INTERVJU
Junaci naseg doba
Veselin Sljivancanin
VITEZ ZA JEDNOKRATNU UPOTREBU
Srbija je htela oficira vojske koja nece napustati jednom osvojene
polozaje, i sve tako do Karlovca, Karlobaga i Virovitice.
Sljivancanin je bio tu
Da li je rat bio bolji?
Sad, kada je mir sklopljen, sta cemo bez onih reci koje su nam
toliko znacile: narod, svi, Obilic, Sindjelic... teritorije, Broz i
Avnoj... izdaja... genocid, ustase i muslimani?
Jesmo li potrosili sva svoja "zanimljiva vremena"?
Maskirne uniforme prvo su ulicama srpskih gradova proneli
dugokosi mladici koji su, po cetvorica-petorica, u kasno vece
pristizali "kecevima" i "ladama", kao nekad kad su se nedeljom
vracali iz lova - isto drustvo, samo su bili cutljiviji, i iz
prtljaznika su, dok su se zavese na okolnim prozorima gotovo
neprimetno razmicale, izvlacili es-em-be valjkaste torbe. Sledeceg
jutra, oprane kose, zauzimali su svoja stara mesta u kaficima, a
cena "kasikarama" stabilizovala se na prihvatljivom nivou.
Kokarde su bile dzabe.
Zatim su dosli momci koji su presli Drinu. U sarenim
kombinezonima, utegnuti opasacima, vozili su "golfove" i
nemacke limuzine, uzurbani, poslovni... ili potpuno
nezainteresovani, spori, "sa tajnom u ocima", poput -anga koji ne
zna za milost.
Posle, nosili su ih starci, raskopcane, njima su se ogrtali zene na
traktorskim prikolicama, uvijali su bebe...
Danas tek neki mladici, po dvojica-trojica (mozda uvek isti!), sa
crnim pletenim kapama, ne razgovarajuci medjusobno, tumaraju
centrom Beograda: kao da su im svi krivi, streljaju pogledima,
uspomena na slavu, musko drugarstvo, hrabrost i feljtone u
"Dugi". Mir je.
Depresija starija od odluke Tribunala
Sta o miru misli Veselin Sljivancanin, pukovnik Vojske
Jugoslavije, jedan od oficira bivse JNA koje je Haski sud optuzio
za ratne zlocine?
Svojevremeno slavljen kao "vukovarski vitez", "osvajac
Vukovara", danas je komandant brigade Vojske Jugoslavije u
Podgorickom korpusu. Novinari koji su mu posle vesti iz Haga
obracali, nailazili su na cutanje, a njegovi poznanici to
objasnjavaju "depresijom mnogo starijom od odluke Tribunala".
Muci li Veselina Sljivancanina savest zbog pocinjenih ratnih
zlocina, ili su razlozi njegove depresije drugaciji?
Odgovor na ovo pitanje za nasu pricu i nije bitan (uostalom, o
eventualno pocinjenim zlocinima odlucivace, eventualno, Sud,
ovakav kakav je, "produzena ruka" politike koja je porodila
Dejton). Veselin Sljivancanin je tek slika iz nase najnovije istorije,
njen proizvod, i njegova sudbina i ne moze da bude veselija nego
sto je to ta istorija sama.
Jos pre nego sto ce ga osvetliti reflektori u urnebesnoj balkanskoj
tragediji, Sljivancanina sudbina izdvaja iz mase naocitih i otresitih
majora JNA onog trenutka kada, zahvaljujuci svojim
sposobnostima, ocenama u dotadasnjoj sluzbi i sticaju okolnosti,
postaje sef grupe, u Gardi JNA, za neposredno fizicko
obezbedjenje saveznog sekretara za narodnu odbranu Veljka
Kadijevica. Uprkos protivljenju profesionalnih vojnih
"bezbednjaka", Kadijevic ce svog telohranitelja, negde u maju
prve ratne godine, '91, postaviti na mesto nacelnika bezbednosti
Gardijske brigade i, prakticno, "kupiti mu kartu" za istoriju (i
Hag?), jer ce Gardijska brigada u jesen te godine oticu u Vukovar.
Poznavaoci prilika u vojnom vrhu smatraju da je postavljenju
Sljivancanina, koji pre toga nije imao nikakvo iskustvo na
poslovima te vrste, na visoku i osetljivu kontraobavestajnu
duznost, osim Kadijevicevog poverenja i simpatije za "Sljiva",
kako ga je zvao, znatno doprineo i Vuk Obradovic, potonji
najmladji general JNA.
Sudbine ove trojice ukrstice se krajem septembra te godine jos
jednom: prema svedocenju generala Aleksandra Vasiljevica, tada
sefa KOS-a, 28. septembra uvece cetrdesetak oficira Gardijske
brigade opkolilo je zgradu SSNO, sa namerom da prinudi Veljka
Kadijevica da da ostavku, i da na njegovo mesto dovede Blagoja
Adzica, tada nacelnika Generalstaba. Puc, medjutim, nije uspeo,
jer je Adzic zaverenicima rekao da i njega "odmah mogu da
smene", posto ne zeli da ucestvuje u tim "prljavim poslovima", a
pukovnik Vuk Obradovic, kaze Vasiljevic, "odmah posle toga
neprimetno je napustio grupu oficira Garde koja je u
neosvetljenom dvoristu u Nemanjinoj zustro diskutovala". Veselin
Sljivancanin, nacelnik bezbednosti Gardijske brigade i Kadijevicev
covek od poverenja, kako je kasnijom istragom utvrdjeno, znao je
za namere grupe oficira i odbio je da im se prikljuci, ali je
prihvatio obavezu da cuti (posto su pucisti vec bili usli u dvoriste
SSNO, ipak je izvestio predpostavljene). Veljko Kadijevic je dugo
posle tog dogadjaja ipak odbijao da poveruje da ga je major
Sljivancanin izdao: "Zar i moj Sljivo?"...
Kasnije je "Sljivo" energicno demantovao ovu pricu o pucu, ali je
rekao da "se rodila ideja da najvise vojne rukovodioce i
funkcionere stavimo u podrum Belog dvora, uz vojnicku hranu, da
se dogovaraju. Ako se ne dogovore, onda u redu, objavimo i
zavrsimo. Ja sebe zrtvujem. Sve staresine bile su saglasne."
To je bilo vreme kad su se nizali porazi JNA: Slovenija, kasarne
u Hrvatskoj, neuspesna opsada Vukovara... Srbija je mastala o
svojoj velicini i sopstvenoj vojsci, hohstapleri poput Jezde
Vasiljevica nudili su svoju pomoc, "garde" i "gvozdeni pukovi"
izlazili su ispod kamenja na gazimestansko sunce... Potpredsednik
Skupstine Srbije bio je Pavic Obradovic, brat Vuka Obradovica,
koji je predlozio da se JNA preimenuje u Srpsko-crnogorska
vojska.
Krajem avgusta i septembra '91. u Srbiji se sve glasnije pricalo o
"nesposobnosti JNA da zastiti srpski narod i razoruza sacicu
vukovarskih ustasa". Umesto generala Spirkovskog, na mesto
komandanta vojne oblasti generalstab postavlja Zivotu Panica. Na
vukovarskom ratistu formiraju se dve operativne grupe: "Sever",
koju cine jedinice Novosadskog korpusa i lokalni teritorijalci, a tu
je i Arkan, sa svojim "delijama", i "Jug", ciju glavninu predstavlja
Prva gardijska oklopna brigada, kojom komanduje pukovnik Mile
Mrksic. Nacelnik bezbednosti je Sljivancanin, a komandir jedne
cete Miroslav Radic.
Ko je osvojio Vukovar
Komandno mesto, kazu ucesnici vukovarskih borbi, Mile
Mrksic smestio je u Negoslavce, desetak kilometara od Vukovara,
i ni jednom, osim kad je dolazio Blagoje Adzic, nije odlazio na
bojiste. Ni ostali oficiri, kazu, nisu cesto zalazili medju borce.
Izuzetak je bio major Veselin Sljivancanin. I dok je medju
vojnicima vladalo misljenje da je za sve neuspehe i pogibije kriv
vojni vrh, "koji ne zna sta hoce" (knjiga Borisava Jovica, i ostala
svedocanstva te vrste, sada, dokazuju da politicari, u stvari, nisu
znali koliko veliku Srbiju, ili koliko malu Jugoslaviju, zele),
Sljivancanin je bio primer oficira po njihovoj meri. "Sa
neprijateljem cemo neprijateljski." Novinari, koje je patriotski
talas bacio nasuprot "ustasa", hteli-ne hteli naletali su na
Sljivancanina, fizicki lepog, recitog, sustu suprotnost trbusastim i
nabusitim generalima. Sljivancanin je bio prototip oficira nove
vojske, koja nece trpeti poraze, i koja vise nece napustati jednom
vec osvojene polozaje. On sam, niti je bio u prilici, niti je,
verovatno, imao volje da demantuje novinske napise u kojima je
bio proglasavan za "komandanta napada na Vukovar". Kasnije,
kad je vukovarska prica zavrsena, "komandant napada" prirodno
je postao "oslobodilac", i "vitez od Vukovara".
Za novinare, i strane posmatrace, umeo je da uprilici razgovor
radio-vezom sa Miletom Dedakovicem Jastrebom. Major JNA
Sljivancanin bio je bitku za dobar imidz Srbije: "U vreme dok sam
se natezao sa Roberom Miselom (predstavnikom EZ koji je pratio
konvoj za opsednuti Vukovar - prim. nov.) u selu Petrovci, vec
se blizilo vece i preko radio-stanice imao sam jedan od onih
'redovnih' razgovora sa ustaskim zapovednikom Jastrebom.
Pozvao sam ga, a on je odmah poceo da mi psuje 'cetnicku i
srpsku majku' i sve u tom stilu. Gospodin Misel je sve to
pazljivo slusao." Malo kasnije, u istoj "Ispovesti viteza iz
Vukovara", Sljivancanin opisuje jos jednu epizodu sa Miselom
Roberom: nakon diskusije oko (ne)prolaska konvoja EZ, i posto
mu je Francuz, "skoro psujuci" rekao da ce mu "Evropa suditi",
"malo sam se pridigao, sve ih redom pogledao, i rekao: E, sad je
bas dosta! Ja ovde stitim interese svojih vojnika i staresina., svih
onih koji nevini ginu i daju svoje zivote, jer mi rat nismo zeleli.
Mi branimo slobodu svog naroda i otadzbine. Vi ste ovo zeleli i
doveli nas do ovoga."
"Vesto" sa Sajrusom Vensom
Onda kad smo bili izlozeni napadu sila novog svetskog poretka,
jedini hrast koji se nije povio, "bez idje ikoga, da pozali"... Srbi su
ovakve stvari voleli da cuju isto onoliko koliko i cuveno
"Karlovac-Karlobag-Virovitica". Trebalo je "vesto" sa tim
strancima: "Pred kasarnom, koja jedva ostecena", pisale su u
nakon "Vukovara" jedne beogradske novine, " major Sljivancanin
objasnjava Sajrusu Vensu: 'Pogledajte, ovde se vise ne moze
ziveti, svi su prozori polupani. Zamislite kako se osecaju ti mladi
momci unutra...' Grad je - pritom - sravnjen sa zemljom i to svi
vidimo golim okom, pa i Sajrus vens, koji slusa sa nepomicnim,
kamenim licem. "Hteo bih da vidim centar grada", kaze Sajrus
Vens. "Tamo se jos puca, ne mozemo da vam pokazemo",
odgovara major. "Mozda neko drugi moze, ako vi ne mozete",
kaze Sajrus Vens sa istim nepokretnim licem."
Vrhunac popularnosti Veselin Sljivancanin doziveo je prilikom
osvajanja vukovarske bolnice: "Dosavsi na ulazna vrata", zapisao
je dr Juraj Njavro, zarobljen tog dana, a kasnije pusten, u maju '92.
u knjizi objavljenoj u Zagrebu, "major Sljivancanin susreo se sa
predstavnikom Medjunarodnog Crvenog kriza. Nastaje prepirka
jer major naredjuje vojnicima da krenu i udju u bolnicu, da blokiraju
cijelu bolnicu tako da nitko vise ne moze izlaziti. Predstavnik
Medjunarodnog Crvenog kriza se tome opire jer je dogovoreno
izmedju armije, Crvenog kriza, doktorice Bosanac i Biloga (dr
Vesna Bosanac, upravnik bolnice, Marin Vidic Bili, poverenik
Vlade RH za Vukovar - prim. nov.) da vojska ne smije i nece
ulaziti u bolnicu, nego da ce svi ranjenici, cjelokupno medicinsko
osoblje i svi civili moci slobodno izici. Jos im je receno da ce biti
odvezeni vojnim vozilima do granice okupatorske i Hrvatske
vojske. Razgovor je postajao sve temperamentniji. Cujem
Sljivancanina kako vice: 'Pa, neces, bre, ti meni ovde da
zapovedas! Ovo je moja zemlja, ovo smo mi zauzeli, ovo ovde je
Jugoslavija, ovde ja zapovedam! Necete se vi mesati! Bice onako
kako ja kazem!"
Tada je sve bilo gotovo.
"Stranci ne mogu da shvate", svojevremeno je izjavio dr Miodrag
Maticki, upravnik Instituta za knjizevnost i umetnost, za potrebe
teksta o "usmenoj tradiciji i (ratnoj) propagandi" u jednoj uglednoj
beogradskoj novini, "casnog i postenog majora Sljivancanina, koji
govori uzdignutim glasom i mase rukama, niti razloge zbog kojih
se prilikom obracanja hrvatskom zapovedniku predstavlja kao
Sava Kovacevic. Njegove se oci stalno smeju i odaju njegovu
dobrotu i ratnicko postenje, tako da se namece poredjenje sa
CHopicevim Nikoletinom Bursacem. Jedino nisam siguran da li bi
stranci, cak i da procitaju CHopiceva dela, sasvim razumeli epskog
Nikoletinu."
A u Valjevu je promovisana rakija "Sljivancanin".
Prema tvrdnjama hrvatskih vlasti, iz bolnice, ispred koje je tv-
kamerama ovekovecen Sljivancanin, odvedeno na mesto Ovcara i
ubijeno oko 300 ranjenika. Zagrebacki "Globus" je pre tri godine,
u tekstu o Vukovaru, citirao izvestaj "Helsinki voca" iz avgusta
'92. o "ratnim zlocinima na teritoriji bivse Jugoslavije", u kome se
navode reci "jugoslavenskog novinara koji je detaljno opisao sta se
dogadjalo sa zarobljenicima", ali koji "nije prisustvovao
smaknucima, nego se poziva na izjave krvnika koji su se
hvalisali": "Ti vojnici pripadali su prvoj ceti vukovarske
Teritorijalne odbrane, kojom je zapovjedao Stanko Vujanovic. U
pokolj su bili umjesani neki 'seseljevci' i neki vojnici regularnih
jugoslavenskih trupa. Ja vjerujem da je major Sljivancanin
organizirao, ili barem znao za pokolje."
Da li je Sljivancanin kriv
U oktobru '92. i dr Klajd Snou, clan komisije UN, u izvestaju pise
da je "otkriveno nekoliko skeleta koji izgledaju kao da su deo
masovne grobnice koja bi mogla da sadrzi mnogo vise leseva" i
pominje "svedocenja o mogucoj egzekuciji bez presude za koju se
prica da se dogodila u oblasti Vukovara".
Ovih dana, tuzilac haskog Tribunala Ricard Goldston, odredjeniji
je. Prema podgorickom "Monitoru", on smatra da su Mrksic,
Sljivancanin i Radic "sami pocinili neke od egzekucija bez
presude, planirali ih ili jednostavno naredili, a smatraju se
odgovornim i za zlocine koje su pocinili njihovi podredjeni, posto
ih nisu sprecili niti su odgovorne kaznjavali".
"Ima", dakle, "indicija".
Oni koji su, nesrecom, boravili makar i jedan dan na nekom od
ratista bivse Jugoslavije, znaju da je "na terenu" Zenevska
konvencija o ratnim zarobljenicima bila mrtvo slovo na papiru.
Ako "cisti rat" uopste postoji, on kod nas nije vodjen. Oko
je uzimano za oko, prosut mozak za prosut mozak, zaklano dete
za zaklano dete... vrteli su se raznjevi. Niko, medjutim, osim
Goldstona i hrvatske stampe, nije do sada tvrdio da su jedinice
JNA i njene staresine, kao takvi, pocinili i jedan ratni zlocin. Sve
"prljavo", poznavaoci ce reci, s pravom, vezivano je za
"paravojske" i mestane koji su u nozdrvama osecali miris svojih
spaljenih kuca. Kamere i tv-dnevnici belezili su Seseljeve posete
(u uniformi, i sa automatom preko prsa) Slavoniji, Arkan je
primao raport od generala Biorcevica... svaki "cetnik" u rancu je
nosio palicu Zivojina Misica.
Neposredno posle zavrsetka "operacije Vukovar", major Veselin
Sljivancanin unapredjen je u potpukovnika. Danas je komandant 5.
motorizovane brigade u Podgorici, koja nastavlja tradiciju 5.
proleterske brigade Save Kovacevica.
"Za sve po cemu me poznaje, cijeni i uvazava moj narod, vojnici i
starjesine", rekao je Sljivancanin u jednom od svojih brojnih
intervjua nepunih godinu dana posle Vukovara, "mogu da
zahvalim samo vojnicima i starjesinama Gardijske brigade i svim
vojnim obveznicima i dobrovoljcima za vrijeme Vukovarske
operacije. Da nijesam bio u takvoj jedinici kakva je gardijska
brigada i medju mladim i hrabrim vojnicima i starjesinama ove
jedinice, vjerovatno se ne bi ni culo za mene, kao sto se ne cuje ni
za mnoge druge hrabre i postene oficire bivse JNA."
Mit o Veselinu Sljivancaninu koriscen je i trajao koliko i san o
Velikoj Srbiji. Onda kada je Seselj "ispao iz voza", i kada su
smenjeni radikalni generali Ljubomir Domazetovic, pomocnik
saveznog sekretara, i Nedeljko Boskovic, pomocnik nacelnika
Generalstaba, Mile Mrksic je pomeren sa mesta komandanta
Korpusa specijalnih snaga. Iz elitne gardijske jedinice, Veselin
Sljivancanin otisao je u Podgoricu.
Izabranik sudbine
Gardijska brigada JNA, kao ni druge jedinice srpsko-crnogorske
vojske, vise nisu slavne. A Sljivancanin?
Neka ga citalac sebi predstavi u sali podgoricke kasarne, medju
vojnicima, ispred televizora, u vreme potpisivanja mira i mapa. Da
li je pomislio da je sve moglo da bude drugacije da je Kadijevic
smenjen "na vreme", ili dovoljno dugo "drzan u podrumu belog
dvora"? Ili, da su mu pred Vukovarom ruke bile sasvim slobodne?
Ili, da su Srbi drugaciji narod? Ili...
Ili zna da drugacije nije ni moglo da bude?
I neka se citalac uzdrzi od suda.
Sudbina, obicno, ne menja olako one na koje spusti svoj prsti -
mozda ce mu, vitezu, suditi u Hagu.
Da li je konacno shvatio?
Momcilo PETROVICH
ANTRFILEI:
Veselin Sljivancanin je tek slika iz nase najnovije istorije, njen
proizvod, i njegova sudbina i ne moze da bude veselija nego sto je
to ta istorija sama.
Svojevremeno slavljen kao "vukovarski vitez", "osvajac
Vukovara", danas je komandant brigade Vojske Jugoslavije u
Podgorickom korpusu. Novinari koji su mu posle vesti iz Haga
obracali, nailazili su na cutanje, a njegovi poznanici to
objasnjavaju "depresijom mnogo starijom od odluke Tribunala".
Kamere i tv-dnevnici belezili su Seseljeve posete (u uniformi, i sa
automatom preko prsa) Slavoniji, Arkan je primao raport od
generala Biorcevica... svaki "cetnik" u rancu je nosio palicu
Zivojina Misica.