje da se svako kriticko osporavanje vladajuceg poretka u
Srbiji odmah integrise i pretvara u svoju suprotnost, da se svaka
negacija povratno uspostavlja kao afirmacija.
Kriticki gestovi skoro parazitski ozivljavaju predmet kojeg su hteli nepovratno da dokinu. Paradoksalno, upravo ovaj neproduktivni nalog kritike ujedno je i sredisnji motiv politickog delovanja opozicije u Srbiji. Jos iz disidentskog perioda ona je bila opsednuta blizinom vlasti. U razbuktalom ratu visestrukih politickih frontova (partijskih koalicija) koji vode iscrpljujucu borbu za umnozavanje moci i vlasti, gradjanska opcija se uglavnom oprezno drzala po strani. Nenametljivo je zauzela jednu raspolitizovanu poziciju iz koje ne zeli da nudi primamljive programe i zavodljiva resenja. Ta praksa normativnog skiciranja drustva moze da funkcionise samo unutar (post)tradicionalnog socijalnog kompleksa.
Ko je jos danas uopste spreman da se u jednoj vrsti neizlecive vulgarnosti isturi napred, kako bi javno izrekao toboze neizgovorenu istinu svih! To sebi mogu da dopuste samo oni nasrtljivi kradljivci tudjeg (politickog) smisla koji umisljaju da su savest naroda, nacije, klase ili partije. Unutar te "paukove mreze vlasti i moci" vodi se surova borba za prestiz, za upraznjeno mesto lidera, vodje, oca nacije. Tu se cak i ispravne pobude artikulisu u maniru lazne superiornosti. Strukturalna racionalnost jednog acefalnog drustva, lisenog harizmatskih licnosti, jos uvek nema ovde sta da trazi! Skepticka distanca, taj pojacani oprez NGO scene, stoga se cini neobicno vaznim, narocito u pozadini cinjenice da je ona nastojala da otkloni onu latentnu mogucnost sveopsteg slivanja heterogenih socijalnih formacija u jedan jedinstven nacionalisticki front. Zahvaljujuci tom frontu, nasrtljiva retorika i agresivna propaganda vlasti i opozicije mogla je podjednako lako da opsluzuje svaku politicku opciju, bilo koji partijski program. Tu lezi tajna bezbolne pokretljivosti i pretakanja glasacke mase u Srbiji. Doista, Srbijom vlada jedan hibridni virus ciji je zastitni znak sveopste "muljanje". Tek treba napisati politicku istoriju tog "muljanja", istoriju u koju su narocito upleteni intelektualci okupljeni oko vlasti i opozicije. Transverzale moci i mrezasto preplitanje vlasti podjednako prisvajaju obe strane.
Marginalizovana NGO scena je razlozno sugerisala partijski opredeljenim intelektualcima da se ne radi o tome da se preuzme tudja vlast vec i da se potkopa sopstvena. Na javnom prostoru Srbije, uostalom, kao i na bilo kom drugom mestu javnog delovanja, nema "nevinih"; svako moze istovremeno da bude i objekt i instrument vlasti. Za razliku od izvitoperenog politickog manira, koji sistematski reprodukuje lance moci, gradjanske inicijative se bore protiv onih oblika vlasti u kojima bi mogle i same da ucestvuju. NGO scena se povukla iz politickog prostora, iz zgusnute forme moci koja vrsi sistematski pritisak na ostale, periferne tehnike drustvenog disciplinovanja. Ko zeli da izbegne rizik totalizujuce politicke unifikacije mora radikalno da iskoraci iz ovog zacaranog, globalnog i lokalnog kruzenja vlasti. Cak i kad je vodjen velikim politickim strastima, taj nalog ne moze da ispuni kriticki um. Njegova preuranjena formula, njegovi isuvise brzo potroseni podrivacki resursi, nepovratno su reintegrisani u prenaseljen prostor politickog smisla6 Cini se da je toj figuri potrosenog i zavrsenog kritickog smisla sudjeno da u tom prostoru i ostane. Prisilom daljeg prenosenja, kriticka tradicija nas upozorava kako "Politika treba da bude sudbina, da ima istoriju kao karijeru, suverenitet kao amblem i zrtvu kao pristup". Da li ima potrebe da se dobrovoljno izlazemo ovoj impresivnoj istoriji politickog (nacionalistickog) zrtvovanja? Da li gradjanske forme drustva treba da se anksiozno fiksiraju za paranoidni model jedne sve usamljenije i s pravom odbacene vlasti?
Uprkos svakodnevnoj prisili dramaticnih zbivanja na prostorima
bivse Jugoslavije, beogradska NGO scena nije zelela da pruzi bilo
kakav preuranjen ili nepromisljen ustupak vlastima u Srbiji. Stavise,
nikad se nije povela za trenutnim efektima opozicione kritike
rezima, i to one dnevne kritike koja se kolebljivo kretala
izmedju naivnosti i cinizma. NGO scena nije htela da parazitira
na politickim efektima koje je opozicija privremeno ugrabila od
vlasti. Upravo obrnuto, razlozno je ukazala na paradoks
neobavezne i neizdiferencirane kritike vladajuceg poretka. Setimo
se samo infantilne populisticke parole "Svi, svi, svi!"
(tako omiljene medju nacionalistickom opozicijom u Srbiji), koja
je uvek izazivala strepnju... Nasuprot ovom populistickom pozivu,
koji politicke debate latentno pretvara u kolektivni ponor, NGO scena
je strpljivo najavljivala duh jedne nove nade, razlozne zelje da
se buducnost osvaja kulturom malih koraka. U takvoj kulturi nema
mesta za izvitoperenu i predimenzioniranu politicku banalnost.
Samo oni koji nemaju stila mogu danas da budu asimilovani,
apsorbovani nacionalistickim orgijanjem na politickoj sceni
Srbije.
Na simultano nadmetanje (vlasti i opozicije) u nacionalizmu, NGO
scena je reagovala gestom suverene ravnodusnosti. Ona nije htela
da ucestvuje u velikom procesu etnocentricke redukcije drustva,
buduci da taj proces samo ponovo uspostavlja primat politicke nad
svim drugim sferama drustva. Sveopsta egzaltacija nacionalista
naterala je predstavnike NGO mreze da se povuku s javne scene u
Srbiji. To uzmicanje, ta marginalizacija se nije mogla izbeci. Zlo
je u toj meri radikalizovano da vise nije bilo ni elementarne
motivacije za rafiniranu i nenametljivu korekciju vlasti.
Nevidljivo razmestanje po rascepkanoj NGO mrezi postalo je
pitanje temeljnog moralnog i politickog opredeljenja. Osvajanje
nove, marginalne ili, ako hocete, nomadske kulture, te suptilne umetnosti
naglog nestajanja i pojavljivanja, nametnulo se kao prvorazredni
gradjanski zadatak. Zateceni usred "pustinje" koja se
sve vise siri, predstavnici NGO scene su nastojali da ovladaju nomadskom
strategijom koja se nece pretvoriti u staticki prostor koji se
moze lako okupirati. U najgorem slucaju, mogla se stvoriti
praznina u koju su drugi mogli neometano da provaljuju. Drugim recima,
takva strategija zahteva stalnu pokretljivost, uporno
manevrisanje. Naravno, ova ex-teritorijalna igra zmurke, to
podrhtavanje nomadske forme nije moglo da ugrozi vladajuci poredak
u Srbiji. Jednostavno, ova pokretljiva forma omogucila je
gradjanima da ne zapadnu u zivi pesak nacionalisticke
doslovnosti.
U tom pogledu, projekt "Leteca ucionica-radionica"7 predstavlja uzoran model efikasnog delovanja nomadske prakse. Zateceni usred "Balkanske pustinje" ucesnici ovog projekta - zvani "lurovci" (intelektualci sa svih podrucija bivse Jugoslavije) odvazno su, bez ikakve umisljenosti, upraznjavali duh nomadske solidarnosti. Ekscesno su dejstvovali duz neobicnih obala i vrtoglavih ponora na celokupnom prostoru tada vec zaracene Jugoslavije. Naravno, "lurovci" se nisu kretali razmetljivim autostradama lokalne politicke i, naravno, medijske scene. Upravo obrnuto, ti pustolovi margine su neuhvatljivo kruzili po ivicama periferije. Taj situacionisticki prelaz preko opasnih teritorija, to kontingentno promicanje duz neprijateljskog terena je bilo gotovo neizdrzljivo. Cini se da nomadska strategija, kao beskrajno pokretljiva spirala, nuzno oduzima svojim akterima bilo kakvo stabilno prebivaliste. Nomadska strategija je posebno trosna i iscrpljujuca forma delovanja jer u momentu svoje realizacije zahteva pomeranje i nestajanje. Odanost ovoj ekstaticnoj formi preti da protagoniste NGO scene uvuce u vlastitu zamku, posebno kad im ukida bilo kakvu, bar minimalnu, vrstu izvesnosti. Prakticno je gotovo nemoguce dosegnuti takav radijus nevidljivog kretanja, takve ritmove iznenadnog pojavljivanja i nestajanja u kojima bi se stvari doista dogadjale. Izostanak trenutnih efekata, manjak kratkorocnih posledica, uracunat je u logiku nomadskog gesta! Ovaj gest racuna na odlozene, nevidljive, rasejane ucinke svog delovanja. Uprkos upornosti koja imponuje, NGO scena, ipak, nije mogla da se kroz praksu nomadskog delovanja uspesno samoeksponira, da se efektivno socijalizuje. Ta strategija je postala njena odgodjena fascinacija i, mozda, cista antisudbina.
Da bi se kultivisali narasli paradoksi kriticke i nomadske
kulture, NGO scena je bila prinudjena da izgradi jedan potpuno
nov identitet. Pod diktatom specificno srpske situacije ta kontra-identifikacija
mogla je da se realizuje samo u potpunoj dijahroniji spram
starog, unifikujuceg poretka. Kako bi se najodlucnije ogradila od
primarnih i sekundarnih efekata nacionalne homogenizacije, NGO
scena je na sebe preuzela diskretan ali neumitan rizik
nagovestaja nove kulture singularizovanja. Ta kultura je sebe
najavila, u prvom licu jednine, upravo tako sto je u simbolickom
prostoru inscenirala snaznu krizu kolektivistickog
predstavljanja.
Podrivanje reprezentativne kulture (globalne prakse govora i delovanja u ime drugog!) postalo je minimalna garancija korektnog eksponiranja gradjanske opcije. U programskoj brizi za pojedinca-gradjanina, ove kapilarne forme gradjanskog drustva su morale da se umreze, da dostignu takvu gustinu saobracanja koja izmice svakoj kontroli. Protagonisti Druge Srbije nisu hteli da gestom prevazilazenja zadrze i na visem novou sacuvaju konfliktne elemente stare, populisticke Srbije. Partikularni interesi vlasti i egoisticke ambicije nacionalisticke opozicije jos uvek su racunali na "masovnu lojalnost" povlascenih. Strukturalna prisila koja se vezuje za aparate dnevne poslusnosti, tradicionalni mehanizmi politickog monopola nisu mogli da se restaurativno integrisu u molekularne sektore nove gradjanske opcije. U toj mrezi "nezavisnih instanci" ne vlada nacelo drzavne lojalnosti, vec princip gradjanske solidarnosti. Beogradska NGO scena je istrajno insistirala na stvaranju novog teorijskog i prakticnog okvira unutar kojeg bi mogla da nastane drugacija drustvena kompleksnost. U tom pravcu se kretao veliki talas deligitimizovanja vlasti u Srbiji koja vise nje mogla da racuna sa "intimnom saglasnoscu sa zakonima" koji su, inace, doneseni iza ledja njenih gradjana.
U skupstinskim zaverama protiv gradjana povremeno su ucestvovali i predstavnici pojedinih opozicionih blokova. Energicno pozivanje na ljudska prava je paradigmatski pokazalo kako NGO scena nije prihvatala vladavinu sile, nego zakona, nije prihvatala politicke igre, nego pravne norme. Uostalom, problem pravne drzave postao je sredisnja tema celokupne NGO mreze u Srbiji. Stalni napor da se koncept ljudskih prava izvede iz akademskog okvira i uzdigne na nivo temeljnih nacela zakonodavstva i drustvenog poretka, zacelo obelezava kljucni trenutak u razvoju gradjanske svesti na nevladinoj sceni Beograda. Pravna obaveza da se gradjanin postedi zavisnosti u kojoj bi bio puko sredstvo jedne svrhovitosti kojoj on sam nikako ne bi mogao da bude cilj, postala je prvorazredna pravna, politicka i socijalna obaveza. Doista, neizbezan prevrat u redu hitnosti resavanja gradjanskih problema desio se u korist ljudskih prava. Ta zasluga, bez sumnje, pripada NGO sceni koja je ucinila sve da Paralelnu Srbiju obrazuje u punoj saglasnosti s logikom Mira i Razuma. Nepristrasno uvazavanje formalne univerzalnosti moze da smiri nesputanu stranu spontanosti, da obuzda olake izlive strasti i osecanja, koji su po pravilu u Srbiji zavrsavali u mrznji, nasilju i ratu. Naravno, difuzni nacionalizam tvrdoglavo nastoji da zivi u odricanju, izvan zone sirenja univerzalne ideje ljudskih prava. Pod starim rezimom, medjunarodna koncepcija prava i pravde nikad nece postati politicki zakon naroda.
U svakom slucaju, delikatan rad na pravnom preoblikovanju drustva, zakonskom uredjenju sveta zivota, predstavlja najznacajniji ucinak beogradske NGO scene. Na njoj je preovladalo uverenje da upravo pravni sektor i njegova formalna infrastruktura treba da stvore okvir za dalje racionalizovanje preostalih segmenata nedovoljno izdiferenciranog drustva. Pravna procedura je preuzela, nadamo se, privremeni rizik da omoguci proces evoluiranja politickog podsistema, pravnog poretka, javne administracije, trzisne ekonomije, slobode medija, kulture itd. Naravno, pravna racionalnost ne moze efikasno da disciplinuje sve druge podsisteme. Medjutim, NGO scena moze konsenzualno da okupi i solidarno umrezi ove molekularne oblike koji bi povratno mogli da se ispostave kao povlasceno mesto gradjanske samoregulacije.
U odsustvu bilo kakvih dugorocnih drustvenih, sindikalnih ili profesionalnih pokreta u Srbiji, NGO scena je preuzela na sebe obavezu da odgovorno stvori nove, drustveno integrisane oblike gradjanskog zivota. Tu se upravo kriju oni spoznajni, politicki, moralni, pravni i kulturni resursi NGO scene u Beogradu. Ona nije spremna da ih olako ustupi drzavno-partijskom kompleksu ili da ih dobrovoljno prepusti opozicionim politickim formacijama. U njihovoj borbi za uzajamno priznanje, u njihovom ratu za novu raspodelu drustvenog uvazavanja, NGO scena nikada nije ucestvovala. Stavise, njena praksa i produkcija bile su, od strane oficijelne scene, gurnute u mrak gotovo privatnog zabrana. Prognana iz javnosti, lisena svetla dana i pomracena, NGO scena danas ne zeli da se uklapa u njihovu sliku sveta, da popunjava njihove praznine, da bude njihov idealni nedostatak. Ma koliko da je repertoar gradjanske kulture razlicit od stereotipnih slika i naracija nacionalista8, on ce u inostranstvu uvek biti predstavljan kao najnovija, reprezentativna ikona nacionalne kulture. U toj dopadljivoj podvali - koja porucuje: "Veliko uskladjivanje nece doci kroz gubitak ili poricanje svih tradicija, nego kroz kreativno stapanje razlicitih grupa, svake sa sopstvenim duhovnim nasledjem, koje razlicitim putevima idu ka istom cilju" - ipak ne treba ucestvovati! To odbijanje je sastavni deo elementarne obicajnosti svakog emancipovanog gradjanina, koji ne sme da nasedne anahronim udvaranjima nacionalista i primamljivim ponudama vlasti.
* Ovaj tekst posvecujem svojoj drugarici Borki Pavicevic. Tim gestom zelim da izrazim svoje divljenje njenom odvaznom angazmanu pri Centru za kulturnu dekontaminaciju, Paviljon Veljkovic. Ovim tekstom prvenstveno zelim da pokrenem teorijsku debatu na NGO sceni. Pravne, politicke i moralne obaveze koje su preuzete na ovoj sceni ne bi smele da ometaju stalni napor da se ta nova forma angazmana odgovorno promisli. Teorijska kultura je, uostalom, sastavni deo napredne gradjanske svesti.
U BEOGRADU 30. 11. 1996
