Razresnica

Mnoge godine sam posvetila javnom zivotu. Tome je dosao kraj. Moram da gledam i unapred, i da se zapitam sta sam sve ove godine radila, a sta sam postigla. Jasno mi je da sam izabrala put koji ne moze ni da se opravda ni da se izmeri. Na kraju tog puta nema ni uspeha ni neuspeha, nema pouzdanih merila na osnovu kojih bi se neka crta mogla podvuci ispod koje bi stajao plus ili minus. Taj put je jedna traka bez kraja, sama ide i sama se pokrece. K’o one stepenice koje stoje i krenu kada na njih stanes. Stala sam na njih i sve vreme dok je voznja trajala nisam mnogo ni razmisljala kakav cu racun napraviti i kada cu stati i traku zaustaviti. Bilo je dana, i godina, kada mi se cinilo da se ne moze nazad. Nije se moglo natrag i zbog drugih ljudi. Oni obavezuju, bez obzira da li ih je malo ili mnogo. Ali nije se moglo ni napred, jer se nikakvo svetlo nije videlo na kraju tunela.
Sabiranje zivotnih racuna je ozbiljna rabota, a ovde je sve jedna velika lakrdija. Mozda bih mogla da napravim jedno kvantitativno uporedjenje, na koje mi je paznju skrenula Nadezda Cetkovic. Kada sam usla u politiku stavljanjem svog potpisa na peticiju koja je trazila amnestiju za sve zatvorenike koji su bili osudjeni zbog verbalnog delikta, tu peticiju je potpisalo samo 36 osoba. Bilo je to s proleca 1980. godine. Brojka se promenila. Govorila sam i pred stotinama hiljada ljudi za vreme protesta gradjana 1996–1997. Da li je to uspeh? U medjuvremenu, brojke su se menjale, ali neki kvalitet u drustvu nije ostvaren. Nije stvorena nijedna trajna demokratska institucija, nije promenjena partijska drzava, a za to sam se zalagala. Neke improvizacije postoje, u liku politickih stranaka, samostalnih grupa i nezavisnih novina. Nista od tih formacija nije otislo dalje od margine drustva. Doduse, i na glavnom drumu ima nekakvih promena, ali nagore. Jos uvek se ne zna da li ce Srbija uci u totalni haos, ili ce uspeti da se izvuce na manje skup nacin iz klopke u koju je zapala.
Ja sam bila i posmatrac i akter u politici. Nisam se bavila politikom u uzem smislu reci jer se za vlast nisam ni borila. I siri smisao bih mogla da dovedem u pitanje, jer ako neces vlast a sedis u politici, prakticno si se odrekao svojim politickih uverenja. Dugo mi je trebalo da to shvatim. To je bio veliki hendikep, koji je u mom slucaju bio vise iznudjen nego sto je to bila samo nesposobnost da se shvati politika. Nije da ja nisam htela vlast, nego nisam imala ama bas nikakvu sansu. Zato, kada gledam unazad, najpre sebe vidim kao nekakvog bozjeg izaslanika. Tako sam se i vladala: bez ambicije, ali nepokolebljivo ispravno. Trudila sam se da javni posao obavljam u dobrom raspolozenju, bez obzira na okolnosti. Mrzim dosadu i mucenistvo. Pa bilo mi je i zabavno, sve dok mi nije dosadilo. Losa je atmosfera. Svako onaj koji bi hteo da mu nesto sasvim ozbiljno kazem, da mu pricam o svojoj misiji i idejama, terao bi me na humoristicki kolosek. Ne vredi mi da ja budem ozbiljna, ako je ovo ovde jedna opereta, doduse, krvava. Kad god sam pokusala da nesto ozbiljno kazem, da uozbiljim stvari, uvek je nekako ispalo da se salim.
Iskustvo mi kaze da u Srbiji ne postoji politika, nego samo vlast. Postoje jos i licne ambicije grebanja o tu vlast. Sve ostalo se jos nije formiralo u nesto odredjeno, a ne kazem da ne postoji. Licne ambicije su prisutne i kod onih koji se ne bave politikom, ali takve ambicije nesporno imaju. To su umne glave, pripadnici nadstranacke stranke, toboze apoliticne licnosti. Cim im se ukaze sansa, grabe komad vlasti, za cenu ne pitaju, pa ni ko su gazde. U zbiru postoje cetiri fele: vlast s pretenzijom na vecnost, grebatori o vlast (lazne opozicione stranke koje ulaze u vladu), umne glave u nadstranackoj stranci i neuoblicene “demokratske snage”. Ja sam bila u ovoj cetvrtoj kategoriji. Ona je toliko pluralisticna, da ne kazem razbijena, da bih i tu mogla da napravim podelu na ove i one. Po mojoj koncepciji za koju sam se zalagala, svi ovi, moraju u jednu stranku, u jednu formaciju i da demokratske snage steknu jasan identitet. Nisam uspela u tome, i to je jedan od razloga sto sam smatrala da treba da odem, ili bar da ohladim svoj dnevni angazman.
Godine su prolazile, mnogo sam se trudila, a uspeh je izostajao. Nisam bila bas Sizif, ali sam bila blizu. Kao da mi je rodjeni brat. U ranom periodu, onom herojskom, antiratnom, nije bilo vazno koliko divizija imamo, ali se vremenom situacija menjala, pa je snaga postajala vazna. Kada ce biti malo vise snage? Nije bilo izvesno. Nerviralo me je i rastuzivalo sto u Srbiji ljudi ne veruju da su oni sposobni i da mogu da ostvare dobre stvari jednako kao i bilo ko drugi. Nakon pobede na lokalnim izborima u novembru 1996. godine, moglo se razmisljati o tome da ce ambicije rasti i da se ocekivanja menjaju. Zato vise nije bilo dovoljno imati ugled koji je GSS stekao odbijanjem da se prikljuci genocidnom patriotizmu. I veci akteri su poceli da se odricu takvog patriotizma. Bilo je tesko da na tom, nasem terenu, sacuvamo prvo mesto. Veci u politici izguraju male. A mali ne mogu stalno da larmaju kada i gde su svoje ideje rekli pre velikih. Predvidjala sam probleme za nasu stranku, one koji su ranije bili potisnuti.
Znala sam gde skripi i da snaga nije mogla da se stekne. Sa svojim idejama o jednakosti gradjana, odvratnoscu prema diskriminaciji i velikoj Srbiji, shvatanju nacije kao politicke zajednice, odbacivanjem srpstva kao plemena koje mrzi sva ostala plemena, nije se moglo imati mnogo uspeha kada su se simpatije delile prema suprotnim idejama. Jos manje su mogla biti podrzana liberalna gledista, koja nisu mogli da svare ni nasi umereni tradicionalisti. Individualizam ne prolazi ni kod njih ni kod komunista, a o nacionalistima da i ne govorim. Crna ovca, doduse, nije bez ikakve tradicije u Srbiji. U njoj je uvek bila poneka crna ovca, koja toliko odstupa od opstega trenda kao da nije rodjena ovde i kao da je svedokinja svih najvaznijih dogadjaja sveta.
Za vreme mog politikovanja po Srbiji ucila sam se i seljackoj tradicionalnosti i potvrdila sam da i ja mogu da izgovorim nase seljacke reci. U Mionici, koja mi se cini bas takvom, nije mi pala kruna s glave kada sam svoje prijatelje u gunjevima pozdravila sa “Pomoz’ Bog”. Oni su me prihvatili, mene modernistkinju, zato sto su duhoviti ljudi i politicki prosveceni, pa iako se i ne slazu sa mnom, vole da Srbija ima i takve primerke. Jose vise su cenili sto se nisam unterhaltovala sa vlascu, mada verujem, da i mnogi medju njima nisu odoleli Milosevicu kada je mnogima izgledao kao prvak srpstva u svim disciplinama. Iako nisam odstupala ni za dlaku od svoje price koja je bez greske bila prepoznata kao antisrpska, neki su tradicionalisti bas to shvatili, odnosno da sa srpstvom nesto nije bilo u redu. Ovo mi je verovatno i najveca zasluga.
Prosle godine me je uhvatila panika da cu biti veciti predsednik stranke. To osecanje vecnosti partijske funkcije me je potreslo. Tu nesto nije u redu da zivot provedem kao sef stranke. Cesto sam se pitala otkuda ta losa beskonacnost na funkcijama cak i posle poraznog raspada koalicije Zajedno. Nisam ja za to bila kriva, u to ne treba nikoga uveravati. Ne moram da se pravdam. Pa ipak, to cinim jer sam pristalica objektivne odgovornosti u politici. Dobrim namerama je poplocan i put u pakao. Pakao je cinjenica, dobre namere su teorija. Nisam kriva s obzirom na namere, ali objektivno jesam jer sam ucestvovala u dogadjajima koji su naneli veliku stetu. Ne volim sebe da vidim kao azdaju sa sedam glava. Koliko su ih vec sasekli, a eno, nove glave. Pa, tako, sedam puta. To me je mucilo kad se koalicija raspala i jos vise onaj ocajnicki tresak koji je Srbija tada dozivela. Jedva da se sada malo oporavlja. Pocela sam da mucim samu sebe. Izgubila sam veru. Po glavi su mi se vrteli najmracniji scenariji. Postalo mi je tesko. Boris, moj sin, mi je pomogao. Rekao mi je da sam ja na pogresnom mestu. Zasto se toliko trudim ako ne mogu da osmislim i za sebe licno zasto sam predsednica, pri cemu to osmisljavanje ne mora da bude nikakva podvala. Vera koju sam izgubila vise se nicim nije mogla nadoknaditi. Smucilo mi se. Ne znam tacno zasto, mada bi se sigurno moglo navesti hiljadu razloga. Ipak, nakon tolikog preslisavanja, najvise me je mucio raspad koalicije Zajedno. U toj nasoj Srbiji tako se tesko nesto dobro napravi, a to je bilo najbolje sto smo napravili. Zajedno je bila uravnotezena, tacna po broju, dobra po izgledu, i bila je pobednicka.
Kazu mi da nije vreme da odem sada jer su rezimu odbrojani dani. Bas zato sto su mu dani odbrojani, ja vise nemam sta da trazim. Nije valjda da cu se ja uspesno laktati za neki polozaj! Toliko je tih laktasa, pa i sasvim nepoznatih faca. A ni vlast jos nije otisla i ne zna se kako ce otici, a pretendenata koliko hoces. Svi hoce nesto da naplate, iako najveci broj pretendenata nista nije ni radio, ali evo ih tu su, gotovo da se ocima ne veruje. Kada se to vidi malo je da se prisetimo velikog Nusica i “Gospodje ministarke”.
Evo, nesto i za prijatelje. Da nisam cucala u stranci gradjanskoj nikada ne bih upoznala toliko savrsenih ljudi. Na primer, Sasku Posarac i njenog muza Vladu. I tata je odlican, iako je navijao za Milosevica. I jos jednog Vladu (Kravcuka). I da ne redjam sva ta krasna imena. Dunja je nezaboravna, Beba, Radovan. Mica Doktor je legenda. Pa kazu, Srbi ne valjaju. Netacno, drugovi rasisti, evo, ja cu da vam kazem da to nije tacno. Savrseni su. Ne znam da li su to stvarno Srbi, ali kakve to veze ima?
U nas se medjunarodna zajednica ne razume. Nasi ljudi su emotivci, zaljubljenici u sebe, i do smrti su prijatelji ako im kazes da su “dobri momci”. Oni su drcni, ali mogu i da se odreknu drcenja, toliko su drcni. Zato nista ne vredi kaznjavati ih, iako nije sporno da su zasluzili. Oni se ne popravljaju kaznama, oni moraju da se vole kao vaspitno zapusteno dete. Pa i GSS je u stvari takav. Drcan, da drcniji ne moze biti. I on se raspustio u svojoj krasoti, pa ne mogu da smisle druge. Mi smo, bre, jedina prava opozicija. Opozicija po centralnom pitanju, po pitanju velike Srbije, po pitanju po kojem niko nije bas opozicija. Zato je dovoljno samo da postojimo, jer smo retke zverke. Najlepsi smo, najispravniji i najpametniji. Usamljenost se polako uvlacila u kosti.
Ja sam se razresila 1. avgusta 1999. godine, mada su me nekakvom zabunom, valjda ne zlonamernom, razresili onog momenta kada sam krenula strogo licnim putem, u Pariz i Gvatemalu. To je bilo nedelju dana nakon pocetka bombardovanja.
Nisam vise predsednica Gradjanskog saveza Srbije. Ta formacija je najvecma bila moj izum. Vise nije, i valjda je to dobro. Mislila sam da cu imati problema ako nisam svakog dana aktivna od jutra do mraka. Temeljno sam se pripremala za svoj novi zivot. Jos prosle godine sam odlucila da prestanem da budem funkcionerka i da svoj licni zivot preuredim. Potrazila sam druge mogucnosti. One uvek postoje, samo ih treba izmisliti. Ipak, ja necu da odem radikalno iz politike, kao da sam uvredjena. Nisam uvredjena. Jos cu da se pravim vazna, ali ovoga puta a la carte.

Pogled unazad

Dopadalo mi se da se junacim. Jos kao devojcica sam se bunila i s caletom svadjala. To je bilo presudno, na to sam se palila i tastina mi je radila. Uz to, nisam se bojala. Na mesto straha smestila sam svoja pravednicka osecanja. Nisam bila clan partije, pa kao “vanpartijska masa”, mogla sam da se igram, a da me ne odbace kao kofer. Mene niko nije zvao u partiju. Ne bih ni usla, valjda me zato nisu ni zvali.
Kada sam imala 16 godina zamalo da se okliznem u omladinskoj organizaciji. Tu sam se nesto pravila vazna, pa je trebalo i na akciju da idem, a odatle bi me liferovali pravo u partiju. No, ja se nekako osvestim, jedva doduse, jer sam volela da komandujem. Za malo da me ponese ta stvar. A onda, izbavi me jedan strasan zapadnjacki vetar. Citala se trula literatura, svakog dana nova knjiga. Rade Mikijelj mi kaze uzasnuto, da ne veruje da cu se prepustiti akcijaskom kolektivizmu, jednom recju bednoj masi. I stvarno, ja eskiviram kolektivizam, i tako se zauvek opredelim za individualizam. Bilo mi je malo krivo kada sam videla kao mi se sestrica Stasa ludo provodi na akciji, na Adi Ciganliji, ali zadrzala sam svoju pozu “mracnog” individualca.
Moja prednost, ili mana, bila je u tome sto nisam znala nacionalne price. Proslost me nije mnogo zanimala. Valjda zato sto je u Beogradu bilo tako divno. U kuci se nikada nije pricalo, ni sapatom ni bucno o srpskim patnjama. Ja nisam znala da smo mi “tragican narod”. A to je vec duze vremena gotovo opste mesto. Od famoznog Memoranduma i Milosevica. Ja sam mislila da smo mi dobro raspolozen narod. Uvek su se drugi vajkali i kenjkali, a mi smo izgledali nekako sigurni u sebe. Meni se dopadalo sto mi, moje drustvo, nismo bili nekakvi nezadovoljnici i sto ne spadamo u te druge kojima ide lose.
Kada kazem “mi”, mislim na ljude s kojima sam se druzila. Mi jesmo bili Srbi, mada to nije bilo vazno. Nismo bili Srbi na sadasnji srpski nacin. Nismo bili ni tragicni ni zrtve (drugih). Odjednom, taj identitet zrtve. Iz dubine “bica” progovaraju srpski glasovi, jos od Kosova pa preko svih nepravednih ratova u kojima smo pobedili zahvaljujuci zrtvovanju i hrabrosti (iako je neprijatelj bio mnogo jaci). Ne samo da ja nisam mogla da se osetim kao necija zrtva, sto i nije mnogo vazno, nego sam shvatila da tu nema sale. Takvo kolektivno samorazumevanje ima da nas raznese, bolesno je, opasno i strasno dosadno. Dosada ubija vise od tragedije. Iz takvog identiteta mi, drustvo iz Beograda, iskljuceni smo po definiciji. Svake veceri, ili skoro svake veceri, u Klubu knjizevnika (Francuska br. 7), drzali su se protesti zbog Djoga u zatvoru, pisale se peticije, borilo se protiv rezima, drzalo se solidarno. Jeste, protestovalo se svake veceri te 1980. godine, dok je Djogo sedeo u zatvoru. Ko je tada ozbiljno shvatao prava i slobode, nikada nije postao Srbenda.
Zapevanje o zrtvi je bilo i neukusno i tuzno. Jos mi u usima zvoni zapevanje o tome kako nas je unistavao Tito, Hrvati i narocito Slovenci, a mrze nas i ostali, Makedonci i Muslimani. O Albancima da i ne govorimo. Od njih je sve i pocelo. Zrtve smo njihove mrznje i genocida. Namerili su se svi na nas, ufiksirali se, dogovorili se, krenuli, pa ne pustaju. I oni moji, sto peticije potpisuju, krenuli u istu pesmu. Usli u vrzino kolo iz kojeg se ne zna izlaz (jos su u kolu, iako bi voleli da izadju, ali ne mogu, nema izlaza). Zrtve sve besnje, sve neobuzdanije, sve opasnije, sve vise prete, jer zrtva moze da radi sta hoce. Njoj je sve dozvoljeno. Zahuktali srpski voz gazio je sve pred sobom, jurcajuci od Slovenije preko Hrvatske do Bosne. Kada taj voz jednom krene, srpski ili neki drugi, kraja mu nema. U njega se neprekidno ulazi i izlazi i nikako da se isprazni i stane. Taj ukleti voz vise lici na one jezovite tobogane kojih ima po boljim zabavnim parkovima. Kad voz krene niz strminu, srce se stegne od straha – i junacenja. Mnogo je balkanskih cuka, kad nekome dune u glavu, ocas krene tobogan.
Brzo sam osetila kako odudaram od glavnoga toka. Koliko su mi bile odvratne Miloseviceve slike izlepljene na sve strane. Bilo je tesko objasniti, u ono vreme, sta se sprema. A moglo se naslutiti. Odmah sam pocela da “dizem glavu”. Brzo sam bila prokazana kao “dezurni izdajnik”, sto je posebno neprijatno kada znas da te izdajnikom nazivaju izdajnici. Evo, sada Milosevica zovu izdajnikom – Artemije, Momcilo Trajkovic i Srbi s Kosova, svi u horu. Kolege, po ovom ili onom osnovu, stalno su se vajkale kako nismo uspeli da nadjemo pravu dozu patriotizma, tj. srpski identitet koji bi bio srpski ali ne bi bio onaj zrtvenicki (rezimski). To su bile iluzije. Politika je tu bila u pitanju, a ne ovakvi ili onakvi Srbi. A ni sada, bas kao ni onda, ne boli me glava, sto neki misle da je mogla da se nadje nekakva srednja politika. Nije bilo moguce a da ne budes svinja. Moze sada kada je sve propalo.
Angazovala sam se protiv raspada Jugoslavije. Svaka dobra Srpkinja zna da je Jugoslavija bila odlicna zemlja, lepa i velika. I da su svi Srbi ziveli u jednoj drzavi. Za razliku od dobre Hrvatice ili Slovenke, ili Albanke, ja sam tako mislila o Jugoslaviji. Necu se ustezati da ih ljutim na tu temu. Ljutili su i oni mene, pa ja ne zameram. Vazno je da se razumemo o cemu pricamo, a nije vazno da se slazemo. Ovde su po sredi metodoloska pitanja. Naravno, kao stara peticionasica i aktivistkinja za ljudska prava, prvo sam bila ujdijevka. Bila sam na osnivanju Udruzenja za jugoslovensku demokratsku inicijativu, februara 1989. godine u Zagrebu i postala clan Glavnog odbora. Ideja je bila da Jugoslavija postane demokratska drzava. Otuda pocinje moja posvecenost gradjanskoj drzavi jer je UJDI predlagao federaciju za dva doma. Jedan sastavljen po nacijama (republikama), a drugi gradjanski, biran po principu “jedan covek jedan glas”. Od onda sam uverena da ako nema gradjanina, nego je on utopljen pravno ili ideoloski u nekakav kolektiv, od demokratije nema nista. Liberalna demokratija je jedino sto vredi. Mnogo smo trpeli zbog UJDI-ja, jer su ga svi nacosi, komunisti i mracnjaci mrzeli. Napravila sam jos jedan korak dalje, ulazim u pravu stranku! Uclanila sam se u stranku Ante Markovica. Ona je bila najmodernija i htela je federaciju ili konfederaciju, ali ratove nikako nije htela. Sve ostale stranke nisu bile jasne, neke bi ratovale za ciljeve samo dobrim sredstvima, a druge se za sredstva nisu interesovale vec samo za ciljeve. Interesovale su ih samostalne, sto vece i »cistije« drzave. Gradjanin im je bio poslednja rupa na svirali.
U ono vreme, oko devedesetih godina, nas jugoslovenski nastrojene, zvali su “komunjare”. Jugoslavija je toboze komunjarska, a velika Srbija je, toboze, moderna liberalna drzava. Ispostavilo se da je to neka jos nevidjena Srbija, neki falsifikat srednjovekovne Srbije. To je bila fantasticna zabuna: istovremeno se grdila Jugoslavija kao komunisticka, a jedino je Srbija ostala komunjarska! Do dana danasnjeg. Stalno se ponavljalo da Srbi nemaju svoju drzavu (Srbiju niko nije fermao kao srpsku drzavu, taman posla da je nasa drzava tako mala), a eto, svi ostali narodi je imaju. Hocemo i mi da imamo drzavu kao Hrvati, Slovenci i ostali. Normalna stvar, kao i svi ostali, samo sto nasa drzava nije u tim granicama. Tudje ne trazimo – svoje ne damo! Ispalo je da smo trazili tudje, a izgubile svoje. Apsurdno jeste, ali je tako.
Kada je krenulo, niko vise nije bio stanju da se ponasa normalno. Srbi su se razboleli od neke teske bolesti, dusevne. Hrvati su navukli na plucima. Ni drugima nije zdravlje bilo najbolje.
No, naucila sam da gledam svoja posla. Ne mogu da brinem tudje brige kada je kod nas glavni problem. Od kako su se Srbi proglasili tudjom zrtvom, nama je krenulo naopako. Srljalo se iz jednog rata u drugi, iz jedne sramote u drugu, iz jednog poraza u drugi, sve do sadasnje katastrofe. Sa ratnim zlocincima na celu posto su nas prethodno razarali NATO bombarderi i posto je Kosovo amputirano. Rezultati rada za svaku pohvalu. Pa ni sada, kada narod pisti, niko ne zna kako cemo se izvuci.
Ponekad, kada mi se cini da nade nema, a ni to nije iskljuceno da je nema, pokusavam da se korigujem. Jesam bila u pravu sto sam onda branila Jugoslaviju i mislila da nekakva konfederacija, nekakva zajednica drzava, mora da je mogla biti bolja od klanice. No, sada je ova treca Jugoslavija potpuno nepodnosljiva. Osecaj me ne vara da se ovde, u Srbiji, naselila lesina, smrdljiva je i zaudara. Kao da je ziva za mrtvaca vezana. Ne moze da se makne kada se nastanila u mrtvacnici. Zato, necu vise Jugoslaviju, ona je bila i nestala, a ova je najtrulija i najsmrdljivija i zato je treba sahraniti da vise ne zaudara.

Papiri

Krenula sam od papira, mesecima sam prebirala po njima. Uhvatile su me bombe a posao nisam bila zavrsila. Nisam znala da ce bas tako biti kada sam pocela da trazim razresnicu. Skupstina GSS zakazana za 28. mart nije odrzana. Sve sam bila odlozila dok bombardovanje ne prestane. Ne zato sto se nije moglo nista raditi, nego zato sto ja nisam mogla. Bila sam na svom, privatnom putu, odlazila sam i vracala se. Bila sam u nekoj konfuziji.
Sada se papirima vracam, proslo je sve sto sam cekala. I bombardovanje i razresnica. I smirila sam se. Puno je papira. Biram samo one koje nisu dnevne izjave, intervjui, govori sa demonstracija. Naucne radove takodje sklanjam. Izdvajam clanke objavljene u novinama, najcesce pisane za Republiku i Nasu Borbu i nekoliko nastupa u Skupstini Srbije. Nadam se da odslikavaju jedno vreme iz moje vizure. Volela bih da u svojim papirima pronadjem makar i jednu rec koja bi odgovarala vremenu kroz koje smo prosli. Proganja me osecanje da nacin na koji se zivi, veruje i vlada u Srbiji jos nije dobio svoje pravo ime. Toliko ima dobrih uvida s kojima se “ovo ovde” moze uporediti. Svaku ozbiljnu knjigu citam s nadom da cu bas u njoj naci pravu rec.
Pisano je i ovde mnogo. Ipak, nedostaje ona kljucna rec, nedostaje “aha”, sve ono sto se dozivi, ili spontano izgovori, kada je prepoznavanje potpuno. Sve je slicno, blizu je, ali nije isto i bas sasvim tacno. Ima ili neki manjak ili ne neki visak. Zbunjuje me i vrsta naseg fenomena. Je li to vise psiholoska pojava koja se ekranizovala u jedno istorijsko vreme, ili su se nacionalne i istorijske zablude zgusnule u psihologiji vladara?
Otvaram arhivu s nadom da ce bar neka recenica da pokrene ono “aha”!

Avgust, 1999.