Srbija na nisanu

Dok oni na nasem nebu demonstriraju najsavremeniju tehnologiju i gadjaju gde im padne na pamet, u nasem raspojasanom vozu se prikazuju stari jugo-filmovi o “partizanima i Nemcima”. Ni “Valter brani Sarajevo” nije propusten. Mala ironija koja se ne primecuje. Jedite ....., kazu oni iz voza, boli nas ona stvar, mi pobedjujemo u nasim filmovima. Vasi nas ne interesuju. Kako se samo lepo nasi probijaju s puskom kroz lisce i granje, penale Nemce, a ovi im nista ne mogu. Uzmi ti pusku u ruke, ti, Adolfe Klinton, pa da te vidimo. Lako je tebi s neba i iz Bele kuce! Za to je potrebno srce, srce naseg naroda, koji se neprekidno bori protiv istog neprijatelja. Taj neprijatelj je izdajnik a uvek je to nekakav ljubitelj Zapada, njegovih lazi o ljudskim pravima i demokratiji. Pobedicemo NATO i srusicemo Zapad. U zanosu pred novom pobedom, nije cudo sto se tek prohujalih ratova niko ne seca. To i nisu bili pravi neprijatelji, nego ona nasa sica. Bilo je to tek izazivanje glavnog neprijatelja.
Nasi vladari, vodje malog i potlacenog naroda, biju se s pravim, pravcatim neprijateljem, sa svim Zapadnim zemljama! To je rat koji su nasi oduvek cekali. Protiv Zapada oni ratuju vec sto godina, ali poslednjih 10 godina su izazvali bliski susret, da se direktno uhvate u kostac sa Amerikom i Engleskom, kad vec nisu zemlje proleterske. Za tih 10 godina na ovog su neprijatelja zaboravili mnogi. Ali nasi junaci nisu. Fransoa Fire, cuveni francuski istoricar, u knjizi Proslost jedne iluzije, tvrdi da su se od Francuske revolucije, ratovi u Evropi vodili protiv burzuja u njegovih proizvoda – gradjanina i demokratije. Tako i Prvi i Drugi svetski rat, isto koliko i ruska (i srpska) revolucija. Naivno se poverovalo da je taj neprijatelj konacno sazvakan i da nije vise na nisanu. Nije zaboravljen. Burzuj i njegove trule tvorevine su na nasem nisanu bas koliko smo se mi, obicni gradjani, nasli na njihovom. Najveci ideoloski protivnik Zapada je danas Srbija.
Ko je i kada zaduzio srpski narod da se bori protiv novog svetskog poretka, imperijalizma i kolonijalizma? Zaduzila nas je pobeda nase komunisticke revolucije 1945. godine. Ko je nas zaduzio da bas mi, u vezi sa Kosovom, polomimo kicmu Americi i Evropi? Isti ti, nasi komunisti. Ovo je njihov rat, nacosi su u pozadini. Sada je prilika. Kazu nam, mozemo mi sve to. Samo da izdrzimo i budemo slozni. Propaganda im nije losa jer su se dosetili da NATO-zlotvoru suprotstave nase siroko srce, veru u Boga, lepotu seoskog zivota, ponos, prirodnost, pravdu i istinu. Nece, vala, Zapad da vlada svetom i da nas uci svojoj truloj demokratiji. Tako kazu nasi rukovodioci. Izgleda da oni hoce da vladaju svetom. Plan je vec tu samo da se malo uhvatimo za ruski voz. Voz kojeg nema. Opet onaj voz bez voznog reda, koje to godine bese?
Odmah su krenule da se raspredaju fantasticne price. Ima ih koliko god hoces i sve podsecaju na partizanske filmove. Takoreci vec treceg dana bombardovanja, price su krenule. Kazu mi danas da su nasi seljaci na Jastrepcu uhvatili jednog Nemca koji je ispao iz aviona, a na nekoj drugoj cuki su uhvatili jednog crnca, od vrste Adolfa Klintona. Vlast bi da se dokopa Nemca i crnca, ali seljaci ne daju, nego ih kriju po selima. Neko se dosetio kako seljaci nisu naivni i traze pare. Neka, vala naplate, nije mala stvar drzati dvojicu agresora, ispalih iz aviona. Prica se kako neki bogati ljudi po Beogradu nocu pale krpe i navode NATO avione, kazu, pomazu im sa zemlje i signaliziraju im gde da gadjaju. Eto, sta rade, ti neki bogatasi. Obogatili se na spijunazi za Adolfa. Jedan covek se pobuni protiv price, pokusava da kaze da prica nije logicna, da zlotvori ne racunaju na zapaljene krpe vec na lokatore. Skocili svi na njega. Sta ti znas, ima tih koji pomazu agresoru, jeste, daju im signale sa zemlje. Inace, kako bi pogodili? Nemoj mnogo da se pravis lud. Ima, bre da verujes, i tacka. Ovaj ucuta, sta znas, da se mnogo ne naljute, moze ocas i glava da ode.

Reakcije sminkerske opozicije

Kradem poruke sa Interneta da vidim i cujem price. Kradem ih od prijatelja u prvoj nedelji bombardovanja. Gotovo odusevljenje Milosevicem. Svi vise na Internetu da bi tu vest preneli. Krecem prvo od pisama sminkerske opozicije, nasih eksperata i elite. Od onih naduvenih, sto nas zatrpavaju papirima o liberalnoj ekonomiji, trzistu i reformama. Toliko su se napisali o trzistu i demokratskoj vlasti da bi sada jedva cekali da se malo tucemo sa Amerima. Sto kaze Latinka (Perovic), svakog naseg “Evropejca” kada malo zagrebes nadjes nacosa i komunjaru u nasem amalgamu.

Poruka 1
“O ovdasnjem raspolozenju. Ne znam ni za koga ko podrzava americku administraciju. Svi su besni i misle da je to sto se radi sa nama teska svinjarija. Moj ortak, koji sam sebe naziva mondijalistom, sada kaze da treba skenjati Siptare. I krajnje miroljubivi ljudi jebu mater Klintonu i ne pada im na pamet da podrze kapitulaciju ili potpisivanje nacrta iz Rambujea. Naravno, znaju kakav je odnos snaga i znaju da cemo verovatno morati da kapituliramo, ali pokazuju ljutnju kakva nije vidjena prethodnih godina ratovanja. Svi ismejavaju poruke Klintona i Olbrajtove srpskom narodu kao zadnje budalastine. Jedini disonantan glas je glas Vesne Pesic, privatno izgovoren. Cujem iz prve ruke da je juce predlozila dvojici predsednika stranaka iz Saveza za promene da se izvedu antiratne demonstracije (ne pred americkom ambasadom) i da se formira vlada u senci!
Niko vise ne grdi Milosevica. A ja malopre gledam Zjuganova u Dumi i, majko mila, shvatam da mislimo isto. Strasno. Sta mi to rade?
Pozdravlja te...”

Poruka 2
“Draga moja, danas je Beograd poceo da lici na onaj iz vremena protesta. Neposredno nakon padanja bombi na grad i oglasavanja sirena za uzbunu ljudi su poceli da se okupljaju na trgu na rok koncert. Nema veze sto je to zakazala skupstina grada (znas i sama sta mislimo o njima), isli smo i licilo je na ono kako su poceli protesti. Ovaj je bio protiv rata. Svirali su Bajaga, Rambo, Yu-grupa (matorci) i mnogi drugi (ali ja bas nisam upucena). To je bio nacin na koji treba braniti Beograd, Srbiju i demokratiju: mirno, duhovito i dobrom muzikom, da vide, bre da mi ne nosimo nozeve u zubima. Elem, duhovitost je bila na nivou, a moja omiljena parola koja je danas na nevidjeni nacin podigla moral stanovnistva (mada stizu vesti da biju po trupama na Kosovu i juzno od Srbije, sto znaci da tamo ginu neki nasi muzevi, braca, mladi i pametni momci, kojima je jedina zelja da budu deo sveta i Evrope i koji, mada ne vole onoga koga malo ko voli, vole svoju zemlju, njenu istoriju, njenu tradiciju) bila je napisana povodom obaranja stelta i glasi: SORRY, WE DIDN'T KNOW IT WAS INVISIBLE. To je Beograd koji mi predstavljamo.
voli te...”

Poruka 3
“Ne brinite za nas. NATO je do sada gadjao samo vojne ciljeve. Nasa protivvazdusna odbrana ih izludjuje. Od 200 pozicija na kojima su postavljeni nasi raketni sistemi, do sada su na njih pucali samo sa 7. Verovatno su se zbog toga NATO-ovci malo opustili, pa smo juce oborili americki F 117 A, sto je avion koji kosta preko 2 mld. USD. Pade 2 mld. u njivu kod Rume. Sta bi dali da smo to dobili u kesu! Gledao sam satelit. Popizdeli su. To je prvi slucaj da je takav avion igde oboren. Krivo mi je samo sto nisu dohvatili pilota, jer su Ameri svojevremeno prestali da bombarduju u Africi (zaboravio sam u kojoj zemlji), tek kad su ‘urodjenici’ uhvatili oborenog pilota i bukvalno ga rastrgli vukuci ga po pustinji dzipovima, a onda je to prikazano na CNN-u, sto je sokiralo javnost i primoralo Amere da ‘dignu ruke od divljaka’. Mislim da je NATO trenutno u velikim nevoljama, jer su efekti njihove akcije potpuno suprotni od onoga sto su planirali. Ocekivali su da ce se narod pobuniti protiv Slobe. Naprotiv. On je ovako samo ojacao. Niko i ne pominje Slobu, svi psuju Amere, Britance (Klintona, Olbrajtovu, Blera, Solanu, Klarka i ostale). I dok oni bombarduju nocu, narod ide u podrume i sklonista, danju nasi ciste Kosovo. Izgleda da je tamo pravi picvajz trenutno. Daleko od toga da sam ranije bio za takve metode, ali sada mi je drago. Njihove vodje su namerno isle na to da nas NATO bombarduje, a sutra cu videti kako ce objasniti zasto na Kosovu vise nema Siptara. Medjutim, to je ono sto muci i NATO. Krenuli su u akciju da bi ‘sprecili humanitarnu katastrofu’, a samo su je intenzivirali. S druge strane, tamo vise nema Zapadnjaka da vide sta se radi, svi su otisli, pa nasi ‘rade neometano’, ‘bez dokaza’. Pitanje je samo koliko ce uspeti da urade ovih dana. Ne znam sta ce NATO raditi, jer nemaju resenja, osim ako ne odluce da nas sravne za zemljom, sto bi bilo i suvise radikalno i u to uopste ne verujem u ovom trenutku (time bi, pre svega, navukli animozitet sopstvenog javnog mnenja, zbog kojeg su se i upustili u ovu avanturu). Oni ce sada pokusati da zaustave nase tenkove na Kosovu, ali da bi u tome uspeli morace nize da se spuste, pa ce poceti cesce da padaju. Jedino resenje za njih je da udju tamo sa kopnenim trupama. Tek to bi znacilo pocetak pravog rata, a u tom slucaju bi ovde bila opsta mobilizacija, koju ljudi ne bi izbegavali. Jer, dok se vecina u Beogradu i vecim gradovima gadila da ide u gradjanski rat u Bosni i Hrvatskoj, sasvim bi se drugacije ponasali u slucaju potrebe da se tuku sa Amerima, Englezima i ostalima. Mi smo lud narod, kao sto znate! Najcesci komentari tokom preleta njihovih aviona i bombardovanja ovih dana bili su: ‘sidjite dole da vam j..... majku’. Naravno, kada racionalno razmisljas, ovakav scenario ne bi bio dobar jer bi dosta ljudi izginulo (i nasih i njihovih). Zato mislim da do toga nece doci, vec da ce jednostavno NATO morati da nadje neki izgovor da se izvuce iz svega i odustane od akcije.
Naravno, probace sve i na kraju utvrditi da je sve sto rade kontraproduktivno. Zaista mislim da su Klinton i Bler ovoga puta ispali velike budale, mnogo vece no sto sam mislio da jesu. Nasi su ih navukli... Videcete kakve ce uskoro politicke probleme imati na domacem terenu (posebno Bler). Sloba ce, naravno, ovde postati heroj, sto je sasvim druga ravan problema, koja u ovom trenutku nije bitna.
Trenutno se na Trgu Republike u Beogradu odvija veliki rock-koncert. Nekoliko desetina ljudi slusa Ramba Amadeusa, Yu-grupu, Bajagu, Dejana Cukica, DLM, itd... Vidim veliki transparent – F 117 A – HA, HA, HA! Ne znam da li ce to prikazati u svetu, ali je zaista fascinantno. Naravno, ovde je zivot trenutno daleko od normalnog (nema goriva u slobodnoj prodaji, niko nista ne radi osim sto slusa vesti, jede, spava i osluskuje da li idu avioni). Danas sam bio na pijaci. Hrane ima dovoljno. Drugi je problem (koji nema veze sa ratom) koliko ljudi moze da je kupi, jer je traznja veoma mala. Medjutim, radnje su pune hleba, tako da je jasno da ce narod preziveti. Drugo, u ratnim vremenima retko ko misli na stomak, tako da ne vidim nikakve probleme u buducnosti na toj strani. Sada ovde vlada entuzijazam zbog tuce ‘sa daleko nadmocnijim neprijateljem’ i ta psihoza moze dugo odrzati narod. Mislim da nam vise znaci kada oborimo jedan njihov avion, nego ne znam sta... Ovo nisu racionalna vremena, a Srbi su ionako iracionalan narod, pa im ovo trenutno ne smeta puno. Mislim da Zapadni politicari uopste ne shvataju s kakvim ‘ludacima’ imaju posla i prosto su mi smesni njihovi govori koji ‘veze nemaju sa zivotom i trenutnom logikom’.

Samopercepcija

Secam se televizijskog duela Borke Pavicevic i Momcila Selica kada je to jos moglo, neke 1992 ili 1993. godine. Kaze on da shvata sagovornicu sto zali ljude koji stradaju u Bosni, ali rat je takav da “jaci uvek tlaci”. Srbi su jaci, tako je u ratu, gospodjo draga. Borka se vise zgrozila na njegove reci nego sto mu je odgovorila. Setila sam se tada price o starijem bratu. Kada dobijes batine na ulici od nekog starijeg, placnim glasom se dobacivalo: “Videces ti, imam ja starijeg brata”. Uvek ima “stariji brat”. Taj ce jednog dana, isto kao i g. Selic, mirne duse izgovoriti : “Jaci uvek tlaci”.
NATO se postavio bas tako – kao stariji brat kad izbijes klinca. Resio je da razjuri siledzijsko drustvo i glavnog siledziju. Arogantno jeste, ali bogami i ovi jesu. Znamo. Onako neodlucnom Zapadu, kakav on jeste, dosadilo je da nesto mora da radi i odlucuje, da zapusava cas ovu cas onu rupu koje prave nase siledzije. Drzali su se podalje za vreme najvecih guzvi i pomora, moralisali godinama, kada je mozda vredelo podviknuti kroz prozor. Sada su resili da im prekipi, kada nije bilo lako da se nadje zakacaljka. Namestili su je. Nasi tupavci nista nisu shvatili. Tako, zapravo, pocinju svi ratovi. Zato je rat metafizika, tajni dosluh sila koje se dozivaju godinama. Tek je banalnost ona poslednja faza koja je cista mehanika. Jedan pripreti, misleci da je rekao dovoljno glasno. Onaj drugi se napravi lud. Nije cuo. Prvi ne moze sebi da dozvoli da ga ne cuju, pa mu posalje bombe s porukom “sada ces da cujes”! Ratne zakacaljke uvek izgledaju nesrazmerne stvarnim zbivanjima i osecanjima obicnih ljudi. Kako lepo kaze Fire, zbog te svoje mistike, nikada se ne mogu predvideti ratni tokovi, proizvodi i posledice. Takvi planeri jos nisu izmisljeni. Ciljevi se zaboravljaju i dodatno izmisljaju. Ratna logika postaje najjaca. Koliko god rat tumacili i vezivali za ove ili one uzroke i ono sto mu je prethodilo, on ostaje neobjasnjiv, sam za sebe, fenomen uzasa.
Protiv intervencije moze da se smisli taman toliko argumenata koliko ti dusa zeli: nije bilo valjanog povoda, krsenje medjunarodnog prava, agresor se ne drzi pravila, podriva institucije i organizacije, primenjuje dvostruke kriterijume, stavlja se na stranu ovog ili onog naroda i za njih trazi etnicke drzave, bas kao sto cini i NATO-ov suparnik Milosevic. Jedne narode proglasava “dobrim” druge “zlim”, pa stiti dobre protiv zlih, pa onda ne zna sta ce sa “dobrima” jer i oni su u stvari “zli”. No, vec sada se nazire ona prosta vojna logika. Neumoljiva logika ratne pobede. Ukopavanje u rovove. U prethodnim jugo-ratovima i nije moralo da se zna ko je stvarno pobedio. Sada mora da se zna. Iz te logike proizlazi i glavna dilema: Da li si za spas gradjana i drzave od totalnog razaranja, ili si za tucu “s mnogo jacim neprijateljem” do (neizvesne) pobede naseg velikog srca? To je dilema za budale. U sustini stvar je prosta. Ili ce se Srbija osloboditi Milosevica i njegove vlasti ili je sve bilo dzaba. I pobeda i predaja, svejedno. Zasto da uopste imamo takve dileme! Ali, to nam nije prva izlisna i katastroficna dilema. Bilo ih je vec. Zato sto se ovde godinama dileise, znalo se da ce cena biti visoka. Znalo se da ce jednog dana morati da se plati. Da li je to ova cena?
Vlast trazi da je bez pogovora sledimo do kraja. Ne sme ni da se pita kako stojimo u ovom ratu ni kakav ce biti kraj. Vlast kaze, na kraju ce ipak biti nesto, nesto kao njena pobeda. Pobedice NATO, rasturice novi svetski poredak. Obecava se i moralna pobeda, ako vec vojna ne uspe. O kakvom se moralu radi koji ova vlast moze da obeca? Moral je rec koja se ovde vec godinama upotrebljava kao psovka. Sta ce nama pobeda jednog amoralnog coveka i njegovo pirovanje u razorenoj zemlji. Da li je Milosevic preuzeo odgovornost za kraj rata? Da li je polozio ostavku na sto, za slucaj da ostanu samo rusevine, bez Kosova i on? A sta ako bude “duplo golo”?
I oni dirljivi pozivi na odbranu zemlje i slobode. Sta je s nasom slobodom vec decenijama? Kakvu mi slobodu branimo? Apsurdna je ta rec, jer niko u Evropi ne zivi u tako nepravednom i tlaciteljskom drustvu kao mi ovde. Niko danas nema takvu tvornicu lazi kakva je napravljena u Srbiji. Niko nije tako opljackan kao mi. Niko nije pokazao manje srca nego mi. Niko manje u Boga nije verovao. Nikome ne moze ocas glava da ode kao nama. Curuvija je ubijen, bas tako, ocas ode glava.
Pre koju godinu, glavne napade rezima trpeli smo mi koji smo zalili zrtve nase agresije i trazili da se ne ratuje. Nismo mi njih zalili zato sto su oni nekakve cvecke a mi, odavde, patentirani zlikovci, nego zato sto su bili target jedne nasilnicke politike koju vodi ova drzava i dalje je vodi. Pa i sada pod bombama. Zato dobro razumem nase gradjane koji proklinju silu, sada u Beogradu, bas kao i one u Sarajevu, onomad. Pitali su nas, dovikivali su s one strane Drine, sta nam, bre, to radite. Sedimo u podrumima, nemamo sta da jedemo, stradamo u hiljadama, ubijaju decu, nema struje i vode, svake noci gruva, nema cigareta. Valjda me zato toliko nerviraju ovi koji svakodnevno pevaju u centru Beograda, na Trgu Republike. Ne samo zbog toga sto nisu onda registrovali nasu silu koja je harala cetiri godine, nego sto ni sada nece da se uozbilje i da razmisle otkud tolika sila u nama i oko nas. Ovi sto sada proklinju silu nicega se ne secaju, kao da su zaboravili nasu silu, uperenu prema nama i prema drugima, i koja je jos uvek ziva i zdrava. Zbog nase sile u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, mnogi se nisu uopste potresali, pa je nisu ozbiljno ni shvatali. Sta tamo neka Hrvatska, neka Bosna, nekakav Vukovar, nekakvo Sarajevo, nekakva Drenica? Kakve sve to veze ima s nama? Nisu to bili nasi ratovi. Hrvatska i Bosna su bile nekakve daleke zemlje. Oni koji sada pevaju na Trgu republike, oni sto nose “target”, ne vide vise Milosevica, on im se zamaglio pred ocima.
No, problem precutane sile nije samo ogresenje o druge narode s kojima smo ratovali. Ona je na prvom mestu nase unutrasnje pitanje. Nasi ratovi su bili izvoz nase unutrasnje sile. Nasa sila, nije nesto njihovo – hrvatsko, muslimansko, albansko, americko. Ona je sustina zivota u nasoj zemlji. I zato tudju silu, makar koliko se cinila nepravednom, moramo da gledamo kroz nas poraz da se oslobodimo vladavine sile. Nasa sloboda je u rukama naseg vladara. Zato za nas nema poraza spolja. Postoji samo poraz jedne tlaciteljske i umobolne vladavine. Tada Srbija nece imati vise ni jednog neprijatelja.
Neko mi rece pre neki dan da je sila vladala i ranije i da je tako bilo i u Jugoslaviji, pod Titom. Jeste, sila je bila nekakva sustina komunizma. Ali, ta sila je bila deo jednog sistema koji nije izmislio Tito. Njegova psihologija je bila nikakav, ili mali faktor. Bili smo deo veceg sistema, ponavljam, koji se nikog drugog nije morao ticati sem nas koji smo ziveli u tom sistemu. A i nas se vremenom nije mnogo ticao. Ali, ova sila nije sistemska (tog sistema vise nema), ona nije deo bilo cega, vec je izraz nase nacionalne fantazije i gubitka smisla za realnost koji je uspesno ekranizovala Miloseviceva psihopatologija. To je sila grbave duse i mentalne mlohavosti koja se smestila u nase “mudre glave” i odande pusta nepodnosljiv smrad. Oni koji sada na Trgu pevaju izgleda kao da taj smrad brane. Herojski, s pesmom, pravednicki i ogorceno. Isto kao sto su nasi penzioneri zadovoljni sto im Milosevic daje jos nesto od penzije. Pola penzije mesecno, opet dobro, ipak nam on nesto daje! Kada se pogleda ko su ti koji falsifikuju narodno jedinstvo u “odbrani zemlje od mnogo jaceg neprijatelja”, vidimo da su to opet oni isti mlohavci. Sve sto su oni smislili, i na tome im treba cestitati, je neprekidna proizvodwa falsifikata svih originala, ukljucujuci i srpske.
I to Kosovo, koliko god neprijatna tema, i to ne od juce, nije moralo ovako da zavrsi. O Kosovu se vec citavu deceniju uglavnom cuti, najvise zbog toga sto se te stvari prepustaju Milosevicu i prirodnoj netrpeljivosti prema Albancima. Njemu su prepustena drzavna posla, neprijatelji i ratovi, primirja i dogovori. Tu opozicija nema sta da trazi. Tako se od pocetka postavila. Secam se da je 1990. godine, UJDI probao da nesto radi na toj stvari. Hteli smo da utvrdimo stanje ljudskih prava na Kosovu, Srba i Albanaca, i da predlozimo zajednicke akcije kako bi se stanje popravilo. Bili smo prokazani, kao da smo se sa zmijama igrali.
Dirljiva je homogenizacija oko iste price da NATO odmah prestane s bombardovanjem. Molimo NATO, a Milosevicu se niko ne obraca. Tek po koji glasic kaze da se prestane s proterivanjem Albanaca, iako nam to ide u korist jer se NATO bas tom pricom pokriva i drzi svoje javno mnenje na okupu. Opet su belosvetski glupaci, bez mnogo muke, navukli Milosevica na staru drogu. Kako su krenuli na brzaka, intervencija bi pukla bez kolona Albanaca. Znali su da Milosevic ne moze da omasi, pa ako i nisu mogli da nadju razlog za bombardovanje pre intervencije, nasli su ga posle. To je kao kada se Raskoljnikov vraca kod Babe, na mesto zlocina, i zvoni na vrata. Znali su za Milosevicev plan. Cim NATO napadne nas, mi napadamo Albance. Svrsavamo svoja nacionalna posla, obaramo njihove avione i u slast se makljamo sa Amerima. Gadili su se, kazu, ratova sa Muslimanima i Hrvatima, ali ako treba sa Zapadom, tu niko nece izostati. Lazu. Izostace. Skunjice se mlohavci brzo.

Svetla strana Srbije

Koliko god pakosnici tvrdili da u Srbiji nema nikoga, da je ona mrtvo more, ja tvrdim da u Srbiji uvek ima druga strana, njena svetla strana. Cudesna zemlja tamne i svetle strane, kao na pola podeljena. Tu zive odlicni ljudi. Neko ce odmah da odmahne glavom i da kaze pa svuda ima marginalaca. Nisu marginalci. Toliko ih se namnozilo, tih navodnih marginalaca, da se u nekim svetlim trenucima cinilo da je skoro celo drustvo sabijeno na njegovu ivicu. To su oni koji jesu demokratska Srbija i koji su svojim duhom i na svojim ledjima izvukli tromesecne demonstracije. To su oni veseli, samouvereni i mirni demonstranti koji bi bili i pet godina na ulicama. Potrudila sam se da dobijem njihove poruke.

Poruka 1
Datum: 15. 04. 1999.
“Dakle, ovo je definitivno uzas. Juce je bio Lukasenko kod Slobe (stari pajtosi) ocigledno ispred Rusa u misiji ubedjivanja. Prema onom sto su rekli, javno pred kamerama, nas ludak ne pristaje ni na sta. Nikakve strane trupe, samo posmatraci iz zemalja koje nisu bombardovale, znaci manje nego jesenas. Cini mi se da je i sam Lukasenko delovao deprimirano. Pretpostavljas koliko treba da bi se deprimirao Lukasenko. Sigurno mnogo. Sa druge strane, nasi kazu (treba uzeti sa rezervom) da je NATO juce gadjao siptarsku izbeglicku kolonu kod Djakovice i da su u cugu pobili 70 ljudi (zena, dece itd.) na traktorima, koji su se sa granice vracali u unutrasnjost. Ako je to istina, to nije samo zlocin, to je vrhunska izopacenost posle koje definitivno prestaje razum. Nocas je opet bilo tesko bombardovanje svuda po Srbiji, a ljudi iz Rakovice, sa Cukarice, Banjice kazu da nikad nije bilo gore. Letela su stakla, ima povredjenih itd. Mi opet prespavali. Hvala Bogu.
Vuk i Micun su izjavili da bi trebalo pristati na neke pregovore, to je zrno razuma i jedina dobra vest koju sam cuo. Mada uzimajuci u obzir njihovu politicku tezinu i nije neka vest. B 92 postoji ali se ne razlikuje od prvog programa, tako da je i to vest, koja zapravo nije vest. I tako u nedogled. Samo bi jos falilo da nas i Rusi odjebu, cak bi imali pravo, pa da ne znam sta da radim sem da sednem i placem. Ili da potplatim nekog da nas izvede iz ove ludnice. Bukvalno ustanove za umobolne ali iz, recimo osamnaestog veka, gde i cuvari koriste metode kao sto su polivanje ‘ladnom vodom, vezivanje i prebijanje... A ludaci sta samim sebi rade to je vec obaska prica.
Pisi ako cujes, narocito bilo sta pozitivno u pravcu nekih pregovora.

Poruka 2
Datum 20. 04. 1999.
Predmet: “Voleo bih da sve ovo samo snevam”
“Dragi nasi,
Redje pisemo, citaju postu sklanjamo se, zivimo kao skotovi... Juce mi je na ratnom rucku bio brat od tetke S. S. Setili smo se onog fantasticnog filma ‘Ko to tamo peva’ u kojem ima jedna dirljiva pesma koju peva mladi ciga na zgaristu nakon bombardovanja Beograda 1941. Sigurno je znas: ‘Voleo bih da sve ovo samo snevam.... joj, jooo oj...’
Dosao Slobo juce kod mene da vidimo sta da radimo. On i ja smo vrsnjaci, odrasli smo zajedno (majke su nam rodjene sestre), sreli smo se 1991 godine u izbeglistvu u Svajcarskoj. Secam se... na aerodromu u Zurichu sa kofercetom i bez para, on krenuo za Ameriku, ja u Evropu. Joooj. Isti nam je zlikovac i tada sjebao domovinu. Danas shvatamo da ce ovo da traje do kraja nasih zivota. Ne razlikujemo spoljasnje od ovog velikog unutrasnjeg zla. Slazemo se da nas spoljni neprijatelji nikad ne bi nasli u ovoj vukojebini da ih domaci kovac zla nije prizvao da resi svoje ludacke planove. I sada su oni svi na svome; i ovaj kreten (sepuri se kao marsal) i one glupe siledzije sa strane. A samo sav normalan svet pati. I nema kud. Dok smo juce rucali poce nevreme. Zagrme i nebo i zemlja. A nama nekako milo. Izasli smo napolje da malo pokisnemo. Da nas bar nebo pomiluje svojim gnevom. To mu dodje kao neko olaksanje u odnosu na nesrecu koju ne razumemo, koja je neprirodna, koja pritiska dusu.
Jutros je svanuo lep dan. Ajde da vidimo sta nam on donosi.
Zivimo tako od danas do sutra... bez planova.

Poruka 3
Datum: 18. 04. 1999.
“Postovani ... evo jednog pisamceta od nas iz Beograda. Proslo je skoro mesec dana od kad je pocela ova nevolja, pa da vam posaljem par reci o tome kako zivimo. Covek se na sve donekle navikne pa i na rat, sto rece onaj ludak Lazanski ‘i bombardovanje je za ljude’. Preko dana atmosfera je u Beogradu skoro sasvim normalna. Pocelo je prolece pa su ulice i baste kafica pune ljudi. Prinudni raspust je u skolama pa na sve strane ima dece i mladje i starije, a odrasli uglavnom normalno idu na posao. Velika nestasica robe se jos uvek ne oseca ako izuzmemo benzin i strane cigarete. Ovo prvo se prodaje za bonove (40 lit. mesecno), a cigarete se prodaju krisom po skrivenim mestima po, naravno, vecim cenama. Marka je skocila ali ne drasticno (sa 8,5 pre rata na 11).
Kad padne mrak stvari se menjaju, i ljudi pocnu da se sklanjaju u kuce, tako da oko 19h ulice opuste. Sirene za vazdusnu opasnost se oglase izmedju osam i jedanaest i onda svako radi sta mu najvise odgovara: neki se sklanjaju u sklonista, neki se penju na krovove da odatle posmatraju vazdusne bitke, neki se izbezumljuju slusajuci vesti sa radija i televizije, neki legnu i gledaju filmove na TV-u do duboko u noc. Neko je rekao da u ratu prvo strada istina, a ja dodajem da stradaju i autorska prava sto se najbolje vidi po tome sto skoro svi TV-kanali pustaju najnovije filmove sa video-kaseta, pa smo se mi svrstali u ovu poslednju grupu. I tako, noc prodje (mirnije ili burnije), i onda sutra sve po starom.
Sto se same situacije tice, ja sam strasno glup zadnjih dana. Nista ne znam i nikome ne verujem. I, zaista, pametan covek moze samo da sedi i da ceka da sve ovo prodje. Svakakvih sam se gluposti naslusao za ovih nekoliko nedelja, cini mi se vise nego u proteklih pet godina. Svi su postali strasni poznavaoci vojnih tehnika i naoruzanja, svima su jasne geopoliticke okolnosti u svetu, svi nesto predvidjaju i, sto je najgore, svi imaju ‘najpoverljivije izvore’ informacija. Te oce Rusi, te nece Rusi. Te imamo nuklearno naoruzanje, te nemamo. Te Hasim Taci jeste ljubavnik Medlin Olbrajt, te nije. Glupost na glupost. Najvise su izbezumljeni oni sto gledaju nasu televiziju, satelitske kanale i vesti sa Interneta. Svi se truju na svoj nacin i to moze da sludi coveka.
Toliko za sada. Kao sto vidite za sada je sve koliko toliko OK, ali sve ovo traje relativno kratko, pa cemo videti kako ce se dalje odvijati.
Sa vase strane ocekujem da mislite na nas, i da Amerikancima objasnjavate da su Srbi dobri ljudi ali zadnjih stotinak godina zive u losim okolnostima.

Najstrasnija noc

Poruka 4
Datum: 30. 04. 1999.
Predmet: Izvjesce sa lica mesta
“Nocas je bilo najgore do sada. Posto vidite da se javljam, znaci zivi smo!!!!! Oko 3 sata cujem PVO bije izadjem ko covek na balkon kad avioni. Rakete i KAAABUUUUUM!!! U komsiluk. Jedva sam se zadrzao da ne padnem sa balkona. Vidim ide dim preko moje kuce. Odem do krovne terase da vidim sta je, Ulica Kneza Milosa od Kanadske ambasade do MUP-a u dimu i vatri. Adrenalin radi, i u tom trenutku opet PVO vatromet, dva aviona mi prelecu iznad glave siste rakete i KAAABUUUUUM!!! Eksplozija oko 400m vazdusne linije od mene, kod zgrade Generalstaba. Vatra i dim do neba. Komsija Goran smiruje zenu koja je sa nama na krovu. Dim pocinje da pada nisko i mi zakljucujemo da je gotovo. Usi jos uvek bride. Uopste i ne gledamo na drugu stranu. Silazim kuci, kad pitanje: ‘A sta su gadjali sa druge strane? Gazelu?’. Ja opet na krov. Svi u skloniste a ja na krov. Dodjem, gledam nema Gazele, ali nisam bas siguran, jer se crni gusti dim spustio nisko i nista se ne vidi. U tom trenutku opet se ponavlja scena od pre pet minuta. Vatromet PVO, avioni u brisucem letu, suste rakete i KAAABUUUUUM!!!
Drugi deo Generalstaba ovaj put oko 300m od mene. I opet isto dim, vatra. Ljudi samo sto su poceli da gase. Od Ulice Kneza Milosa za 10 minuta napravise Garavi sokak. Sva stakla prema pravcu eksplozije popucala. Ceo grad u dimu. Posle desetak minuta sve od Sarajevske prema Slaviji i nadalje u mraku bez struje.
Gledam na drugu stranu. VIDIM Gazelu.
Kad sam sisao cujem na radiju da su opet gadjali i kotu 321 CK koji je rusevina i u mraku. Znaci to je to sa druge strane. Inace na pocetku veceri su skokali toranj na Avali, repetitor Studija B u Crvenki pored Borce. Licno video obaranje 2 projektila od strane PVO. Narod se radovao kao kad je Pancev dao gol Marseju u finalu.
Pozdrav svima sa kote 312. Valjda su se vampiri nasisali krvi za nocas.

Poruka 5
Datum: 30. 04. 1999.
Predmet: Sodoma i Gomora
“Dragi moji
Mnogo tesko dobijam vezu i pisem vise pisama odjednom. Primili smo vasa pisma. Ovde samo tuga i jad.
Kako ukloniti ludilo? To se pita sav normalan svet, a ima ga dosta. Juce smo Goca i ja posle 6 meseci bili ‘u gradu’. Prosetali lepo STRAFTOM. Tamo svega i svacega. Svi izlozi na Americkoj, Nemackoj i Francuskoj citaonici polupani a prostorije spaljene. Naroda koliko hoces. Nasred Knez-Mihailove visi prava bomba obojena u pink boju i narod je gleda. Odjednom zasvira sirena (ovde je zovu Sizela, a onu drugu, jutarnju zovu Smirela) – ali niko se ne uzrujava vise. Imam utisak da su se svi skvrcili i da su neispavani. Svake noci tuku k’o ludi. Ko odspava do jedan-pola dva a posle ne mozes. Bije i trese a ne znas gde ce. Mi smo se preselili u Maksima Gorkog. Zbog mostova.
Pisite nam.

Poruka 6
Datum: 3. 05. 1999.
Predmet: Zajebana stvar
“Evo da probam danas, ponedeljak oko 10.30h: Veze su lose, opet pisem na vise adresa. Jedva da mogu dve poruke da prodju. Nocas nestalo struje, vode, telefona... u celoj zemlji i sve do Banjaluke. Ovo nikad niste videli: mrak dokle god ti pogled seze. I muk. Totalni muk. Ne znam kako su postigli da odjednom nestane i voda i telefon. Komsije se skupljaju i niko ne ide na spavanje do 2 ujutru. Svi mu zele kraj. Njemu i imbecilnoj ali agilnoj kopilanki.
Komsija i komsinica Elena iz Rumunije su bili mala deca...
Jutros redovi za hleb, vodu, izbezumljena lica...
Cigani su jedini zilavi i rade svoj posao: oces cigare, devize, devize i ostalo...Sve je zajebano do kraja a svinja cuti (ima agregat, ima rezervu vode, ima sto-dvesta tisuca cuvara... ima lovu u inozemstvu).
On je nama gori od bombi, to verujte. Svi ovde samo o njemu pricaju. Bombe shvatamo kao posledicu njegovih zlih emanacija. Jutros na ulicama ljudi na glas psuju njegovo seme... Jedna zena na autobuskoj stanici kune njegovo ime i sina mu, i unuka mu i skotove i lopove koji ga cuvaju, oko nje ravnodusne (!!!?) face strpljivo cekaju tri sata u redovima i cute. Zena se dere: ‘Smrt diktofonu’ (tfon = tator). Redovi ispred svake radnje u nedogled... G. i ja posle one dve bombe trzamo se na zvuk promaje. Nikad vise se to nece zaboraviti. Rupa na ulici je jako duboka. Neka specijalna bomba. Od nase kuce 130–150 metara. Ulica Maksima Gorkog. Mi se taman kao preselili u grad, racunamo sigurnije je. Moje proslo pismo je bilo uzburkano i ja se izvinjavam zbog toga, ali ne znam da li mozete sve to da zamislite? Uostalom, i sada pisem skraceno da bi moglo da ‘prodje’. Duga pisma mi se ‘zaglave’ i program crkne. Hvala na odgovorima.
Uz ovu postu imamo utisak da smo prikljuceni na ‘normalni svet’. Znam da je to iluzija ali ostavimo da o tome pricamo jednog dana ako to dozivimo kasnije.

P. S. Hiljadu drugih stvari bih hteo da vam jos kazem. Sada se sve ‘vidi’. Mnogo je plemenitih i dobrih ljudi oko nas. Voleo bih o njima da vam pisem, ali kao da je neumesno da ih stavljam u isto pismo sa bombama i svinjom”.

Totalni raskid

Ovo je krajnja tacka na kojoj nikada Srbija nije bila. Najudaljenija tacka od Evrope. Ta tacka je izmisljena sada, ovog proleca, jer ranije nije postojala. Ne sme da se pomene Jevropa. Kad je to bilo da ni diplomatski odnos sa Francuskom nemamo! Nasom omiljenom prijateljskom zemljom. Sada smo se potpuno izolovali. Raskrstili smo i sa komsijama – sa njima smo ratovali. Raskrstili smo sa svetom koji nije mogao da svari politiku koja se iz Srbije vodila. Nasa vukojebina koja nikada nista nije smislila – ni komunizam ni nacionalizam – postaje simbol tih ideologija za citav protekli i vek. Slusam strane TV-stanice. Cujem kako jedna pristojna senatorka kaze da se ne moze sa Srbijom u 21. vek! Mi smo postali “marker”, odvajanje dva veka.
Pa hoce li da nam krene? Hoce ako krenemo u pozitivu. Sta daje sada nadu? Upoznali smo se sa sobom. Sada znamo da postoji svetla i tamna Srbija. Razlika je kljucna. Srbija je divna ako se gleda sa svetle strane, i potpuno ocajna, s tamne strane. Dve partije koje se tuku na zivot i smrt. Jedna je totalno zaostala, starez iz istocnog carstva, a druga je moderna kao da se u Srbiji desila Francuska revolucija. Mozda i nije bas tako, mozda linija nije tako odsecna, ima tu i pretrcavanja, sivih zona i prelaznih tonova. Bas ta siva zona, taj satirani deo, mnogo zabrinjava i uvek otvara pitanje moze li se ovde nesto okrenuti u pozitivu.
Pa, ipak, nema nicega datog zauvek. Postoji izbor koji omogucava da menjamo svoj zivot. Ponekad se zapada u ocajanje, jer se cesto pricinjava da “ovde ne moze nista da se uradi”. Srbi su antievropski anarhisti koji jednostavno nista nece i s njima se nista ne moze poceti. Teskim glasom se opominje da je “kod nas uvek tako bilo”. Pa ipak, niko nije znao da ce da se krene bas ovim putem. Bilo je toliko drugih staza i bogaza. Mozda nije lose sto je isprobana najgora, bar je zauvek skinuta s dnevnog reda. Vise niko nece probati da stvara veliku srpsku drzavu. Car Dusan je konacno postao istorijska licnost i napustio srpsku savremenost. Ni taj rezultat nije mali.

Sve je krenulo od demonstracija...

Prisecam se jedne odlicne recenice Gorcina Stojanovica koju sam procitala u Vremenu dok je taj list bio cemu. Rekao je otprilike ovako: “Znamo da ce njihovo jednom da prodje, ali ce da prodje i nase”. Trka s vremenom, da mi nadzivimo njih, da nama bar malo preostane!
A rasteglo se kao gladna godina. Vec duze vremena se pomeramo sa jedne do druge konferencije, s nadom da ce se na njoj resiti nas slucaj. Najvise nade se polazu u grupu G-8. To je neka grupa koju sada obozavamo. Obozavamo i Ujedinjene nacije, zatim Cernomirdina i tajanstvenog Ahtisarija. Cas dolazi Ahtisari, pa ne dolazi. Velika pauza. Dolazi. Evo, samo sto nije dosao. Joj, ipak ne dolazi. Ma, evo ga, dosao je. Ajd’, hvala bogu. Dosao je, a vreme ide jako sporo. Pa sta ako je dosao? Kazu nece to bas odmah da prestane. I ja se pravim da tacno znam, pa tvrdim da je za par dana sve gotovo. Pa jeste sve gotovo, vidite da je bio Ahtisari. Neko pita, na sav glas, je l’ bre i on gotov? Jeste, gotov je i on, kazem. Potpisao je kapitulaciju. Hrabro se drzao dok nije dobio licne batine, dok ga tribunal nije optuzio i imovinu zamrzao. Taj licni “dijalog” je jedino bio efikasan. Posle 72 dana konacno je shvatio. Zapad ce da prezivi.
Gde se to Milosevic preracunao, odnosno zasto je on izgubio svaku racunicu. Oni pakosni bi rekli da on nikada nije ni imao racunicu. Nije tacno. Jos kako je imao racunicu i Hrvatskoj i u Bosni, ne u odnosu na obecanja koja nije ni davao, nego bas u tome da ne pretera. Ko je zvao Plave slemove u Hrvatskoj, ako ne bas Milosevic, ko je od 1993. godine nagovarao Karadzica da prihvati Vens-Ovenov plan, pa onda im udarao sankcije i kojesta jos. Jeste isao predaleko, do same ivice (o surovostima vodjenja rata sada ne govorim), ali je umeo da se prizemi kada su ga pritisli i kada je mislio da mu opasnost zaista preti. Kako to da ovog puta nije reagovao na stari nacin? Bilo je predvidjanja da ce popustiti, kao sto je to i ranije cinio. Ali nije, i bombe su nam se srucile na glavu. Preigrao se. Sada je i pod optuzbom za ratne zlocine. Zasto se preigrao i kada je izgubio kompas?
Njemu su tromesecne demonstracije slomile kicmu. Setite se samo kontramitinga. Ponizenje nevidjeno. Zna on to. Tada je izgubio unutrasnji legitimitet, jer postojala je kriticna masa. Ta kriticna masa je uzrok gubitka racunice. Do tada su svetla i tamna strana Srbije bile u nekakvoj dinamici. U nekakvoj ravnotezi. Ona nije koristila samo “demokratskim snagama”, nego i samom rezimu. Nije lose kad se lepo adjustiras, pa imas i ovo i ono, i antiratni pokret, i slobodne novine, stranke i izbore, a drzis celinu pod kontrolom. Demonstracije su tu ravnotezu poremetile, pa i odnos snaga. Od tada je krenula njegova negativna spirala. Vise mu stvari ne polaze za rukom, sto god da radi ide u negativu a tek po nesto u pozitivu. Jedino sto mu je uspelo to je da rasturi koaliciju Zajedno. To mu je poslednja pozitivna stavka, a za Srbiju poslednja negativna. Nije se usrecio. Voleo bi i on da moze nazad u srecna vremena, pre nego sto je bolest dobio od kada je optuznica stigla.
Onda se namestio Milo. Totalna negativa, sve minuse je morao da upise. Koji put, koja je reakcija bila najlogicnija? Za sve je kriv liberalizam! sta ti je, bre, kaze mu zena, da si tolike slobode pustio. Zato se sve to i desava, narod je digao glavu. Zapusavaj brzo sve rupe, popunjavaj sve praznine, zatvaraj sve prozore, zavrni sve cesme! Vracaj sve unazad, nema vise ove i one slobode, seci sve u korenu. Ne daj da se cuje glas opozicije, pravi se lud da ona vise i ne postoji. Krenulo se sa unistenjem univerziteta, medija, opozicije koja se zaista vise nije cula, bar je tako vazilo za Beograd. Krenulo se na Kosovo, kao novi ratni podvig koji ce omoguciti da se svi neprijatelji pociste. Zar nije cudno da i u najstrasnije vreme, u bosanskom ratu, Milosevic nije mario da li narod ima ovu ili onu slobodicu. Prilicno se moglo, ako smo posteni. Nije se moglo do kraja, ali se po nesto moglo. A onda – tras. Ne moze vise nista, nema bre vise da postojite. Eliminisali su jednu stranu. Srecno i zadovoljno su govorili – nema vise te opozicije u Srbiji. Ima samo narodno jedinstvo i srpska sloga.
Ostala je samo tamna strana. Milosevic sa suprugom i Seseljem. Triling strave i uzasa. Triling ili target. Taj triling, uz Draskovica, koji sedi na rezervnoj klupi, razbio je svaki racun. Nema dijalektike svetlog i tamnog, ima samo mrak. I simbolicno i stvarno dosao je sumrak, mrak i tama. Presao se u predvidjanju da ce da pukne NATO a povampiri se komunisticka Rusija, presao se da oni ne znaju da udare propagandu (kao, to samo on zna) kada su u ratu i da drze svoje javno mnenje, presao se jer ne zna koje su to masinerije – sve trostruko obezbedjene. Naleteo je na svaku zamku, sve do optuznice. Potpisao je one iste uslove i jos mnogo gore zbog kojih se mesecima razara zemlja. Amin. Zeznuo se ovog puta, jer su mu oni veseli ljudi sa demonstracija stalno bili pred ocima. Odlicni ljudi su se drzali odlicno. Odlicna Srbija drzi se odlicno. Samo su svi nesto ljuci, joj... Nije gotovo.

Jun 1999.