Srbija, Jugoslavija i Evropa

(...) Centralna tema je jugoslovenska kriza koja se onda, kao i sada, doimala kao zatvoreni krug u kojem svaki tracak slobode znaci raspad zajednice, a njen opstanak obnovu diktature. Latinka Perovic je tacno ocenila da se jugoslovenska kriza, po unapred zadatom scenariju, redukuje na tri, uvek ista glavna aktera: autoritarni centar, srpsko i hrvatsko politicko vodjstvo. Ali onda nije sve islo po poznatom scenariju. Srpsko rukovodstvo je odbilo da odigra unapred zadatu ulogu, s namerom da probije zacarani krug vecitog vracanja istog. Delovanje tog rukovodstva definisalo je stare sporove na bitno nov i originalni nacin. Ta novina nije se ogledala u pukom zaostravanju sukoba izmedju tadasnjeg reformskog i dogmatskog krila u partiji, vec u razlicitom shvatanju jugoslovenskih problema, iz kojeg je izrasla Markova i Latinkina koncepcija o sustinskoj povezanosti modernizacije, reforme i demokratizacije s resavanjem medjunacionalnih sukoba. Oni su tacno ocenili da ogoljeni nacionalni sukobi prekrivaju, odlazu i suprotstavljaju resavanje oba problema: odlaganje modernizacije, te prevazilazenje ekonomske zaostalosti, patrijarhalne uskogrudosti, razuzdanosti i netolerancije, odlaze i stvarnu nacionalnu afirmaciju, a jos vise resavanje nacionalnih sporova koji su, od nastanka zajednicke drzave tinjali, a s vremena na vreme, tragicno se rasplamsavali. (...)
Mada je izmedju srpskog i hrvatskog rukovodstva vladala vidljiva tenzija, bitno je bilo to da se glavni sukob nije desavao izmedju njih, nego s centralnim rukovodstvom. To je bila, dakako, jedna nova konstelacija odnosa, jer je “klasicni” srpsko-hrvatski sukob, u kojem Hrvatska tezi separatizmu a Srbija unitarizmu, bio relativizovan i podriven. Tu podrivacku ulogu odigralo je srpsko rukovodstvo. Ona, medjutim, nije podrazumevala popustanje pred hrvatskim separatizmom, nego se radilo o tome da je Srbija preuzela novu ulogu. Srpsko rukovodstvo je ocenilo da ce i Srbija “uklanjanjem saveznog centralizma biti u stanju da pokrene sve svoje materijalne, ljudske i kulturne potencijale”. To je bio “bliski susret”, na kojem se mogla graditi saradnja i mirno sporazumevanje.
Na otvorene insinuacije iz Hrvatske da se jugoslovenski centralizam oslanja na Srbiju i srpski narod, na izazove hrvatskog nacionalizma, Marko i Latinka odgovaraju mirno, izbegavanjem zamke “jugoslovenskog integralizma”, svesni njegovog ambivalentnog znacenja u srpskom narodu (jugoslovenstvo se preko noci moze pretvoriti u “spas srpstva” koji, po prirodi stvari, zadaje smrtni udarac i Srbiji i Jugoslaviji). NJihov odgovor na spoljasnje izazove i unutrasnje potrebe Srbije je apotekarski tacan: Srbiji takodje ne odgovara centralizam, i ona ima potrebe za vecom slobodom kako bi se okrenula sopstvenom razvoju; ona za sebe niti zeli niti trazi nekakvu posebnu odgovornost za jugoslovensku zajednicu, ona je jednaka medju jednakima. Centralizam je – kaze Latinka – postao smetnja razvoju svih naroda, on je vec dobio konzervativnu sadrzinu. Ali on je bio olicen u Titu, koji se javljao kao cinilac suprotstavljanja republika, a zatim arbitriranja medju njima (...).
Poremecaj simetrije i komplementarnosti uloga izmedju dva rukovodstva je bio ocigledan. Taj poremecaj je kljucan. Srpsko rukovodstvo je stajalo iza njega i s dobrim razlozima je odbilo sukob s Hrvatskom: “Verovali smo” – kaze Latinka – “da to moze ne samo vratiti natrag drustvene i politicke odnose u Jugoslaviji, nego i da u Srbiji na scenu moze izvesti samo velikosrpske i duboko konzervativne drustvene snage. Umesto toga, umesto imperijalnih teznji, za koje uostalom nema ni kondicije, smatrali smo da Srbija treba da porine sama u sebe, da se zabavi sopstvenim razvojem, da na tome mobilise svoje narasle snage: industrijske radnike, inteligenciju, omladinu. To smo videli kao uslov da se ona i u Jugoslovenskoj zajednici svede na ono sto je zajednicko, da je oslobadja pijemontske uloge, koja joj je jos uvek prebacivana. U demokratskom razvoju Jugoslavije videli smo prvi uslov za kulturno i duhovno jedinstvo srpskog naroda kojeg je istorija izdelila, rasula i nedeljivo pomesala sa drugim narodima”.
Podrivanje srpsko-hrvatskog sukoba omoguceno je kritikom i odbacivanjem srpskog nacionalizma od strane vodecih ljudi Srbije. Oni su bili duboko uvereni da srpski nacionalizam, kao nacionalizam najbrojnije nacije, pokriva i opravdava svaki drugi nacionalizam, podriva modernizaciju Srbije, vodi srpski narod u corsokak i zaostrava odnose u Jugoslaviji. Polazeci od ovakvih ocena, oni su naznacili glavne konture srpskog nacionalnog programa, koji se moze smatrati “alternativnim” u odnosu na sadasnji retrogradni i vladajuci srpski nacionalizam. Osnovu tog programa predstavlja opredeljenje za Jugoslaviju kao zajednicki krov srpskog naroda; takvo opredeljenje ima smisla samo ukoliko Srbi shvate da Jugoslavija nije njihovo vlasnistvo, da u njoj zive i drugi narodi s jednakim pravom da biraju svoju sudbinu; Srbi ne smeju preuzeti ulogu jugoslovenskog zandara, vec se moraju okrenuti sebi, razvoju i modernizaciji, a prema drugim narodima graditi tolerantne, otvorene, fleksibilne i ravnopravne odnose, odnose poverenja. Pri tome, tolerantnost ne znaci popustanje pred interesima drugih, pristajanje da se odlucuje bez Srbije i Srba koji zive u drugim republikama. “Srpski kadrovi ne mogu biti dobri samo u nekrolozima”, kaze Latinka u razgovoru s Titom. (...)
Sukobi s republikama naterali su Tita da se sve vise oslanja na Armiju, koja je i do tada bila neprikosnovena, nedodirljiva i privilegovana, a od tada je gradila svoju politicku ulogu. “Nismo imali iluziju da takva Srbija svima podjednako odgovara” – pise Latinka. “Centralizam se uvek odrzavao u osloncu na nju; to je bio ne samo nacin da pomocu nje vladaju drugima, vec i da nju kao svoj oslonac, drzi pod kontrolom. Zato je za centralisticke i unitaristicke snage demokratska i nacionalna emancipacija Srba uvek bila najveca opasnost”.
Koliko su prorocke ove reci pisane pre gotovo dvadeset godina! Srbija i srpski narod postali su taoci mracnih ostataka bivseg rezima i njegovog vojnog centra koji je izgradio Josip Broz. Od sveg vracanja “srpskog dostojanstva” i pompeznog nastupa srpskog nacionalizma, Tito i njegova Armija jos uvek vladaju Srbijom i srpskim narodom. Hrvatska je od tih istih snaga gotovo srusena, a prema starom scenariju, rusenje ce se preneti u Srbiju. U stvari, Armija, kao olicenje autoritarnog centra, i danas pokusava da crpi svoj legitimitet iz “posredovanja” u srpsko-hrvatskom sukobu. Problem sadasnjice je u tome sto u Srbiji nije bilo gotovo nikog da joj se suprotstavi. Naprotiv, srpsko vodjstvo i najveci deo opozicije su se na nju oslonili.
Danasnja situacija tuzno odrazava nasilno ukidanje problema koji su se tako jasno ocrtali pre dvadeset godina. Kriza s pocetka sedamdesetih, bila je jednostavno obustavljena, pobedom Tita i Armije (...) Sve je stalo, zavladao je prividan mir, gotovo ucmalost, dok su pritajene strasti i nezadovoljstva tinjali, a rane zapustane i spremne za brzo i lako lecenje – “na ljutu ranu ljuta trava”. sto je sila tada potisnula, vratilo se kao zemljotres u kojem, izgleda, nece biti prezivelih. I to u momentu, kada se Istocna Evropa, konacno, s pravom nada u bolje sutra. (....) Nama ostaje za razmisljanje sudbonosno pitanje: ako uvek postoji neka visa sila, neka velika opsesija, koja odnosi pobedu nad zivotom, da li smo mogli ici i drugim putem, jedan su zacrtali Marko i Latinka, i da li za nas uopste ima izlaza?

* “Cena jednog pada”, osvrt na knjigu Latinke Perovic Zatvaranje kruga – ishod rascepa 1971–1972, Borba, 19. decembar 1991. godine.
 

Nemi posmatraci*

Nacionalne homogenizacije i okupljanje na toj osnovi desavaju se intenzivno i sasvim otvoreno poslednjih nekoliko godina. Takodje se pisu i “nacionalni programi”. Novo je to sto sada vode igru ekstremisti, i sto je njihova najostrija formulacija sukoba uspela da politicku scenu Jugoslavije svede na dva glavna protivnika: srpske i hrvatske nacionaliste, na srpstvo i hrvatstvo kao dve nepomirljive geopoliticke pretenzije. Takvo zaostravanje, koje je obe strane vezalo za oruzje, velikom brzinom eliminise sva javna i precutna nastojanja mnogih gradjana da sacuvaju umerenost i veru u mogucnost nalazenja resenja. Moj je utisak da se veliki broj ljudi, kojima nije do ambisa rata ili vojne diktature, oseca potpuno pregazeno poslednjim zbivanjima u nasoj zemlji. Ne mogu da ustanu protiv, jer moraju ustati protiv “svojih”, pa se u zgranutosti vise cuti nego sto se govori. Cak ni prijateljima nije vise do caskanja o politici. Nije to vise politika, to je masina koja nas sve melje i stavlja u poziciju nemih posmatraca.
Upravo je to deo atmosfere u kojoj glavnu rec vode ekstremisti. Tako je, pretpostavljam, svojevremeno bilo u Nemackoj. Vecinu sveta zaplasi agresivnost i brzina zbivanja. Iz tog stanja regrutuju se novi ekstremisti da bi rasterali sopstveni strah. Manji broj cuti, a jos manji broj pokusava da se usprotivi. Takozvane gradjanske stranke, kojih kod nas i tako ima malo, da ne bi ispale iz igre, priklanjaju se ratnom trendu, ne hajuci mnogo za svoja uverenja.
Svaka strana u sukobu sasvim dobro vidi sta radi druga strana. Problem je u tome sto nijedna ne vidi i nece da vidi sta ona sama radi i govori. To se najbolje moze pokazati ako se analiziraju njihove prve i druge (rezervne) varijante, s time sto je ocigledno da su na delu vec rezervne (ekstremne) varijante. Na primer, pobedom HDZ- a, Tudjman je objavio da on hoce konfederaciju. Ali vec u drugom koraku je na delu rezervna varijanta: razlaz po svaku cenu i to s oruzjem u ruci! I sto je najinteresantnije, vecina najvaznijih stranaka se priklanja upravo tom resenju a drugi cute da ne bi radili za neprijatelja nakon otkrivanja tajnog naoruzavanja Hrvatske.
Srpski nacionalisti na celu sa Milosevicem nude “demokratsku federaciju”, integralnu Jugoslaviju zasnovanu na “slobodnom gradjaninu i radikalnim demokratskim reformama”, dok je rezervna varijanta takodje vec na delu: velika Srbija u svojim etnickim, istorijskim i duhovnim granicama (“od Jadrana do Japana”, kako kaze jedan od najglasnijih nezavisnih intelektualaca, na skupu Svih Srba Sveta).
Svaka strana zna da je rezervna (“preteca”) varijanta zapravo ona prava i zato se ponasaju u skladu s njom. Kako moze Milosevic, kao tipicni autokrata, da ozbiljno nudi “demokratsku federaciju” Hrvatima i drugim narodima kada je bio poslednji zaostali borac protiv nje. I u Srbiju je demokratizacija stizala pod pritiskom i “na kasicicu” i jos uvek nije stigla. Ne veruju mu ni Srbi, a sta tek ostaje Hrvatima. Ko da veruje u Tudjmanovu “mladu demokratiju”, kada se od samog dolaska na vlast odmah i najvise bavio mahanjem starim barjakom, menjao nazive ulica, skidao spomenike, ukidao praznike, pravio cistke u drzavnim sluzbama po nacionalnoj pripadnosti (leteli su Srbi, jer su prezastupljeni na tim mestima) i stvarao nacionalno hrvatsko redarstvo da bi Srbi bili sto sredjeniji.
Obe zvanicno-nezvanicne ratnohuskacke politike su jos i svesrdno potpomognute od vecine najpoznatijih intelektualaca. Opozicione stranke sekundiraju ili naglas razradjuju rezervnu varijantu koju zvanicnici jos ne mogu mogu naglas da kazu iz taktickih razloga.
I svi kukaju kako ih Zapad nepravedno ne podrzava i kako, toboze, podrzava onu drugu stranu. Srpski sovinisti sve u horu vicu o svetskoj zaveri protiv Srba i pravoslavlja, i prebacuju Evropi sto ne razume da je “srpski oslobodilacki buntovni pokret srusio istocnoevropski boljsevizam” (Mihajlo Markovic). Kao da su oni u Evropi ludi da poveruju da je Milosevic, koji je bio na celu tog pokreta, srusio boljsevizam. To sto Zapad ne podrzava Srbiju, a zaista je ne podrzava, razlog je u tome sto ne moze da podrzava Milosevica i njegovu nacionalboljsevicku politiku. Kao sto se moze videti nisu podrzali ne bezobzirne secesionisticke teznje severnih republika (bar za sada), niti bilo koju stranu koja je u pojedinim momentima najneposrednije ugrozavala mir ovde i u Evropi.
Opisani nacionalni programi proizlaze iz shvatanja drustva kao organskog jedinstva a ne slozenih odnosa regulisanih pravnim normama. Drustva kao srodnicke grupe pod zastitom oca (“vodje”) su ekonomski, politicki i kulturno zaostala drustva. I to je osnovni problem. Iza nasih ideoloskih opsesija i nacionalnih velicanja, jos uvek (ili bas zbog njih) stoji ta tvrda cinjenica zaostalosti, ruzno lice materijalnog i duhovnog siromastva. Suocavanje i prihvatanje zivotne realnosti, s namerom da se ona izmeni, moze pokazati da i nismo toliko ruzni koliko nam se cinilo.
Ukoliko uspemo da probijemo kruzno smenjivanje klasne dogme i nacionalnog mita, imali bismo neke sanse.

* Stav, 15. februar 1991.
 

Nacije bez drustva*

Teorije i ideje koje su nam sve doskora izgledale potpuno prevazidjene i koje, kao takve, ne zasluzuju nasu paznju, danas postaju aktuelne i moraju se analizirati s duznom paznjom. Na ovo uozbiljenje pred “prevazidjenim” naterani smo pretecom krizom Moderne i njenih temeljnih vrednosti, ali jos vise nasom sopstvenom sadasnjoscu koja nam je sve dileme i provalije proslosti vratila kroz trogodisnji rat nateravsi nas da se pozabavimo i davno zaboravljenim knjigama.
Najbolji primer je obnavljanje interesovanja za delo Rusija i Evropa N. J. Danilevskog. Zahvaljujuci Latinki Perovic, koja je obradila i prikazala Rusiju i Evropu, dobili smo sansu da se s tim delom upoznamo i da iz danasnje perspektive preispitamo njegovo vidjenje jaza izmedju Rusije i Evrope, Slovena i Evrope.
Zapanjujuca aktuelnost Danilevskog sama po sebi predstavlja zanimljiv predmet istrazivanja. Jos je zanimljivije da je Danilevski, svojevremeno, ostavio veliki utisak na najuticajnijeg srpskog politicara – Nikolu Pasica. Iz ovih cinjenica se moze izvuci zakljucak da je sama dijagnoza Danilevskog o nepremostivoj provaliji izmedju Evrope i Slovena, kao i njegova agresivna i nacionalisticka reakcija na tu provaliju, trajna i tesko premostiva reakcija pojedinih slovenskih naroda.
U danasnjoj Srbiji nema mnogo ljudi koji bi posumnjali u tacnost vidjenja Danilevskog o odnosu izmedju Evrope i Slovena. Retko ko bi danas osporavao misljenje da Evropa u “Rusiji i Slovenima vidi nesto tudje”, a u isto vreme “nesto cvrsto, sto se ne da asimilovati i obraditi po svojoj slici i prilici”. Vecina srpskog naroda je uverena da taj narod zato toliko danas pati, jer Evropa, po ko zna koji put, pokusava da to “cvrsto jezgro razbije silom” (parafrazirano prema clanku L. P). Na mislima Danilevskog, iako one nisu poznate danasnjem drzavnom vrhu Srbije, kao da se odrzava citava ideoloska podloga vlasti, gotovo u bukvalnom smislu reci. To nepoznato staro stivo citamo kao novo i prepoznajemo nasu savremenost iz citata u citat. Oni nas mrze i zato im ne smemo popustiti. I ako bismo pred njima (Evropljanima) popustili ili pokusali da im se priblizimo, Danilevski kaze da bi se to okoncalo tako sto bismo morali da se odreknemo samog “politickog patriotizma, misli i cvrstine, celovitosti i jedinstva svog drustvenog organizma” (tj. srpstva i nacionalnog ujedinjenja). Ako ove misli uporedimo sa strategijom vladajuce stranke za trece, ovogodisnje parlamentarne izbore u Srbiji, uvericemo se da ideoloska slicnost prevazilazi sva nasa ocekivanja.¹
Vec iz navedene bliskosti Danilevskog i danasnje srpske ideologije (a i ruske, nakon pojave Zirinovskog), moze se zakljuciti da je on sasvim dobro opisao provaliju izmedju Slovena (Rusije) i Evrope. Zaista, da ta provalija postoji, mozemo se uveriti svojim ocima. Doslo je vreme da toj provaliji izmerimo dimenzije, da istrazimo koliko je duboka i sta s njom valja ciniti. Iz onoga sto se desavalo u ovom veku, imam u vidu pre svega komunisticku revoluciju i na njoj izgradjeni drustveni sistem. Jasno je da iza tog iskustva, pa i sloma tog sistema, uvek lezi jedno te isto: provalija izmedju nas i Evrope. Ona je stalno tu, netaknuta. Bez snage da se s njom suoce, pojedini slovenski narodi, ukljucujuci i srpski, pronalaze puteve da je mimoidju, da se za kratko smire i poveruju da je cak i nema, sve do naglog i ponovnog pada, s tim sto je provalija svaki put dublja. Pri svakom novom padu, masta se novi san da ce nas “nesto” izvuci, neki novi ili stari utopijski zaborav.
Utopijski nacin misljenja, na koji smo se navikli, vise nicemu ne sluzi. Jedna utopija koju smo nazivali komunizmom upravo se urusila, a druga “republikanska” i evropska tesko je uzdrmana. Ova evropska utopija, koju Alen Turen naziva “republikanska”, nastala je u idealima Francuske revolucije o jedinstvu nacije i moderne, nacije i razuma. Nacija oznacava kulturni identitet i osecanje pripadnosti jednoj posebnoj zajednici (ona oznacava jos i krv, poreklo, proslost i zajednicka secanja bez obzira, kaze Turen, na naivni optimizam koji naciju izjednacava sa politickom zajednicom), iz kojih slozeno, racionalno, konkurentsko i klasno podeljeno moderno drustvo crpi svoju moc integracije. Zapadno verovanje da su nacija i razum jedno isto i da se partikularno zauvek slepilo sa univerzalnim, nije nista drugo do utopija Francuske revolucije. Dugo uljuljkivanje u evropsku utopiju uzdrmano je pred ponovnim pucanjem savova tanane saradnje razuma i identiteta. Cim ti savovi pocnu da pucaju, pojavljuje se zaboravljeno lice nacije koje je sve vreme bilo tu. Nacije se okrecu ka sebi, sve sumnjicavije prema univerzalnim vrednostima i onim koje su same gradile posle Drugog svetskog rata, zaklinjuci se: “nikad vise” genocid u Evropi...
Bez namere da stvaram vestacku simetriju izmedju dve utopije, cinjenica je da obe prikrivaju kljucni zaplet Moderne, zaplet izmedju vecne pripadnosti zajednici i ideja o progresu, razvoju i univerzalnim vrednostima utemeljenim u razumu. Zato se vec toliko puta desilo da se ne cuju potmuli zvuci, pa i grmljavina, koji opominju na opasno odvajanje razuma i nacije. Ta nesposobnost da se ova opasnost uzme ozbiljno i da se na nju adekvatno reaguje, odvela je Evropu u corsokake i uzase svetskih ratova. Evropa je samouvereno verovala da su razum, univerzalne vrednosti i racionalna ekonomija (razvoj) odneli definitivnu pobedu nad partikularnim identitetima pojedinih naroda, pa ih je samo trebalo obuhvatiti svetskim procesom modernizacije, kako bi se uoblicili prema njenom, gotovo samorazumljivom, nacinu zivota. A pri tom, u njoj samoj, stvari nisu stajale tako, njene nacije su istrajavale u medjusobnoj surevnjivosti i zatvorenosti, pa i preziru, prema drugima. Tako se i moglo desiti da se u njenom srcu pojavi fasizam, za koji je upravo karakteristicno radikalno odbacivanje univerzalnih vrednosti, razarajuci krhko jedinstvo razuma i nacije, velicanjem identiteta: rase, porekla, krvi, tla, jezika i kulture.
Boljsevizam je, obrnuto fasizmu, ravnotezu Moderne razbijao ekstremnim i borbenim univerzalizmom o toboznjim zakonima istorije koji vode covecanstvo ka zajednici apsolutne pravde i totalnog oslobodjenja. Svaki identitet, nacionalni ili socijalni, bio je opasan za ostvarenje univerzalnih zakona istorije i zato je kaznjavan i proterivan u ilegalu. Nije se krvlju placao samo nacionalizam kao velicanje identiteta, nego se krvlju placao i ekstremni univerzalizam kao ukidanje svakog identiteta.
Upravo je Istok (dakle Sloveni, mada ne svi jednako), prigrlio prazan univerzalizam komunisticke utopije kao sopstveni put modernizacije, ali i kao jedno nesrecno resenje u odbrani nacionalnog identiteta pred ekspanzijom zapadnog kapitalizma i univerzalizma. Za pojedine slovenske narode, ukljucujuci pre svega najveci – ruski – kapitalizam je znacio razaranje kolektivistickog duha i tradicije njihovih narodnih zajednica. Danilevski nedvosmisleno potvrdjuje da su bas “opstenarodni duh” i sraslost drzave i naroda, bitna svojstva ruskog naroda. Danilevski kaze da Evropu karakterise “nasilje individualnosti” (citaj univerzalnih vrednosti), sto se ogleda u religiji, kolonijalnoj politici i “propovedanju s macem u ruci principa slobode, jednakosti i bratstva” a sve zarad interesa trgovine i industrije. Glavna je razlika izmedju Rusije i Evrope, smatra Danilevski, u “prevazi koju u ruskom coveku ima opstenarodni element nad elementom licnim, individualnim”. “Rus ako nije Rus, pretvara se u nista, u krpu...”.
Ako odbrana narodnosti (identiteta) cini sustinu drzave i razlog njenog postojanja, onda je jasno zasto nije moglo doci do bitnijeg suzavanja provalije izmedju Evrope i pojedinih slovenskih naroda. Ovi poslednji nisu uspeli da stvore autonomno drustvo, ciju sustinu predstavlja splet dinamicnih i slozenih odnosa socijalnih grupa, koje svoju samostalnost prema drzavi grade na privatnoj svojini i racionalnom delovanju aktera. To nisu uspeli zato sto je, u suceljavanju s Evropom, kapitalisticka privreda odbacena kao glavna pretnja ocuvanju nacionalne egzistencije. Boljsevicki put modernizacije koja daje sva ovlascenja drzavi da sprovodi industrijalizaciju bez kapitalizma, a pod naslagama praznog univerzalizma (prazan, zato sto ne priznaje individualizam i prava pojedinca), omogucio je (tajno) ocuvanje tradicionalnog odnosa izmedju naroda i drzave. Nakon ekonomskog sloma boljsevizma, raspale su se i naslage laznog (ideoloskog) univerzalizma. U rusevinama su se nasle obogaljene nacije, nacije bez drustva. Ponizenoj sirotinji i mafijaskoj eliti, svakoj za razlicitu upotrebu, na raspolaganju je ostao ogoljeni nacionalni identitet koji s razocaranjem i besom odbacuje univerzalisticku “prevaru”. Borbeni antimodernizam i antievropejstvo, nastali nedavno u ratu u bivsoj Jugoslaviji, doveli su do potpunog odvajanja nacije i razuma, s pretecom tendencijom da se isti proces ponovi u Rusiji. Zato ima smisla da se ponovo setimo Danilevskog i preispitamo provaliju prema Evropi, ali i njenu sopstvenu krhkost, nerazumevanje te provalije od koje ni sama nije postedjena.

¹ Prema pisanju Politike od 21. decembra 1993, a na osnovu “pouzdanih izvora”, tvrdi se da je celokupna kampanja za osvajanje vlasti bila koncentrisana na ponavljanje da su “sankcije medjunarodne zajednice (pod kojom se podrazumeva iskljucivo Zapad) nepravedno i neopravdano nasilje nad gradjanima Srbije”. Drugu tacku kampanje cinila je zastita Srba van Srbije, dakle, borba za nacionalno ujedinjenje citavog “srpstva”. Treca i najkarakteristicnija tacka kampanje je da “treba istrajati nasuprot agresoru” tj. opet Zapadu. U internom dokumentu SPS-a stoji sledeca propagandna poruka: “Mi sada patimo zato sto ne pristajemo na strane gospodare, na nepravdu, na unistenje Srba u krajinama, na komadanje Srbije; sada nam je gore da bi nam sutra bilo bolje. Ovim porukama se potvrdjuju postojece vrednosti u srpskom mentalitetu: istina, pravda, sloboda, ponos, cast, tradicija, prkos prema agresoru”.

* Republika br. 85, januar 1994.
 

Prikrivanje ratnih ciljeva*

Gotovo da niko vise ne dovodi u sumnju da mnogi uzrok rata u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini svode na pravo na samoopredeljenje. Tako misli vecina obicnih ljudi na ulici. Ovo zdravorazumsko shvatanje prava prebacuje krivicu za rat na medjunarodnu zajednicu, s obrazlozenjem da je ova bila nepravedna: nije se drzala ravnopravnosti naroda u pogledu njihovog prava na samoopredeljenje, primenivsi “duple standarde” na stetu srpskog naroda. Jednima – Sloveniji i Hrvatskoj je priznala pravo na samoopredeljenje, a zatim je to pravo priznala i Bosni i Hercegovini (odnosno Muslimanima i Hrvatima koji tamo zive). Jedino je to isto pravo uskratila Srbima (nota bene: ne kaze se da je to pravo uskraceno Srbiji nego Srbima). Iako je svim “narodima” bivse Jugoslavije priznato pravo na samoopredeljenje, medjunarodni faktori su, eto, odlucili da to pravo uskrate Srbima nanoseci im, tako, veliku nepravdu. Zbog nanesene im nepravde, taj narod je bio prinudjen da se brani i sam izbori za to isto pravo koje su svi drugi dobili.

Mnenje i “nauka”

Cilj je ovog napisa da utvrdi sta zdravorazumsko misljenje, misljenje obicnog coveka, podrazumeva pod “pravom” (na samoopredeljenje). Naglasak smo namerno stavili na shvatanje prava, jer je o tome rec. Ovo pitanje je utoliko zanimljivije, kada se uzme u obzir cinjenica da je zdravorazumsko misljenje prodrlo i u nasu nauku, o cemu svedoci utrkivanje sociologa, politikologa, pravnika i istoricara da ukazu na sve detalje “nekonzistentnog” ponasanja medjunarodne zajednice, njeno nerazumevanje situacije, neznanje i nepravdu nanetu jednom narodu. Oni zajedno s obicnim covekom ponavljaju da je rat posledica pregazenog prava na samoopredeljenje srpskog naroda za racun drugih koji su se uspesno “dodvorili” medjunarodnoj zajednici, najvise zato sto nemaju ponosa, zato sto su imali bolju propagandu ili zato sto su uticali na tradicionalne srpske zlotvore, kao sto su Nemacka, Austrija i Vatikan.
Na prvi pogled kao da se namece pretpostavka da su obicni ljudi, a sa njima i nasi naucnici kao pripadnici istog naroda i istog zdravorazumskog misljenja, osetljivi na nepravdu koja je ucinjena nepriznavanjem prava Srbima da se samoopredele. Zdravorazumsko shvatanje prava izgleda kao da se vezuje za moralnu kategoriju – pravda-nepravda. Nas covek, kazu, ne podnosi nepravdu. Ako pretpostavimo da je ona stvarno ucinjena, postavlja se pitanje da li iz te nepravde proizlazi sve ono sto je preduzeto u Bosni i Hercegovini od strane onih kojima je nepravda ucinjena? Da li ucinjenu nepravdu srpskom narodu treba razumeti i kao opravdanje za rat i za sve sto se desava u tom ratu, ili ima nesto u cinjenju “uvredjenih” Srba sto je preteklo, prevazislo nepravdu, makar koliko ona bila velika?
Prema zdravorazumskom govoru “obespravljenih”, izgleda da nista nije preteklo sto krsenje prava na samoopredeljenje ne bi moglo pokriti. Kad stignu zloslutni glasovi da postoje indicije da Srbi u Bosni vrse genocid, zdravorazumski zagovornici “nepravde” se u takve sumnje uopste ne upustaju nego takve glasove shvataju samo kao jos jednu ujdurmu protiv prava na samoopredeljenje onih kojima je to pravo uskraceno. Otkud to da oni koji su toliko osetljivi na nepravdu uopste nece ni da se zapitaju da li ima istine u izvestajima mnogobrojnih domacih i stranih organizacija (ukljucujuci i Tribunal u Hagu koji su osnovale UN i koji je podigao optuznice protiv Karadzica, Mladica i Martica) da Srbi u Bosni i Hercegovini cine zlocin genocida? Kako to da je borba za sopstveno pravo tako neosetljiva na krsenje prava drugih, kao da izmedju borbe za pravo i cinjenje zlocina postoji samorazumljiva uzrocno-posledicna veza? Kako to da ostvarivanje prava na samoopredeljenje Srba u Bosni i Hercegovini (i Hrvatskoj) ima tako visoku cenu u neopisivim zrtvama drugih i sopstvenog naroda, pri cemu se ta cena iz dana u dan sve vise povecava?

Moralizam protiv morala

Ociglednost nesrazmere izmedju prava na samoopredeljenje i “cene” koju treba platiti, denuncira zdravorazumsko misljenje kao neosetljivo na moralnu kategoriju pravda-nepravda. Ta neosetljivost nas navodi na zakljucak da uplitanje moralne kategorije pravda-nepravda vrsi funkciju moralne anestezije. Glavni zaplet, dakle, ostaje: sta zdravorazumsko misljenje podrazumeva pod pravom na samoopredeljenje i da li je uopste rec o pravu koje je svima priznato, izuzev Srbima?
Da bismo se priblizili raspletu, treba podsetiti na to da nas zdravorazumski govor o pravu na samoopredeljenje obavestava da Srbi nisu zeleli da zive u Bosni i Hercegovini kao samostalnoj drzavi, tj. da nisu zeleli da zive sa Muslimanima i Hrvatima. Zahtevali su pravo na samoopredeljenje da ostanu u Jugoslaviji. Kako im ono nije priznato, oni su morali da pribegnu sili, “oslobode svoje” teritorije, pobiju i proteraju druge obicne ljude koji su tu ziveli, zajedno sa njima, vec vekovima, a sve da bi izborili svoje pravo!
Sta je u toj prici o pravu na samoopredeljenje propusteno? Jedna jednostavna stvar. Kada se trazi pravo na samoopredeljenje naroda u jakom smislu reci, tj. kao otcepljenje, onda je neophodno da postoji njegovo jasno otelotvorenje kao politicke zajednice na odredjenoj teritoriji. Ako toga nema, a u slucaju Bosne i Hercegovine tih uslova nije bilo, i kada je ona priznavana kao samostalna drzava, ali i kada je rec o “pravu” Srba na samoopredeljenje, onda je jasno da u celoj prici nedostaje medjucin – upotreba sile – u kojem se tek stvaraju uslovi za realizovanje “prava” na samoopredeljenje. Cim se ukljuci ovaj medjucin, postaje jasno da zdravorazumska prica o “pravu” precutno podrazumeva upotrebu vojne sile. Sta je onda pravo za nase zdravorazumsko misljenje? To je pravo jaceg. Zvuci poznato (marksisticki?), jer se lako moze uopstiti na nase svekoliko razumevanje drzave i prava, kao fizicke sile u sluzbi “klasne” ili bilo cije vladavine. Zar nije uvek tako bilo? Zar to svi ne znamo? Nas zdrav razum je tu nepogresiv, kada pravo shvata kao pravo jaceg.

Pravo i sila

Konacno, moze se postaviti pitanje zasto se onda nasi naucnici prave ludi i zdravorazumsko shvatanje “prava” preuzimaju kao stvarni govor o pravu, a iskljucuju implicirano znacenje “prava jaceg”? Zar nije logicnije pretpostaviti da je medjunarodna zajednica, priznavanjem Bosne i Hercegovine, htela da spreci silu koja se pripremala da pregazi ovu republiku, nego sto u detalje opravdava obrnutu sliku: sila je odbrana za napad na pravo na samoopredeljenje. A sve bi bilo isto s priznanjem i bez priznanja. Onaj medjucin je u svakoj kombinaciji neophodan. Hrvatska nije bila priznata, jos je i Jugoslavija postojala, ali je oruzana borba srpskog naroda za “pravo na samoopredeljenje” jednako otpocela bas kao i u BiH kada je ova bila medjunarodno priznata. U Hrvatskoj je Srbima pretila vlast HDZ-a, bili su diskriminisani i maltretirani, u BiH nisu bili ni diskriminisani ni maltretirani, pa je opet sve bilo isto, odnosno jos mnogo gore.
Ova distorzija – da je ponasanje uvek isto bez obzira na situaciju i interaktivni mehanizam socijalnog odnosenja, svedoci samo o tome da je “pravo na samoopredeljenje” bilo mnogo ranije definisano – kao “pravo” srpskog naroda ne na samoopredeljenje nego na ujedinjenje. Kada ta stvar stoji tako, a nije se ni skrivala nego je svuda i na svakom mestu propagirana, sahranjujuci Jugoslaviju kao zajednicku drzavu Srba nazivajuci je “grobnicom srpskog naroda”, da li je onda bilo one nepravde u koju niko vise ne sumnja? Da su kojim slucajem svi drugi narodi bivse Jugoslavije dobili pravo na ujedinjenje, a samo Srbi nisu, to bi zaista bila nepravda. Ali, niko to pravo nije dobio, jer takvo “pravo” ne postoji ni u naznakama nejasnih formulacija medjunarodnog prava. Da je medjunarodna zajednica odbila da prizna Srbiju kao drzavu srpskog naroda (ili gradjana, svejedno), onda bi se opet s pravom moglo govoriti da je rec o nepravdi. Vlast u Srbiji nije trazila isto, sto su drugi trazili, trazila je vise; trazila je “pravo” na ujedinjenje, koje je pretocila u zdravorazumski govor o pravu na “samoopredeljenje”, za domacu upotrebu. Ona je javnost uveravala da srpsko “pravo” na ujedinjenje u jednu drzavu ne ide na ustrb bilo kojeg naroda u Jugoslaviji. Ako je referendumski zahtev Muslimana u Bosni i Hercegovini interpretiran kao zahtev koji ide na ustrb interesa srpskog naroda, kako je moguce da se otcepljenje Srba (koje podrazumeva ratni medjucin i etnicko ciscenje) ne vidi kao skodljivo za druga dva naroda. To se prikriva obnovom stare slike o narodu-zrtvi, narodu-pravedniku i narodu na koji se uvek neki veliki mocnici ustreme da ga uniste, ali ce mocnici bitku izgubiti jer pravda uvek pobedjuje. Zapomaze se o nepravdi i “pravu” srpskog naroda koji, pri tom, ni mrava ne bi zgazio, a kamoli u “decjem oku suze video”.

* Republika br. 123, 1–15. 09. 1995.