"INTERVJU"
Ludilo rata
Napadi na Petera Handkea
SVADJA OKO DEVETE ZEMLJE
Najnoviji iskazi Petera Hankea o
Srbiji, ratu u Bosni i ulozi zapadnih medija su
skandalozni. Medjutim, njihova ocigledna
apsurdnost otezava da se covek zbog toga
uzbudjuje. Niko ih ne moze ozbiljno smatrati
politicki diskutabilnim. Naravno, uznemiruje kad
Hanke podmece da su bosansko-muslimanske
zrtve bolji simulanti, a zapadne ratne izvestace
zigose kao svesne manipulatore koji su dobili
unapred smernice za izvestavanje
U svesti Nemaca izgleda i sam zahtev za pravdom za Srbe izaziva
otpor i zaprepascenje. Otpor jer je nemacko javno mnjenje tako
indoktrinirano da za srpsku stranu postoji samo jedna istina: Srbi
su agresori, neprijatelji civilizacije, zlocinci. Sam zahtev za
pravdom izaziva ne samo kod prozvanih Nemaca u eseju,
putopisu ili reportazi kako razlicito ocenjuju tekst Petera Hankea
"Pravda za Srbe" objavljen 6. i 13. januara u dva nastavka u
minhenskom dnevniku "Ziddojce cajtung", zaprepascenje koje
dosad nije izazvao ni jedan tekst u nemackim medijima.
Nemci ne mogu oprostiti Peteru Hankeu sto nije video Srbe
kakve oni zele da ju je video. Svoj obilazak Srbije Hanke opisuje
kao "turizam sa dugotrajnim dejstvom", a to dugotrajno dejstvo u
slucaju Srbije ocenjuje kao "kristalno jasnu svakodnevnu
stvarnost" jednog celog velikog naroda koji zna da ga citava
Evropa javno prezire, koji to dozivljava kao bezumnu nepravdu i
sada svetu zeli da pokaze, mada to ovaj uopste ne zeli da primi k
znanju da je prilicno drugaciji, ne samo na ulicama, vec i kada se
skrene sa ulica".... "Nesto kao "narod" koji je drugde verovatno s
pravom odavno proglasen mrtvim... narod koji tako ocigledno
zivi u dijaspori u svojoj vlastitoj zemlji, svako u svom vlastitom
..."
Lose podeljene uloge
Najpre je knjizevnik Peter Snajder odgovorio u nedeljniku Spigl
15. januara. Snajder prebacuje Hankeu da relativizuje pitanje
krivice. Za razliku od Hankea koji iritiran nacinom izvestavanja u
medjunarodnim medijima istice da su u medjunarodnoj javnosti
prebrzo podeljene uloge napadnutih i napadaca, cistih zrtava i
pre... zlocinaca, fiksirane i utvrdjene, dakle, dovodi u pitanje da je
samo jedna strana, srpska, agresorska i kriva, zar samovoljno
proglasavanje drzave od samo jednog naroda ne predstavlja -
pita Hanke - provokaciju koja dovodi do rata? Zar bezobzirno
osnivanje jedne drzave na racun drugog naroda bolje receno, na
stetu drugog naroda, ne predstavlja napad na taj drugi narod?
Peter Snajder smatra u prozvanom Spiglu da je "potpuno
mogucno medju stranama u balkanskom ratu utvrditi i razlikovati
"zlocinacke agresore i napadnute zrtve". Naravno, po Peteru
Snajderu, agresori su Srbi, zrtve su Hrvati i Muslimani. O
objaktivnosti Spigla i Petera Snajdera dovoljno govore naslov i
podnaslov polemike:
"Jahanje preko Balkana" i "Peter Snajder protiv svrstavanja
Petera Hankea na stranu Srba". Peter Snajder napada Hankea
zbog kritika nacina izvestavanja novinara o jugoslovenskim
secesionistickim ratovima, ukazujuci na to da Hanke ne iznosi
primere vaznih izvestaja o ratnim zlocinima, ne iznosi ni jedan
jedini novi faktum, vec se samo zadovoljava iznosenjem vlastitog
misljenja, insinuacijama, izlivima besa protiv "novih filozofa".
Snajder brani Mond za cije izvestavanje Hanke kaze da "ne samo
da je bilo pristrasno, vec i ispunjeno neiscrpnom i gotovo
samosvesnom mrznjom prema svemu sto je srpsko i to iz broja u
broj. Sam Hanke kaze da je Mond nekada bio jedan od njegovih
najdrazih listova, ali se tokom godina takoreci krisom pretvorio u
demagoski bulevarski list... Hanke, kako za Mond, tako i za druge
listove sirom sveta istice da je njihovo izvestavaanje "gotovo
diktirano unapre smisljenim smernicama za fabrikovanje glasina,
ali evropski pisac svetskog ugleda priznaje da je kritika svetskih
medija samo vodi ka otkrivanju daleko slozenijih problema
"sagledavanju dubljih slojeva savremene realnosti". Jer, sta zna
onaj cije je ucesce gotovo uvek samo ucesce televizijskog
gledaoca? Sta zna onaj cije se sve znanje sastoji iz obavestenosti
sabranih iz samih direktnih prenosa i ukljucenja u vezu, bez
istinskog znanja koje se moze steci samo ucenjem? Sta zna onaj
ko umesto stvari pred sobom ima samo njihovu sliku, ili pak kao
u
televizijskim vestima samo fragment slike ili kao u satelitskom
prenosu
kratkog pregleda vesti samo fragmet fragmenta.
Pucanj u prazno
Snajderova kritika Hankea sto nije sam krocio na ratno popriste, a
kritikuje ratne izvestace sa lica mesta ipak predstavlja samo
pucanje u
prazno, jer Hanke u svom tekstu odaje priznanje
"izvestacima-istrazivacima na terenu, ali je protiv "hordi onih koji
podbadaju sa daljine, koji su svoj posao ljudi od pera zamenili
ulogom
sudija i demagoga i koji godinama mlate istu jezicku i slikovnu
praznu
slamu iz svog mirnog sedista u inostranstvu i na svoj nacin
predstavljaju isto tako gadne ratne huskace kao sto su oni na
zaracenom
podrucju. Primedba Petera Snajdera da "slika o ratu jednog pisca
nece
svakako promeniti nista u tom ratu", ali moze korigovati ili cak
prosiriti. Stoga - tvrdi Peter Snajder - Hankeov postupak u tekstu
Pravda za Srbiju predstavlja spektakularni neuspeh. Snajder tvrdi
da
pitanje krivca za rat, pitanje ratnih zlocina i uopste pocinilaca
zlocina nuzno iziskuje nov odgovor, ali odgovor koji - hteo
Hanke ili ne
- iziskuje dokaze. Piter Snajder navodno ima te dokaze u rukavu i
oni su
svi do jednog, naravno, protiv Srba. Snajder napada Hankea kao
"tumaca i
advokata napadaca na bosnjake. Doduse, on prizaje da je
hrabrost biti
sam protiv ostatka sveta, a da je za sam zahtev za "pravdom za
Srbe"
iziskivao ogromnu hrabrost posebno u trenutku kada je "ceo svet
ubedjen u
krivicu za rat i zlocine za krsenje prava coveka srpskih ratnih
vodja".
Jos na pocetku rata Hanke je - priznaje Snajder - hrabro i tada
skoro
potpuno usamljen - ustao protiv nemackog hora cije su pesme
pod
Genserovom dirigentskom palicom dovele do medjunarodno
pravnog priznanja
Hrvatske koja je kao "NDH" jednom vec postojala i u kojoj su
ustase na
strani nemackih ancista organizovale genocid nad Srbima. Sasvim
je u
pravu Hanke, priznaje dalje Snajder, kada opisuje sta je za Srbe
koji
zive u drugim zemljama nekadasnje Titove drzave znacilo
prebrzo
priznanje ... Jugoslavije.
Medjutim, Snajder ne moze nikako da prihvati
Hankeovo pitanje ko je bio prvi agresor, niti Hankeovo tvrdjenje
da je
onaj ko je provocirao rat isto toliko kriv kao i onaj koji ga je
zapoceo. "Ako se ne varam, agresor je onaj koji radi resavanja
jednog
izmisljenog ili stvarnog sukoba prvi poseze za oruzjem i
zloupotrebljava
ga radi nasilnog proterivanja protivnika i osvajanja i prosirivanja
teritorija. Poznato je - pise dalje Snajder - da su skoro svi agresori
u
istoriji, podsetimo se samo Adolfa Hitlera - navodno samo
reagovali na
provokacije."
Neistine o Velikoj Srbiji
Nema nikakve sumnje da nisu "Srbi", vec njihovi tadasnji lideri
koji jos
nisu sruseni kao i mnogi njihovi intelektualci pokrenuli i negovali
ideju o etnicki cistoj velikoj Srbiji jos 80-ih godina i u ime ove
ideje
prvi posegnuli za oruzjem kada ... Hrvatska "provocirala" ... o
otcepljenju. Isto tako nema nikakve sumnje - pise dalje Snajder -
da
nisu Hrvati vec ... i njegovi ljudi pokrenuli slicnu "neideju" radi
stvaranja velike Hrvatske. Istorijska glupost u Hankeovoj
intervenciji
sastoji se u tome sto on u ... sve dok se pogled ogranicava na
srpske i
hrvatske integraliste.
Dalje Peter Snajder ustaje u odbranu "bosanskih muslimana" ...
pritom za
dokaze u suprotno i isticuci da muslimanska strana nikada nije
pretendovala na etnicku cistotu i prosirenje teritorija!
Snajderovo opredeljenje postaje jos jasnije kada priznaje da su ga
"bosanske kolege uvek iznova pitale zasto se dosad nijedan
cuveni u
bivsoj Jugoslaviji objavljivani nemacki autor poput Grasa,
Hajnera
Milera ili Kristi Volf nije javio i podigao glas protiv onoga sto se
doga-a muslimanima. On priznaje da je ostavio neki veci utisak
odgovorom
da "niko ne moze propisivati jednom piscu kada ce i o cemu
zauzeti
odre-en stav."
Na kraju svoje polemike u Spiglu Peter Snajder kao navodni
argument
navodi da su novinari koje je upoznao u Sarajevu ucinili vise za
posedovanje istine u tzv. gra-anskom ratu na Balkanu nego svi
knjizevnici zajedno. Kao jos jedan briljantni argument Peter
Snajder
navodi da je 43 clana brigade novinara koje Hanke naziva
podsmesljivo
"hordom" izgubili zivote, me-u njima i reporter lista Ziddojce
cajtung.
"Opasnost po zivot novinara je nekoliko stotina procenata veca
nego za
vojnike OUN ili NATO i za nekoliko hiljada procenata veca nego
za
knjizevnike koji putuju u Srbiju. To se samo po sebi razume -
priznaje i
sam Peter Snajder - nije nikakav argument protiv Hankeovog
izabranog
puta, ali jeste poziv na korektnost."
I sasvim na kraju Peter Snajder kao tipican predstavnik nemacke
nacije
navodi kao poseban eksterni od Hankea nenavedeni razlog
odsustva rata i
posledice rata u Hankeovom tekstu: naime, rat u bivsoj
Jugoslaviji nije
u Srbiji imao za poslednicu ni jedno jedino razbijeno prozorsko
okno! Sa
kakvim zaljenjem i sa kakvom zluradoscu to Peter Snajder
navodi. Da bi
na kraju zakljucio:
Peter Hanke: verujuci samo svojim ocima opisuje miran zivot u
jednoj
zemlji ciji su gospodari rata ... svakako protiv volje mnogih onih
sasvim sigurno neratobornih Srba koje Hanke tako impresivno
opisuje, ali
u njihovo ime - vodili osvajacki rat i rat za etnicko ciscenje s one
strane granice ove zemlje.
Srbija je Nemacka
U... dnevniku Frankfurter algemajne cajtung 16. januara objavljen
je
osvrt na Hankeovu reportazu pod naslovom "Ludilo rata i krvi i
tla" i
podnaslovom "Srbija je Nemacka". Ocena ovog
"uznemiravajuceg putopisa"
Petera Hankea u listu koji je Hanke ocenio kao najvise
srbozednim u
Evropi, pa mozda i u svetu, glasi: "Najnoviji iskazi Petera Hankea
o
Srbiji, ratu u Bosni i ulozi zapadnih medija su skandalozni.
Me-utim,
njihova ocigledna apsurdnost otezava da se covek zbog toga
uzbu-uje.
Niko ih ne moze ozbiljno smatrati politicki diskutabilnim.
Naravno,
uznemiruje kad Hanke podmece da su bosansko-muslimanske
zrtve bolji
simulanti, a zapadne ratne izvestace zigose kao svesne
manipulatore koji
su dobili unapred smernice za izvestavanje.
Ugledni nedeljnik koji izlazi u Hamburgu Di cajt objavljuje dva
teksta o
"pravdi za Srbe" u kojem Hanke ne samo opisuje "zimsko
putovanje na reke
Dunav, Savu, Moravu i Drinu, vec i zigose jednostrano,
ratnohuskacko
izvestavanje zapadnih medija o ratu u Bosni: u prvom tekstu
jedna druga
Srbija Mihail T... istice da uprkos tome sto Hanke ne zeli da
govori o
politici, njegov tekst ipak postaje politicki jer postavlja pitanje
krivice, pitanje da li je "onaj koji je provocirao rat isto toliko kriv
koliko i onaj koji ga je zapoceo". Osvrcuci se na polemiku
Hanke-Snajder, Truman zakljucuje da ce "neugodni Hankeov
poziv na
"pravdu za Srbe jos dugo uznemiravati nemacke duhove".
Usamljeni tragalac za istinom
Ugledni nemacki nedeljnik Di cajt zavrsava svoj prvi tekst o
Hankeovom
eseju o neophodnosti preispitivanja "nemackog stava prema
Srbiji, ali je
prva prilika vec propustena pre angazovanja nemackih vojnika na
Balkanu
posle 1948. U svakom slucaju Petar Hanke je pozvao jos jednom
na takvo
preispitivanje i njegov poziv ne treba shvatiti kao napad, vec kao
sansu.
U drugom tekstu pod naslovom "Deveta zemlja, sta vidi jedan
pesnik",
autor Andreas Kilb "znamo dosta, jer smo videli: ne Srbe, ali
njihove
zrtve. Raskomadane leseve iz Sarajeva, izmrsavele zarobljenike
poput
skeleta iz logora, starce koji placu, silovane zene u izbeglickim
logorima. A, Srbe? U stvari, mi od njih poznajemo samo
cetvoricu:
Karadzica, Milosevica, Mladica, Tadica. Trojica od njih su ratni
zlocinci za kojima je raspisana me-unarodna poternica. Zar je
potrebno
znati jos nesto?
I onda je na scenu stupio Peter Hanke. Ne da bi proglasio za
nevine
Srbe, sve Srbe, svakog pojedinacnog Srbina, vec zbog toga sto je
upoznao
nekoliko stanovnika Srbije, nekoliko srpskih pejzaza na svom
cetvorosedmicnom putovanju.
Umesto da napise ko zna koliko ratnih reportaza ili reportaza o
miru iz
Bosne, pesnik je otputovao u zemlju deklarisanog neprijatelja kao
da
tamo protiv naseg najboljeg znanja zaista ima nesto da se vidi.
Sta vidi pesnik
U odgovoru autor teksta Andreas Kilp nabraja sta je sve Hanke
video od
Beograda do Bajne Baste, s jedne i s druge strane Drine. U stvari,
pise
on, Hanke je video sanjanu "devetu zemlju" o kojoj je pisao pre
pet
godina povodom ro-enja nove republike Slovenije u jednom
dugom
oprostajnom pismu, naravno, ni autor ovog teksta ne primecuje
sta je
Hanke zabelezio o svojoj nekad voljenoj Sloveniji u kojoj je sada
"zatekao sve prebaceno na nemacki jezik, u kojoj se sada gotovo
iskljucivo prenose nemacke ili austrijske TV stanice, u koju
neprestano
stizu nove i nove strane privredne i trgovacke delegacije pred
kojima se
izvodi strogo domaci folklor dok se konacno ne pojavi slovenacki
predsednik koji sada s drzanjem kelnera ili lakeja usluzuje strance
svojom zemljom". Ne, ni nemacki autor u Cajtu ne primecuje
Hankeove reci
o tome da u Sloveniju pre najznacajnijeg slovenackog dnevnika
dela na
standove stize nemacki Bilt...
Doduse, Hanke nije stigao da isto takvu situaciju vidi i kod
Tudjmana i
Izetbegovica. Ipak, Di cajt za razliku od drugih listova koji su svi
zaredom protiv Hankea i njegovog poziva na "pravdu za Srbiju",
bar
priznaje da Hanke nije napisao ni "ratnu, ni antiratnu reportazu,
vec
opisao slike koje jos postoje s one strane ovog rata i nasih slika u
glavi". Hamburski nedeljnik zakljucuje da Peter Snajder
"neutesno" gresi
kada zeli u Hankeovom tekstu da vidi samo ono sto vec svi znaju.
Ipak,
sta vidi pesnik? Pojedinosti, sporedne stvari, ivicne slike koje su
nam
potrebne za period posle rata."
Knjizevni kriticar Vili Vinkler u Tagescajtungu, berlinskom
dnevniku,
19. januara brani Petera Hankea od njegovih kriticara ocenjujuci
da
njegov tekst sadrzi "tacna uvi-anja" i dobrodoslu kritiku onih
koji su
uvek u pravu poput Petera Snajdera.
Medjutim, upravo ovu sposobnost uvi-anja osporava Hankeu
Marsel O... u
opsirnom tekstu u Tagescajtungu od 22. januara pod naslovom
"Bes". Ovaj
dokumentarista koji je prebegao iz Frankfurta na Majni u
Francusku i
koji je i sam tokom 1993. snimao u Bosni (izme-u ostalog i
dokumentarac
"Ratni reporteri" film o medijima u ratu) izrazava otvorenu
sumnju u
Hankeovo tvrdjenje o manipulaciji medijima u izvestavanju sa
bosanskog
ratista. Stavise, u trenutku kada ceo svet uvi-a da su najvecim
delom
masakri u Bosni inscenirani s ciljem da se izazove opstesvetski
publicitet i medjunarodna zajednica navede na intervenciju, koja
je,
uostalom, i usledila, O... istice da bosanski muslimani nisu sami
pobili
svoje ljude ni u redu ispred pekare u Ulici Vase Miskina ni na
Markalama. Ni Ofulusu, ni mnogim drugim njegovim kolegama,
novinarima,
foto-reporterima, kao, uostalom, ni diplomatama i politicarima,
jos kao
da nije jasno da je medijski rat bio sustina rata na bosanskom
ratistu i
da su Srbi doziveli poraz upravo zahvaljujuci tome sto su izgubili
medijski rat. Nemacki listovi i nemacko javno mnjenje izgleda ne
moze da
prihvati istinu da je medijski rat protiv Srba upravo pokrenut u
samoj
Nemackoj, da su ga pokrenuli novinari tipa Georga Rajsmilera,
Viktora
Majera, Karla Gustava Strema, Hansa Petera Rulmana koji su
zapravo i
stvorili satansku sliku Srba u nemackim medijima odakle je ona
presla u
druge svetske medije.
Necu rat
U istom listu bi Tagescajtungu koji izlazi u Berlinu objavljen je i
tekst glavnog urednika Tomasa Smita koji tako-e kritikuje
Hankea
isticuci da je u putopisu "Pravda za Srbe" izneo samo "klisee i
predrasude". Doduse, Smit priznaje da je u pitanju "lepa
reportaza o
zemlji i ljudima u Srbiji i taj deo Hankeovog dela ostaje van
spora, ali
ostatak "ne sadrzi nikakva nova saznanja, vec samo podmetanja i
sumnjicenja ... i vec samo zbog toga izaziva - tvrdi Smit -
diskusije".
Smit zamera Hankeu da samo postavlja pitanja koja impliciraju
odgovore,
ali ih on ne daje.
Autor teksta istice da sve to ne sme Nemce da navede na
pogresan
zakljucak jer, "Hanke u svom tekstu samo vodi srpsku
propagandu. Nista u
njegovom dugom tekstu ne ukazuje na to da se uopste bavio,
nazalost,
tako efikasnim srpskim mitovima." Kao jedan od tih mitova Smit
navodi
mit o tome da su Srbi uvek samo zrtva istorije - pocev od
kosovske bitke
u kojoj su Turci pre 600 godina potpuno porazili Srbe, ali su ovi
od
poraza nacinili pobedu; takve preokrete Srbi cine i danas - tvrdi
Smit -
ostajuci dosledni tezi da Srbi u miru gube ono sto su osvojili u
ratu.
"Dejtonski sporazum jos jednom potvr-uje ovaj mit".
Osnovna teza teksta je da srpski rezim nije nista vise kriv za rat od
drugih a to sto javno mnjenje to ne primecuje krivica je novinara.
Smit
dalje priznaje da je i "pustinjska oluja" dokazala da je istina cesto
prva zrtva rata i da se rat i te kako moze voditi televizijskim
slikama,
ali ostaje pri tvr-enju da je - suprotno Hankeovoj kritici -
izvestavanje o ratu u bosni bilo sveobuhvatno i o njemu se u
medijima
toliko raspravljalo.
"Skoro sve slike i izvestaji dolazili su s jedne strane fronta i
granice
- tvrdi Hanke i stoga zahteva - pise Smit - pravdu, koja ga je i
navela
da bez predrasuda otputuje u Srbiju. Glavni urednik lista
Tagescajtung
priznaje da je ovo putovanje donelo reportazu koja je "neizrecivo
lepa",
ali da ona nema nikakve veze sa ratom jer se rat vodio izvan
granica
Srbije, u Hrvatskoj i Bosni.
Potpuno u skladu sa opstevazecim nemackim stavom i Smit istice
da Hanke
u tekstu tvrdi da srpski vlastodrsci nisu glavni krivci u ovom ratu,
ali
zato tvr-enje ne iznosi nikakve dokaze. Umesto toga, Hanke trazi
pravdu
za Srbe. "Treba samo podsetiti - pise Smit dalje - da nisu hrvatske
jedinice usle u Srbiju, vec su srpski dobrovoljci uz podrsku
jugoslovenske armije u kojoj su dominirali Srbi usli u Hrvatsku.
Ipak, usamljenog tragaca za istinom koju su "horde svetskih
medija
"iskrivile, malo brinu cinjenice. On njima jednostavno
suprotstavlja
svoje pretpostavke.
Na zavrsetku teksta Tagescajtung napada minhenski dnevnik
Ziddojce
cajtung sto nemackoj javnosti prodaje Hankeov tekst nesto izvan
svih
dosadasnjih stereotipa, izvan uhodanih modela misljenja".
Me-utim, rec
je o modelu razmisljanja u skladu sa teorijom velike zavere koju
vec
dugo nude nemackom javnom mnjenju levicarski listovi kada se
bave
najvecom tragedijom u evropskoj posleratnoj istoriji."
Bilo kako bilo, Hanke izjavljuje u nedeljniku Fokus, koji izlazi u
Minhenu, da uopste nece odgovarati svojim "zestokim i ljutim
kriticarima
koji su se okomili na njegovo zimsko putovanje izme-u Dunava,
Save,
Morave i Drine".
"Ne zelim rat. Ko god je stvarno procitao moj tekst, nece sve ove
kritike uzeti ozbiljno" - izjavljuje Peter Handke.
Z.I.