TELEGRAF
Reporter Telegrafa sa svercerima u Istanbulu
Rusi gospodare trgovackim centrom Istanbula,Turci demonstriraju za prava
Cecenije, a Jugovici miuke muce kao da spakuju gomile robe u rastegljive
putne torbe
pise: Dragana Sverko
Autobus za Istanbulse brzo punio.
- Kevo, zar ides i ti? - viknu neko iza mojih ledja, pozdravivsi
postariju zenu sa pundjom koja je upravo usla. Pozdravljaju je, vidim, i
drugi. Usao je i "copavi Ciganin" sa sinom (nogu je, kazu, povredio u
saobracajnoj nesreci, ali mu to nista ne smeta da sopinguje po Istanbulu),
pa visoka mlada plavusa sa momkom. Tu su i dve vlasnice butka iz Valjeva i
Jagodine, Ljubinka i Vladanka, pa Marko, Sladjan... Uz gromoglasni pozdrav,
medju poslednjima, ulazi doterana, namirisana, ocigledno popularna
gospodja. Odudara od ostalih i po tome sto nema onu, tradicionalnu
svercersku "pederusu" na stomaku (malu torbicu koja visi na kaisu, obicno
je koriste skijasi). I konacno, u poslednji cas, sitna crnokosa zena sede
preko puta mene. Odmah smo se, kao novajlije, prepoznale. Doduse, vec posle
par sati postadosmo i mi deo cudne autobuske porodice. A po povratku iz
Istanbula, vec njeni stari clanovi.
U njoj su svi na "ti", svi se znaju po imenima ili nadimcima - niko
se za vise i ne interesuje - voda se solidarno deli iz iste flase, ponekad
i pice, a preko sedista iz ruke u ruku, prelazi proja, snicle, kolaci...
Dezurni momak Rale, sa kojim se svi, pa i ja, slatko napricasmo, a posle se
ispostavilo da niko ne zna ni odakle je, spremio je odmah nes kafu za ceo
autobus.
Vozi nas vlasnik firme Smajo, koji ovu liniju "drzi" od 1974.
godine. Soping ture za Istambul idu svakodnevno, ali je ova medju retkima
koja predvidja dva nocenja u hotelu (plus, naravno, dva nocenja u
autobusu). Uglavnom, ture za Istambul predvidjaju jednodnevno zadrzavanje.
- Nije to problem. Oni koji idu stalno, znaju sta ce da kupe i po
kojim cenama, imaju svoje prodavce, brzo obave posao. Napornije je.
Doplatim jos jedno nocenje, 20 ili 25 maraka, pa lakse disem - objasnjava
mi Sladjan, jedan od mojih saputnika.
Ima, doduse, jos jedan razlog, za koji sam tek kasnije saznala.
Roba se prodaje takvom brzinom - glavni kupci, ipak nismo mi, Jugovici, vec
Rusi - dafabrike ne stizu toliko da proizvedu. U tom slucaju, prvog dana se
kod prodavca narucuje, a drugog dana stize narucena roba.
Krenuli smo u 13 casova. U Istambul se obicno stize oko 8, 9 ujutro
(tursko vreme kasni jedan sat). Nazad se krece u isto vreme, ali se
povratak nikad ne zna. Na putu su carinici, reketasi, pa putovanje umesto
ujutru zavrsava tek uvece. No, ni napor, ni neprijatnosti koje prate ovaj
put ne zasutavljaju lanac trgovine. Ne zna se broj agencija koje organizuju
soping ture, kako fino zovemo "sverc-ture". Ali kazu, sve ih je vise, iako
ih nema mnogo ni u oglasima. Ja sam do Smaje stigla preko preporuka.
U autobusu nas ima iz svih krajeva Srbije - Beograda, Smedereva,
Pozarevca, Valjeva, Jagodine, pa i dalje - iz Banjaluke.
-Narod je za protekle cetiri godine zaboravio da se oblaci, nije
bilo dovoljno para ni za hranu. Sada je vec malo drugacije - prica moja
crnokosa saputnica Milica iz Banjaluke, naglasavajuci da trgovinom izdrzava
jos cetiri clana porodice, izmedju ostalog svoje dvoje dece.
- Bila sam socijalni radnik, ali kome sada treba to zanimanje.
Trebalo je hraniti decu pa sam najpre putovala u Madjarsku. Nesto donesem
za nas, a nesto za prodaju, da isplatim put. Od necega mora da se zivi.
Mlicu obicno muz saceka u Beogradu, pa produzavaju dalje, jos ceo
dan, ili celu noc, zavisi od prevoza.
- Putujem svakih petnaest dana - prica Marko - Ponekad za promenu
odem do Italije, u Bari. Tesko je, ali imam cetvoro dece. Ranije sam iamo
radnju, ali treba stalno voditi racuna o papirima, inspekciji, skupo je.
Sada radim za nekoliko privatnih firmi, isporucim im sta su narucili i ide
nekako. A sto vise prodam, pre moram na put.
- Kako izdrzavas - pitam ga.
- Svaki put kad stignem sa puta, pomislim: Necu nikad vise. Ali vec
nakon dan-dva planiram novi put. Udje ti nekako u krv!
- Sa Smajom je dobro putovati - pridruzuje se sa nekog sedista
pozadi Ljubinka. Vec je duboka noc, prosli smo Sofiju, dakle vise od pola
puta.
- Zasto - pitam.
- Pa zbog carine, naravno - odgovara mi, gledajuci me sumnjicavo.
Carina je, naime, bauk. Ona upravlja ponasanjem i raspolozenjem,
zbog nje se ne spava ili spava, jede ili zdere... Za tamo je relativno
lako, ali nazad...
- Isla je Maca sa Bobom i svaki put pukla 500 ili 600 maraka - cuje
se glas otpozadi.
- Sa Ktom (vlasnicom neke druge agencije) je najbolje. Njena veza
je onaj glavni u carini - kaze Vesna, plavokosa devojka.
- Ma kakvi dobro. Ona samo udesi da neki njeni putnci dobro prodju
i plate malu carinu, a ostali, spasavaj se boze...
Price idu u nedogled.
- Ma kako god okrenes na jednu "gloriju - osmicu" pucas hiljadarku.
- Bolje je dve sestice,kad vide osmicu carinici polude.
- Ma najbolja je cetvorka al'sta da radis kad u nju malo stane.
Raspitujem se sta su osmice, cetvorke...
- Pa ti ides prvi put? - pitaju me.
Objasnise mi da postoje torbe "glorija" (marka) cija velicina ide
po brojevima. A brojevi, kako se ispostavilo, po ceni. Cetvorka ksota 4,
sestica 6, a osmica 8 maraka. Torbe su zbilja neverovatne, shvatila sam
posle i ja, koja sam jedina, naivno, ponela za Istanbul cak dve putne
torbe. "Glorija", bez obzira na velicinu, izuzetno je laka, poput onih za
pijacu i, sto je najvaznije, rastegljiva poput helanki. Govorili su mi da
moze da poraste jos za trecinu svoje normalne velicine i - tacno je.
Najvazniji de, tezi od same kupovine, je pakovanje robe. Od pakovanja i
umesnosti, zavisi carina.
Nemate pojma koliko moze da stane u jednu putnu torbu. Shvatila sam
da do sada pojma nisam imala o pakovanju. Doduse, jedna torba u Istambulu
pakuje se po 4,5 ili cak 6 sati. Treba da se ispuni svakirastegljivi
milimetar "glorije". Roba se gura, guzva. Muskarci su jaci, pa samim tim i
umesniji. Obicno oni i pomognu koleginicama u konacnoj fazi zatvaranja
torbe. Posledice su crveni, izranjavani prsti, odrana kozica, bol u
jagodicama na vrhovima prstiju, upala misica u rukama. Od lepih noktiju
nema ni traga.
Naravno, u hotelu je momak, strucnjak koji pakuje. Za pakovanje
jedne torbe uzima od 10 do 20 maraka, zavisi od velicine torbe. Vecina se,
ipak, odrce ovog luksuza. I pored najboljeg pakovanja sve zavisi od
carinika, srece...
U Istambulu smo proveli skoro tri dana, i dalje stalno imam utisak
da se krecem u jednoj velikoj porodici. Ona se samo prosirila. Trgovce sve
nasi ljudi, svi govore srpski iako uglavnom nose muslimanska imena. Asima
kao da znam sto godina. Odmah porucuje kaficu, ako treba nesto i da
pojedemo, a roba u balama oko nas. Srecemo tujednog Zagrepcanina ("Smotan
je za trgovca, ali mozda zato sot je pocetnik. Inace je stomatolog" - kaze
nam u poverenju Asim).
U Asimovoj radnji, u robnoj kuci, medju Jugovicima popularno
nazvanoj "Morava", srecemo i bracni par Beogradjana. Ona bira dzempere, na
desetine, a on placa. Ponesu, kazu, i po sto dzempera.
- Ja sam sa sela, a muz Beogradjanin i sta ja imam od toga sto je
on iz Beograda. Bez posla smo, a dvoje dece? Bolje da sam ostala na selu,
udala se za popa i bila uciteljica. Mirnije bih zivela, nego sto lomatam
noge po Istambulu - kaze Mira.
Muz se smeje: - Bar si videla malo sveta.
A sve se ne vidi. BAr ne u Istambulu. Od turizma, prelepe Aje
Sofije, Plave dzamije, Bosfora, nema ni traga. Svet Jugovica sveden je na
trgovacki centar, u kome vec opasno gospodare Rusi. Sve ih je vise:
zapravo, na ulicama se cuje uglavnom ruski, u njihovim autobusima nestaju
ogromne bale robe. I dok Rusi kupuju, Turci, valjda onaj deo koji veruje u
ideale, demonstriraju za prava Cecenije. Slikam povorku, okruzenu
milicijom, a jedan od demonstranata besno mi prilazi i galami. Misli da sam
Ruskinja. Trgovcima u radnjama to nimalo ne smeta. Para je parea, bez
obzira od koga dolazi.
Iz Istambula krecemo za Beograd, takodje oko 13 casova, puni ko'
oko. Prtljaznik je pun, stvari smo smestali skoro sat vremena. Porodica
trenutno gubi osecaj zajednistva, svako grabi svpj prostor. Ne dopustaju mi
da ista stavim na drzace iznad sedista jer, zaboga, ja koristim dva (posto
do mene, kao novajlije, niko nije seo). Svuda oko nas torbe, jastucici,
zavezljaji... Prvi deo voznje, nekoliko stai praznim turskim drumovima,
najlaksi. Odmaramo se od kupovine. Nesto je teze preko Bugarske. Bugarski
milicioneri zaustavljaju nas pet, sest puta, ali Smajo na srecu zna kako da
razgovara sa njima. Natovareni boksovi cigareta i viskija su sve manji. Sto
smo blizi Dimitrovgradu, sverceri kazu, najgori granicni prelaz - iako je
mrkla noc, sve je vise budnih. Pred granicom tajac, nema sale ni smeha.
Jedna saputnica nam svima utrapi jastucic za pod glavu, kupila je gomilu da
prodaje na beogradskom buvljaku.
Na granici smo oko dva sata nocu. Imamo srece da nikoga nema ispred
nas. Dok vadimo tesko nabijene torbe iz prtljaznika cujem komentare:
- Jao, eno ga onaj sto nas je prosli put opeljesio.
- Ma nije to taj, ovaj izgleda dobar, vidis da se smeje - stize
optimistickiji odgvor. Moram da priznam da sam podlegla opstoj panci. Nakon
inspekcije robe i udaranja carine, carinik proziva Vladanku, kao da joj
daje glavni dobitak na lutriji i vraca joj pasos. Srecnica, proslaje bez
carine. Doduse, njoj su u Istambulu, drugog dana boravka, ukrali torbicu
sa parama.
Cekamo na konacnu cifru, da platimo, pa da idemo. Promrzli i jadni.
Minut ko sat. Konacno placamo. Neko zadovoljan, neko kuka (vise je ovih
drugih).
- Platila sam 1.600 dinara na sesticu i cetvrorku. Pa i nije puno,
s'obzirom na to koliko sam potrosila - tesi samu sebe Ljubinka. Okrece
glavu, iz koze ne moze.
- Cak 700 dinara sam platila na sesticu - cuejm nekoga. Poneko se
ljuti na Smaju, nema odgovarajucu vezu. marko tesi/
- Znas li ti koliku bi tek carinu platila da nisi imala Smajinu vezu.
Sa granice smo krenuli tek nesto oko pet izjutra. Poslednje casove
voznje, skoro svi smo prespavali. U Beograd smo stigli oko 12 casova,
umorni, podbuli, lomljivih koscica, nenaspavani. I nek mi neko kaze da je
sverceski zivot lak!
- Hoces li ponovo? - pita me neko.
- Ne znam - odgovaram, razmisljajuci gde sve nisam stigla da odem.