"INTERVJU"
SARAJEVO LJUBAVI MOJA
KAD JE ZAPUCALO SNJEGOVI, RUZMARIN I SAS
Svi su oni sve dotle klecali pred razlicitim bogovima i istim zenama, ali
bas niko u njima nije mogao prepoznati buduce velike drzavnike,
vojskovodje i oslobodioce, tako da su sasvim slucajno usli u istoriju Rat
u Bosni se pojavio tamo gde se najmanje ocekivao - u Sarajevu, 6. aprila
1992, jutro posle Bajrama a na Dan oslobodjenja od fasizma.
I pogled kroz prozor bio je dovoljan da shvatim da se nesto cudno desava:
ispred zgrade Narodnog pozorista tog jutra nije bilo Delimustaficevih
sluzbenika, dilera, Sandzaklija... Nije bilo tramvaja niti sveta koji ih
ceka. Sa televizije me zove organizator i kaze da ne krecem na posao, jer
se dalje od "Holidej ina" ne moze. Iako je iz glavnog staba SDS-a nekoliko
dana ranije zbrisao Karadzic, sa celom svitom: obezbedjenjem, suprugom,
decom i olindralim macorom Piketom (ime dobio po nadimku fudbalera
Fikreta Mujkica).
Rat bi sigurno poceo i ranije, samo da vecito rasejani "pesnik i lekar",
kakoga je svetu predstavljao g. Ljubo Grkovic, novinar "Oslobodjenja",
poznatiji kao sef Radovanovog kabineta, nije zaboravio neke sitnice. Prvo
je zaboravio vlastitu ljubavnicu, a bivsu Piketovu zenu, i to u
Busatlijinoj ulici, u najstrozem centru Sarajeva. Prelepa plavusa, vise
nalik na holivudsku filmsku divu nego na neuropsihijatra, sto je zaista
bila, nije se uznemirila. I dan-danas ona zivi i uziva u "Alijinom"
Sarajevu, samo sto je u medjuvremenu dobila mnogo veci i lepsi stan (vilu)
i direktor je klinike u kojoj je do rata kolo vodila gdja Ljiljana Zelen
Karadzic, Radovanova zakonita supruga. Predsednica Kola srpskih sestara
na klinici je bila poznata kao specijalista za kolace od jednog jajeta i
sto fasiranih od kilograma mesa, te po izreci da je niko ne moze malo
platiti koliko ona moze lencariti.
Dan kada je Karadzic bezao iz Sarajeva
I kako to obicno u zivotu biva, na dan kada je Karadzic bezao iz Sarajeva,
sreli su se, ispred zgrade Predsednistva BiH, lepa doktorka i dr Haris
Silajdzic, politicar u usponu, za kojim su zene naprosto ludovale. Pored
nje, Ljubice Bube Todorovic, Srpkinje sa Igmana i njenog umeca ljubavi,
ostale tri zene bosanskog premijera bukvalno su poludele. Taman koliko i
Haris za njom. Fatalan susret lepe doktorke i dr Silajdzica silno je
potresao Radovana. Valjda je zato mesto njihovog poznanstva bilo
najgranatiranije tokom celog rata. Nesrecan i razocaran, daleko od
Sarajeva, na Grbavici je zaboravio i Biljanu Plavsic. Po nju se, sa
Ilidze, vratio Koljevicev telohranitelj. Na samom ulasku u grad njega
"beretke" prihapse a gospodjica Plavsic se izvuce nekim drugim kanalom. Na
tog Koljevicevog telohranitelja sam stvarno ljuta. Zbog njega sam celu
jednu noc presedela u podrumu.
Radovan i Alija su, naime, neprestano zvali novinare sa radija i
televizije i uzivo saopstavali javnosti sta ce uraditi jedan drugom. Tu su
praksu ustanovili jos kod Gorana Milica, u Jutelu. Cvrsto resena da saznam
da li je rat pravi, ili onako, "fole", nazovem dr Karadzica. Dijalog je
izgledao ovako:
- Jeste li ugrozeni tamo dole?!
- Jesam!
- Sta ti rade balije?
- Ma, ne, ne radi mi ovde niko nista, nego nas granatiraju odozgo.
- Moramo. Znas, uhapsili su Koljevicevog telohranitelja
(Radovan je mnogo voleo da koristi ekavstinu) i, ako zoves sa posla,
pusti, boga ti, u program da cemo danas, tacno u pet po podne, granatirati
sve od "Nacionala" do Zetre ako ga Alija ne pusti!
- A gde ste vi sada?!
- Na Palama, gde bih bio. Ko sisa Aliju i njegovu drzavu. I suzivot. Cuj,
suzivot s njim. Armija je uz nas i radice sta mi kazemo. Alija moze da
ga...
Jad poslednjih Jugoslovena
Ne bih dalje citirala velikog srpskog vojskovodju, ne iz pristojnosti,
nego sam i zaboravila vec sta je on tad sve napricao. U dva po podne
poceli smo sa emitovanjem ratnog programa. Dodjem do "Holidej ina", vidim
Radeta Serbedziju kako se probija kroz masu do improvizovane pozornice, pa
Josipa Pejakovica... Serbedzija recituje "Necu protiv druga svog..." ovaj
ga pridrzava, odjednom pucnji sa krova "Holideja"... Zaista je tu bilo
tesko ustanoviti i ko je ko, i ko puca u koga, i sta tu svi radimo, sa
koje strane su Prazinini, a sa koje Cacovi momci... branitelji grada. Pa
jos kad je masa pocela da aplaudira i
klice vojnim oklopnim transporterima ne znajuci, naravno, da i oni beze,
misleci da ce "vojska sada sve resiti"... Pravi tulum je nastao predvece,
kada su u grad poceli da stizu autobusi "podrske" Durakovicevih komunista
iz Tuzle, Jajca, Konjica... I dok je na sarajevskim ulicama upravo
pocinjao rat, u holu hotela "Beograd" potukle su se, a i za kose potegle
gdjica Milijana Baletic, tadasnja Vuceliceva ratna reporterka, i Ana
Loncar, danas Milic, sadasnja Goranova supruga, novinarka Radio Sarajeva.
Nije se tu radilo ni o kakvom nacionalnom besnilu, nego je Baleticka nesto
kao zenski startovala pijanog
Milica, a Loncarka ga branila, kao muski. Umesto da izvestava sa mesta
dogadjaja, zbog cega je valjda i dosla u Sarajevo, Milijana se tukla u
hotelu, da bi vec sledece noci, uzivo, u udarnom Dnevniku RTS nasiroko
objasnjavala kako su je Alijini bojovnici maltretirali i kako su joj,
citiram, kidnapovali tehniku. Taj deo Dnevnika je G. Milic nonsalantno
preneo u Jutelu. Negde posle dve-tri nedelje osluskivanja blizih i daljih
detonacija rafala uplasenih nocnih straza, lomljave prozora, pretresa
stana - postalo mi je jasno da je rec o necem drugom, a ne o "obicnoj
elementarnoj nepogodi", kako je ratna desavanja krajnje samouvereno krstio
moj muz, urednik Radio Sarajeva i dopisnik jugoslovenske redakcije BBC iz
Sarajeva. Uzalud me Dzevdet ubedjivao da ce sve brzo proci i da ne treba
tek tako ici iz Sarajeva, jer, ako se ratni pozar rasiri, mislio je on,
nema sanse da se ne prosiri i na Srbiju. Odlucila sam da pobegnem. I moj
beg iz grada u kome sam zivela prethodne tri godine licio je na film.
Generalu Kukanjcu, s kojim sam pred sam rat radila neki intervju, nisam
morala objasnjavati ama bas nista. Pozvala ga u neko gluvo doba noci, a on
rekao: "I vi i vas sin cete jos sutra do podne biti u Beogradu, zivi i
zdravi, to vam obecavam. Samo se javite pukovniku Zeleniki, kad stignete
na aerodrom. Cele te noci pakovala sam jedan jedini kofer, shvativsi negde
u zoru da je to potpuno besmisleno. Osecala sam da necu skoro, ili nikada
vise uci u svoje ogromno potkrovlje, da necu gledati Cijuhine grafike,
Berberove i Mujezinoviceve slike po zidovima, gaziti po persijskim
cilimima i ziveti normalno. Nedelju dana uoci rata, Ejup Ganic, clan
Predsednistva BiH, na izborima pobednik u koloni "Jugosloven", beogradski
djak, doktor tehnickih nauka, izveo me na neku veceru u "Magnum". Kada sam
ga pitala hoce li u Bosni biti rata i sta cemo raditi ako ga bude, rekao
mi je doslovce: "Ako na nas krenu Hrvati, mi cemo sa Srbima, ali, ako na
nas krenu Srbi, mi cemo morati sa Hrvatima. Samo, ne boj se. Vidis da
vojna lica jos nisu napustila grad. I moja je porodica tu. Ovdje rata ne
moze biti. Svi bi izgubili. Ako nesto osjetim - javicu ti na vrijeme."
Nije mi javio. Mozda zaista nije osjetio. A mozda je zaboravio.
Jutel nije stigao da objavi
I bas sam razmisljala o Ejupovim recima kada me prenuo uznemiren, gotovo
uplasen glas Dzevada Sabljakovica, urednika Jutela. Jedva mi je nekako
doprlo do svesti da me on pita postoji li ikakav nacin da iz Sarajeva
izadje i nasa prijateljica Jasmina Teodosijevic, koja se tu slucajno
zatekla radeci nesto za Jutel. Neka mi general sa najlepsim rukopisom u
vojsci oprosti, ali Jasminu sam usvercovala u vojni avion, iako sam znala
da je ljut i na nju i na ceo Jutel. Kukanjac je, naime, u sarajevskim
medijskim krugovima bio poznat po izjavi da "vojska nece ni mrava zgaziti,
nego ce vas sve cuvati", a Jutel, opet po prilogu o vojsci, uz diskretnu
muzicku podlogu novokomponovane "Mali mrav, mali mrav"... Sto se narodu
mnogo dopalo, ali ne i Kukanjcu. Za nekoliko minuta je Jasmina, uz pomoc
moje subare i naocara za sunce, pretrpela potpunu transformaciju. Na
batajnickom vojnom aerodromu sacekalo nas je zubato aprilsko
sunce, i Hasim Kucuk Hoki. Jednogodisnjem Vedranu se narocito dopala
blestava crvena petokraka na njegovoj beretki. I dok su u Sarajevu i
njegovoj okolini Srbi i Muslimani vec uveliko pocinjali da mrze jedni
druge, a neki vec i bili u dubokom ratu, po Beogradu se kao kakav pasa
setao Hasim, postavljao spomenike najbojim srpskim pesnicima i detaljno
smisljao kako da ozeni najstarijeg od svoje devetoro dece -
sedamanestogodisnjeg Aliju Tita Kucuka.
Danima, mesecima, godinama, evo, pokusavam iz secanja da izbrisem slike
zapaljene gradske Vijecnice, glavne gradske poste, srusene stubove
Narodnog pozorista, unistene fasade malih kuca i doksata na Vratniku,
Mejtasu, Bistriku... od oka sveta sakrivenu pekaru na Bas-carsiji, tik iza
velike Ali-begove dzamije. Pokusavam da zaboravim bezivotno telo moje
prijateljice Karmele, koju snajper nije promasio... smrt Keme Bisica,
menadzera "Merlina", Zeljka Ruzicica, novinara... Cesto molim Boga da
nikada vise ne sretnem Nermina Tulica, glumca, kome je komad granate
uleteo u stan i odsekao obe noge. Kao da se plasim da bi mogao da me pita
isto sto se pitao na kraju svoje poslednje predratne predstave. Da li je
okrenutost zvezdama jedini nacin da se bude na Zemlji. Ne bih znala da mu
odgovorim.
Jurili su sebe po svetu
Moji su sarajevski prijatelji rasuti po svetu. Kusturica je u jednom selu
nadomak Pariza, u Francuskoj zivi i Mladen Materic, pobednik Edinburskog
festivala, pozorisni reziser Vuk Janic je u Amsterdamu (secate li se "Gran
Prija Italije" i "Halde"), CHiro Mandic prodaje neki nakit negde po Pragu
i pomaze Vesi -oremu u kafeu "Doli bel". Silajdzic se seta svetom, ali je
najcesce u Sarajevu, cujem da je i Ganic tamo. Stjepan Kljuic, onaj sto je
klecao samo pred Bogom i zenama, aktuelni clan Predsednistva BiH, ozenio
je konacno svoju Beatrice (nekada se zvala Emina, ovo joj je novo,
pokatoliceno ime). Svi moji zivi prijatelji su nigde-negde...
I prvi put posle "svih ovih godina" zelim da pisem o danima koje sam
provela sa njima, iako znam pouzdano da mi to nece pomoci da zaboravim.
"Brisanje vremena i prostora potpuno je suludo" rekao mi je jos pre
sedam-osam godina Kusturica, dok smo se u belom, japanskom dzipu francuske
registracije dokono i bezbrizno vozikali ukrug (u Sarajevu su skoro sve
ulice jednosmerne) od slasticarne "Oloman" do kafea "Estrada", te podruma
"Akademije", kultnog mesta za izlaske, na kojoj doticni nikad od zbilje
nije predavao reziju. Pricao mi je tada Kusta (opet sveze nagradjen) kako
najvise na svijetu zeli da snimi "Na Drini cupriju". Glavni glumac u
njegovoj i Sidranovoj viziji bio bi Bog, "divan djecak sa rumenim
obrascicima i kovrcavom kosom", koji bi, lebdeci nad cuprijom, spajao
vekove i bio glavni narator. Pripovedace o CHorkanu, nesrecnoj Fatimi iz
Nezuka, ucmalom i naoko monotonom zivotu kasabe, a zapravo ceznjom i
strascu nabijenim "insanu" i njegovom fatumu da "Sva dobra ovoga svijeta
krace pamti od jednog zla" - te da su ljudi na Balkanu naucili zlo da cine
ili da ga trpe.
U to vreme, Kusta je bio pravi americki profa na ferijama, na
Kolumbijskom univerzitetu je predavao reziju i sa studentima pricao o
Eskimima i ribama koje lete kroz vazduh.
Tetovirano pozoriste
U Beogradu je, na proputovanju, premijerno pristojno pocesljan i obucen
primio nagradu Avnoja i odmah produzio do Sarajeva da sredi zube, sto
svoje, sto tudje (nesrecni Senad Avdic se tada bavio njegovim likom i
delom), te da iskopa bunar u dvoristu svoje kuce u Visokom. Druzeci se sa
njim i Sarajevom, za nepun mesec odgledala sam sedam puta "Tetovirano
pozoriste", naucila da u sekundi razlikujem "raju" od "papaka", upoznala
sarenoliku kampanelu sarajevskih klosara i sibicara, probala cuvene
Kurtine cevape, zaljubila se u levu obalu Miljacke, kucu Isaka
Samokovlije, Ismara Mujezinovica i celu grupu "Zvono." Pokusavajuci da
odgonetnem na neki nacin tajnu vanserijskog, zavodljivog, specificnog
sarajevskog esprija, krenula sam od Kuste. Ne slucajno. Njemu je ipak
prvom palo na pamet da jezik ulice iznese na scenu i da, zajedno sa
nadrealistima, od nekoliko fraza iz sarajevskog argoa stvori pokret u
umetnosti, koji je Nele pred rat samoukinuo, jer su sa "nju primitivsom"
krenuli na osvajanje Meseca.
Prva lekcija koju sam od svog prijatelja naucila zvala se: U svom selu
niko nije postao hadzija. Pa sam prestala da se cudim Sarajevu, koje je
svoju zvezdu pozdravljalo sa "dje si ba" "sta ima, sta nema" ili bi ga,
onako u zezanju, zvali profesorom. Ukapirala sam da je on za njih pored
svih zlatnih lavova i palmi, onaj isti klinac sa Gorice, mangup sibicer,
nesvrseni gimnazijalac, veciti inadzija.
Uoci prvih visestranackih izbora, Kusta se zestoko angazuje, radeci, sa
Bregom, Kenovicem, Slobodanom Terzicem (covekom bez cije medijske i
finansijske podrske "sarajevska skola" definitivno ne bi bila ono sto
jeste), marketing Reformistickoj stranki Ante Markovica. Bio je ubedjen da
ce reformisti pobediti i da nacionalne stranke nemaju u Bosni sta da
traze. Admirala Mahica, sarajevskog pesnika, koji je, malo pripit, na
otvaranju Doma pisaca (sarajevska varijanta Kluba knjizevnika) zviznuo
malo Ivi Andricu, udario je najpre glavom, a posle ga je i izneo iz baste
u kojoj je drzao govor i gde se odrzavao ceo ceremonijal.
Sarajevska TV je, zbog Kuste i Mahica, morala da prekine direktan prenos
otvaranja spomen-klupe Andricu. Licne je uvrede bolje podnosio, sve dok su
mu napadali filmove. Onda su se urednici Zulfikarpasicevog "Voxa" drznuli
da objave tekst u kome je Kustin otac nazvan spijunom, majka Srpkinjom,
zena kurvom, a deca ne njegovom. Najpre je Emir Senadu ponudio dvoboj. Za
svog sekundanta uzeo je Sidrana, za mesto dvoboja vrelo Bosne, a vreme,
bas kao u Puskina - u zoru... Kako se izazvani nije oglasio, riteru Kusti
nije preostalo nista drugo nego da ga saceka i namlati u haustoru.
Uoci rata spandjao se sa Muslimankom
Pouzdano znam da je i Zdravka Grebu, doktora pravnih nauka, sivu
eminenciju sarajevskih naucnih krugova, nagovarao da ne demantuje
carsijske price o ljubavnoj idili sa jednom, vec dobrano ocvalom
sluzbenicom RTV Sarajevo, Muslimankom, zbog koje ga je ostavila zena
Srpkinja. Po Kustinom misljenju, samo je trebalo prebiti urednika "Asa"
Mensura Osmovica. A Grebo?! Grebo je em bio u semi sa tom sluzbenicom,
Muslimankom, sa kojom se spandjao na TV festivalu, em ga ostavila stvarno
zena, em za tucu nije bio raspolozen. Kusta je bio silno razocaran
njegovom odlukom da cuti, i dalje ubedjen u zakon sile, i nije mogao da
izdrzi vec mu je pred nekolicinom ljudi rekao da je "ispao p....". Zdravko
je to sve shvatio krajnje dobronamerno, pa je nastavio jesti pitu rukama i
zvucno piti jogurt, te lepiti letke po Sarajevu. Moram priznati da su mi
ti leci bili vrlo morbidni, obecavali su samo jedno: Smrt.
Bili su beli, veliki, a masnim crnim i krupnim slovima pisalo je:
UMRIJECHEMO ZAJEDNO.
Narodno Oslobodilacki Pokret
Vesna RADUSINOVICH
Antrfile:
I kako to obicno u zivotu biva, na dan kada je Karadzic bezao
iz Sarajeva, sreli su se, ispred zgrade Predsednistva BiH, lepa
doktorka i dr Haris Silajdzic, politicar u usponu, za kojim su
zene naprosto ludovale. Pored nje, Ljubice Bube Todorovic,
Srpkinje sa Igmana i njenog umeca ljubavi, ostale tri zene
bosanskog premijera bukvalno su poludele. Taman koliko i
Haris za njom. Fatalan susret lepe doktorke i dr Silajdzica
silno je potresao Radovana.