Pise: Nikola Suica
| Celina naslovljena Zakopane tajne potvrdila je markantan i upecatljiv status americkog umetnika (rodjenog 1951.), cija se prefinjena izrazajnost vizuelnog i auditivnog ostvarenja pokazala kao jedno od najzanimljivijih autorskih resenja u kontekstu medjunarodnih razmestaja nacionalnih paviljona u venecijanskim DJardinima. Violin nastup je za galerijsku i muzejsku heterogenost aktuelne umetnosti Sjedinjenih americkih drzava bio okrepljujuca inovacija, potvrdjujuci zasluzeno mesto stvaraoca ciji se intimni pomaci u vizuelnom izrazu, pogotovo u poslednjoj deceniji, pruzaju u osecajnoj i snazno istaknutoj medijskoj ravnotezi. Zakopane tajne su izlozba od pet video i zvucnih instalacija - svojevrsni aranzman u usmerenom hodu kroz odaje americkog paviljona. Strukturna skrivenost znacenja ambijentalnih celina otvorenih pred posmatracima - prolaznicima upucuje na aluzivni tok vlastitog iskustva za svaku pojedinacnu odaju kao zasebnu predstavu i naknadno, na efekat dozivljene i upamcene celine. |  |
U poslednjih dvadeset pet godina ekspanzija video umetnosti i
uvodjenje novog medijuma u galerijsku praksu, nastavljenu ili proisteklu
iz konceptualnih iskustava, uveo je sirok i znacajan repertoar primera,
prevashodno sa pokretnom slikom ali i koriscenjem snimaka
zaustavljenih prizora, fotografija ili drugih vidljivih zapisa sa
monitora.
Odlike mnogih pribezista u rasponu metoda i razloga video
umetnosti krile su aktivni autorski zivot, ali i iza dvosmislenih zagonetki
vizuelnog preobilja i aluziju na negativne posledice drustvenih i
dusevnih stanja zapadne umetnosti. No, bilo bi pogresno
razmatrati video umetnost kao zasebnu, tehnolosku ideologiju i u
tom smislu definisan umetnicki zanr. Ukljuceni video monitori i
projekcije, kao i radovi van striktnog podrucja snimljene trake,
uveli su nekolicinu autora radikalno zasnovanog i silovitog opusa
iz aktuelnih tokova u istoriju savremene umetnosti. Upravo su na
stogodisnjici Bijenala u Veneciji 1995, u razlicitim sektorima
manifestacije, nove radove predstavile vodece licnosti video umetnosti
monografskih obima: Nam June Paik, Bruce Nauman i svakako - Bill
Viola.
 |
Sredina u kojoj se prema posmatracu najjasnije
razvija dejstvo Violinog video aranzmana je tamna odaja
ili crni hodnik. Takva svojevrsna pozadina ponovljena je
i ambijentima iza ekranskih projekcija i emisija u
projektu Zakopane tajne. To je i navelo komesara izlozbe
Marilyn A. Zeitlin sa Univerzitetskog muzeja iz Arizone
da se priseti: „Prvi Violin rad koji sam iskusila
bio je Soba Jovana od Krsta, aranzman nastao 1983. Bilo
je zastrasujuce prolaziti kroz potpuno zatamnjen hodnik
sve do ugla iza koga vas je cekao projektovan snimak
visokih planinskih vrhova koji je podrhtavao. Ispred njega
u zatvorenoj celiji se nalazio sto sa malenim video
monitorom sa koga se emitovao nepomicni i utisani snimak
iste planine." Takav tip komunikativnosti i odlikuje teznju za oscilatornim ali uravnotezenim pojavnostima koje Billa Violu uvode u provokativan status stvaroca poststrukturalisticke meditativnosti. Njegova strategija koriscenja brzih slika kroz najnovija ostvarenja tokom devedesetih godina korespondira sa prednostima tehnoloskog napretka, ne potcinjavajuci se pukom sledbenistvu tehnickih mogucnosti pokretne slike, snimljenog zvuka i pojedinosti poput uvelicanog detalja, formata platna za video projektor ili razmestaja predmeta u izabranom ambijentu. |
Veliki broj naslovljenih radova bavi se rastvaranjem kolektivne
predstave poimanja koja se prepoznaju u intimnoj egzistencialnoj
sustini vizuelnog opazanja - u telesnoj pokretljivosti, iskustvu slikovitosti
nepatvorene prirode, predstavama snimljenog plamena, dubine vode
ili rentgenskog zracenja. Atmosfera uznemirenosti i priblizavanja
velike pometnje karakterisu trajanje prizora Violinih video
radova. Dimenzija proticanja je noseci pokretac psiholoskog
dejstva pokretnih slika vezanih za odredjeno vreme posmatracevog
prisustva u ambijentu predstave. Stanje svesti ce se pokazati kao noseci pokretac
autorske kontrole izmedju materijalne i duhovne realnosti,
iskustva koje varira u suprotnostima, od bola do ekstaze ili u
prostornom domenu od objektivom uvecanog detalja ljudske koze do
pejzaznih panoptikuma.
Impulsivni senzibilitet prema kontrastnim suprotnostima nije
ponudjen u baraznom smenjivanju kolaznih pojedinosti odredjenog
vremenskog trajanja snimljenog na traci.
Iskustvo americkog eksperimentalnog filma kasnih sezdesetih
godina umnogome i odredjuje ideolosku pozadinu i formalne osnove
vizuelnosti psiholoskih motiva pojedinih Violinih radova.
Filmska ostvarenja Hollisa Framptona, Michaela Snowa ili Stana
Braghagea, uglavnom zasnovana na smelim strukturama snimljenog,
bila su podsticajna posebno tokom dovrsavanja studija umetnosti
na Syracuse univerzitetu u drzavi New York 1973. Uz pomno
promatranje njihovih kadrova, kao i proucavanje elektronske
muzike, Viola je bio potpuno priklonjen analitickoj strani
umetnikovog odnosa prema medijima, karakteristicnim za
procesualne tokove umetnosti prve polovine sedamdesetih godina.
Proces je, medjutim bio sredstvo povezivanja, ka novom nacinu
snimanja, buduci da od svog samog pocetka nije koristio
tehnologiju kamere od 16 mm ili Super 8 vec se priklonio video
kameri i monitoru, kako je i sam objasnio:
„Kljucna cinjenica za mene je bio proces napredovanja u
elektronskom sistemu i rad sa standarnim nacinima belezenja sto
je bio odlican uvod za opstu elektronsku teoriju. To mi je
pobudilo osecaj da je i elektronski signal svojevrstan materijal
sa kojim se moze raditi. Fizicko pokretanje je osnova nasim
misaonim procesima - posmatrajmo samo nacine kako beba uci. Otud
mnogo ljudi ima teskoce pristupanju elektronskom mediju. Kada te
elektronske energije najzad za mene postanu konkretne, kao sto su
zvuci za kompozitora, tada pocinjem da ucim. Ubrzo posle toga sam
nacinio prelazak u video tehnologiju. Nikada nisam razmisljao o
video medijumu u smislu niza slika, vec pre kao o elektronskom
procesu, o signalu."
Za Violu, podjednako je bilo vazno iskustvo ucesca u stvaranju
prvog alternativnog medija centra Synapse na Univerzitetu Syracuse.
Tamo se u instaliranju elektronskog sistema dvosmerne kablovske mreze
ispitivao ideoloski naboj u radu sa niskobudzetnim televizijskim
obradama. Korak do kompjuterske obrade i montaze bio je isto tako
vezan za pocetke centra, ali i rad u posebnoj laboratoriji u New
Yorku, posle povratka iz Firenze, u kojoj je snimao zvuke sluzbe
ili zagora u katedrali, ispitujuci arhitektonsko zdanje kao
akusticki sistem sa razvijenim istorijiskim, verskim i ideoloskim
nasledjem.
Rad sa kolor kamerama na terenu obelezio je drugu polovinu
decenije. Viola se u saradnji sa umetnicom fotografije Kirom Perov,
ubrzo i njegovom suprugom, poduhvatio izrade svojevrsnih putopisnih
vizuelnih iskustava od Afrike, Japana do Tibeta. Odmetanje u
najrazlicitija podrucja kroz receptore kamere i mikrofona
rezultiralo je profilisanjem ambijentalnih, eksterijerskih
fokusiranja kakav je video rad Portret u Svetlosti i vrelini iz
1979, nacinjen u saharskoj regiji Tunisa. Po autorovom sopstvenom
priznanju, jednako kao i za dela u enterijeru, radilo se o
instiktivnom traganju za odlikama mesta i rasporeda koji ce
preneti arhetipsku stranu materijalnog sveta, izdvojenu iz iskustva
kontrakulture iz koje je potekao. Vezujuci se cak i za Williama
Blakea u traganju kroz simbolicki univerzum neposrednog opazanja,
Viola je prirodno proishodio u ostvarenja koja spiritualnu stranu
dovode u vezu i sa drukcijim tradicijama: studijski boravak u
Japanu pocetkom osamdesetih bio je upravo jezicko prosirenje
refleksije o japanskom shvatanju prirode i trajanju. Uz predstavljanje vlastih
video radova i saradnju sa tamosnjim umetnicima, cetvoromesecni
rad sa inzenjerima u studijima Sony korporacije doprineo je
dubljim mogucnostima povezivanja razlicitih rezolucija snimka i
mogucnosti svodjenja, kompresije i raznolikosti toka jedne
celine.
Video radovi, kao i ambijentalne instalacije ponudili su
zdruzivanje, po njegovim recima, sustine postojanja i nacina samospoznaje.
Snimljeni materijal koji spiritualizaciju sveta i obrasce
tradicije dovodi u stanje osetljivog unutarnjeg ispitivanja je
akcentovano otkrivanje mitske dimenzije najuobicajenijih kretnji,
kroz snimke usporavanja ili koreografski raspon inscenacija.
Polazeci od snimanja najintimnijih situacija kakvi su radjanje,
ali i smrt u neposrednoj porodicnoj blizini, Viola je u video
radovima Prolazak (1991) i Nantski triptih (1992) pokazao
neobicnu hrabrost u odlikama privida i pretvaranje postmoderne
vizuelne kulture. Odnos prema domenu filmskog iluzionistickog aranzmana,
potkrepljen razlicitim optickim rezultatima cak i unutar
popularnih muzickih video-klip fenomena poslednjih deset godina,
za Violu je opravdana u smislu organizovane celine. Video instalacija
Grad coveka (1989) koja se u obliku triptiha javlja u razmeri
izmedju tapiserije i maniristickog ili baroknog evropskog
iluzionizma, je po odredjenju Heinricha Klotza u knjizi Umetnost u
XX veku iz 1994, u odnosu prema tradicionalnom - prva
monumentalna slika elektronskih medija. Sa druge strane, raspon
suprotnih stanja koji nastanjuje celinu kakva je film dvojake
mogucnosti prevoda - Pustinje napustenosti (1994) pruza ritualno
ogoljen lanac prizora na muziku Edgarda Varesea, sugerisuci
gotovo beketovsko osecanje prostora u jezi, pred tajanstvenom
vizuelnom vibrantnoscu.
Zato i ne cudi da se prethodna celina Zakopane tajne pokazuje u
smislu ostvarene pomerene granice. Sastavljena iz deonica Hodnik
Sprata, Interval, Prisustvo, Velovi, i Docek, ona stvara opazajni
tok balansiranja vizuelnih i audio priredbi. Kako je, po
priredjivacu izlozbe prvi segment predstavljanja "uzaludnost
komunikacije" na kome deset monitora pokazuju razlicita frontalna
lica vezanih usta u nerazaznatljivim pokusajima izgovaranja, tako
se kulminacija odvija upravo u cinu otkrovenja poslednje deonice,
prizivajuci iluzionisticku prirodu renesansnog nasledja - susreta
Marije i Jelisavete ili scene Sacra Conversacione.
Priblizujuci se bezmalo filmskoj dramatizaciji u instalaciji
Zakopane tajne, Viola podseca na aktivno vezivanje medijuma sa zivotom,
dragocenim kako za aktuelnu umetnost sredine devedesetih godina, tako
i za otvoren put umetnickog senzibiliteta. Kroz ostvaren opit u
rasponu od shematicnosti prizora do iluzionisticke
monumentalizacije njegov opus je sigurna i kvaltetna gradja i
ujedno konceptualno besprekorno i odgovorno svedocanstvo
postojanja.
