Gradjanski i demokratski identitet
 

Demokratska politicka kultura i gradjanski/demokratski identitet

Sta oznacava pojam politicka kultura? U kovanici »politicka kultura« potrebno je definisati oba pojma: kultura i politika. Kultura se moze ukratko odrediti kao »ukupna suma nacina delovanja i misljenja« (E. Sapir), ili kao »nacin zivota jednog naroda« (Klineberg-Linton-Herskovitz), ali u smislu »istorijski stvorenih dizajna za zivot« i razlicitih praksi koje ukljucuju kako norme tako i akcije (Kluckhohn). Kultura, dakle, kao »simbolicki univerzum« i kao »gramatika drustvenog zivota« obezbedjuje neophodnu orijentaciju individuama za zivot u datoj drustvenoj zajednici i sire u svetu i za uspostavljanje odnosa sa drugima, ali i prema samima sebi, o cemu sam ranije pisala (49: 67–85).
Drugi pojam – politika – ne svodi se na »tehnologiju vlasti«, kao sto se uobicajeno misli, vec oznacava i to »kako se ljudi ponasaju kao gradjani« (141: 17), odnosno, sledeci misao Aristotela, da je covek »zoon politikon«. David Held je napisao: »Politika je moc uopste, to jest sposobnost drustvenih aktera, agencija i ustanova da ocuvaju ili promene socijalnu ili fizicku sredinu« (61: 225). Politika se, dakle, odnosi na drustvenu praksu individua kao gradjana i na njihovo ucestvovanje u drustvenom zivotu svoje zajednice, bilo da unaprede postojeci drustveni poredak ili da ga promene.
Iz toga proizlazi da se pojam »politicka kultura« odnosi na specifican nacin zivota koji utice na formiranje »ésprit du temps« (duha vremena) na osnovu kojeg se kristalise odredjena praksa delovanja i ponasanja, kao i tipovi drustvene participacije gradjana. Prema Robertu Tuckeru, politicka kultura odredjuje, pre svega, matricu ili tip orijentacije drustva za politicke akcije, odnosno sadrzi skup znacenja i ciljeva u kojima se olicava dati politicki sistem (139: 3). A Claus Offe u politicku kulturu ukljucuje, pored pravila politickog vladanja i normi propisanog ponasanja, i tipove drustvenih/politickih akcija, kao i procese u kojima se individue pripremaju za drustvenu participaciju, kao sto su: socijalizacija, a posebno politicka socijalizacija, formiranje »drustvenog karaktera«, simbolizacija i rituali koji izrazavaju prihvacene tipove verovanja i ideologije, kao i dominantni mentalitet (52: 67–69). U tom kontekstu, formiranje javnosti je vazan segment politicke kulture i na osnovu postojanja ili nepostojanja javnosti mozemo suditi o tipu politicke kulture i politickog sistema.
Kada je rec o uklapanju gradjana u politicku kulturu datog sistema, presudnu ulogu igraju porodicna socijalizacija u ranom detinjstvu i politicka socijalizacija u kasnijoj dobi, koja se poklapa sa preuzimanjem propisanih ili izabranih drustvenih uloga od strane individua. Politicka socijalizacija utice na formiranje stavova pojedinaca prema datom poretku i na oblikovanje gradjanstva kao politicke odrednice individualnog identiteta. Kroz politicku socijalizaciju, koju u demokratskim drustvima obavljaju politicke stranke i druge organizacije civilnog drustva – u bivsem socijalistickom sistemu tu ulogu je vrsila drzava sa vladajucom (komunistickom) partijom – pojedinci se pripremaju za tip participacije u javnim delatnostima. U totalitarnom sistemu sovjetskog tipa politicka participacija je bila prinudna, jer se iskazivanjem javne lojalnosti rezimu kroz ucesce u akcijama koje je usmeravala komunisticka partija merila individualna privrzenost. Tu su ljudi bili prinudjeni da ucestvuju na izborima (jer je neizlazak na izbore bio tretiran kao neprijateljski cin), da dolaze na mitinge podrske »vodji« i rezimu i na sve manifestacije u kojima se potvrdjuje lojalnost vladajucoj ideologiji.
Glavni rezultat politicke socijalizacije je usvajanje odredjene ideologije. Samo, u demokratskim drustvima postoji pluralitet razlicitih ideologija koje pojedinci biraju vec samim izborom politicke partije, u skladu s tim kojim drustvenim vrednostima vise inkliniraju. U totalitarnim sistemima, pak, namece se jedna zvanicno priznata ideologija, kojoj se moraju prikloniti svi gradjani.
Dakle, u zavisnosti od tipa drustvenog sistema, i uloga politicke socijalizacije je razlicita. U demokratskim drustvima ona priprema individue da postanu gradjani, tj. slobodne licnosti, koje ce biti sposobne da vrse izbor politickog kursa koji najvise odgovara njihovim dispozicijama i vlastitoj zamisli »dobrog drustva«, sto ce moci da praktikuju kroz ucesce u dobrovoljno izabranim organizacijama i asocijacijama. U autoritarnim i totalitarnim rezimima, medjutim, politicka socijalizacija ima suprotno dejstvo. Naime, njen cilj je da spreci da se pojedinac oformi kao gradjanin, jer se tu uspostavlja takav tip drzave koja opstaje samo ako celokupnu populaciju pretvori u podanike, potpuno zavisne od drzave.
Stoga i ideologija igra razlicitu ulogu u razlicitim sistemima: u prvom slucaju, na liniji prihvacenog pluralizma formiraju se razlicite ideologije kao matrice osnovnih vrednosnih orijentacija, pomocu kojih pojedinci oblikuju svoje ponasanje i prakticne akcije. U drugom slucaju ideologija je snazan instrument vlasti i sluzi kao »lazna svest« s ciljem prevaspitavanja individua da budu »na liniji« politickog kursa koji je drzava zadala kao »pravi« i jedino moguci.
Zato je u rezimima bivseg socijalizma ugusivana javnost, da ne bila dovedena u pitanje vladajuca ideologija. Da je u prirodi svakog autoritarnog i totalitarnog poretka da suzbija nastajanje nezavisnog javnog mnenja, potvrdjuju prakse postsocijalistickih drzava u kojima se obnavlja autoritarna vladavina. Takav je slucaj i u republikama bivse Jugoslavije, gde rezim tezi da pod svoju kontrolu stavi sve izvore informacija i da dozvoli samo vlastitu interpretaciju cinjenica i dogadjaja. Zato se moze reci da je javnost nespojiva sa autoritarnim/totalitarnim rezimima koji pocivaju na monopolu drustvene/politicke i ekonomske moci i na iskljucivanju pluralizma u informativnoj i vrednosnoj sferi. Nije, stoga, slucajno sto je prva ozbiljnija korozija bivsih socijalistickih sistema u Istocnoj Evropi nastajala sa pojavom alternativnih sredstava komunikacije i kulture (u Poljskoj, CSR, Madjarskoj; u SFR Jugoslaviji postojala je manje ili vise institucionalizovana sloboda u sferi nauke i umetnosti, dok su masovni mediji bili stroze kontrolisani). Te nove, alternativne forme kulturne delatnosti, koje su podsticale stvaranje javnosti posebnog »underground« tipa, doprinosile su demistifikaciji prirode tadasnjeg socijalistickog sistema i okupljanju sve vise pristalica za pokretanje njegove destrukcije. Drugim recima, omogucile su pojavu gradjanstva svesnog svoje odgovornosti u pogledu sudbine autoritarnog rezima i nuznosti angazovanja da bi se prokrcili putevi za demokratizaciju tih drustava.
Odsustvo civilnog drustva, buduci da je »partijska drzava« bila jedini legitimni predstavnik drustva u celini (fenomen svodjenja drustva na drzavu), bilo je glavna prepreka za takvu drustvenu dinamiku koja bi mogla uticati na menjanje postojeceg sistema. Stoga se moze reci da je, zahvaljujuci tome, bivsi socijalisticki rezim i mogao potrajati decenijama, uprkos tome sto nije bio ostvaren nijedan od ciljeva koje je revolucija proklamovala. Dotle je za konstituisanje gradjanstva nuzno da drustvo bude otvoreno i da ima sirok prostor delovanja nezavisno od drzave, da bi mogle doci do izrazaja inicijative i volja gradjana u konstituisanju njima odgovarajuceg poretka.

Sta je gradjanski/demokratski politicki identitet?

Gesine Schwan definise gradjanski/demokratski politicki identitet kao preplitanje gradjanskog etosa, sa odgovarajucim psihickim dispozicijama, i identifikacije gradjana sa osnovnim normativnim konsenzusom; ili kao »jezgrovito stanje etickih motivacija i psihickih dispozicija radi priznavanja i obezbedjivanja slobode i dostojanstva svih gradjana« (125: 120, 123). Osnovno pravo koje obezbedjuje postojanje i razvoj gradjanskog/demokratskog identiteta je pravo na individualnost. Samo tako se moze realizovati i pravo na ljudsko dostojanstvo i sloboda licnosti. Drugi element koji obezbedjuje stvaranje gradjanskog/demokratskog identiteta je formiranje aktivnog gradjanina, koji slobodnim izborom svojih delatnosti i slobodnim delovanjem ostvaruje individualna prava, zagarantovana ustavom demokratskih drzava. Ali, buduci da pojedinacnom i izolovanom aktivnoscu gradjani ne bi mogli ostvariti veci uticaj na drustvene promene, potrebna je organizovana akcija, neophodno je da drzava garantuje i kolektivna prava (pravo na slobodno organizovanje, pravo na demonstracije i strajk, pravo na slobodne i nezavisne medije, ali i pravo na rad da bi svi gradjani imali obezbedjenu materijalnu egzistenciju i da jednako pravo pred zakonom ne bi ostalo formalno pravo).
U liberalnoj tradiciji naglasak je prvenstveno na individualnim pravima, sto se danas prihvata i u zemljama u tranziciji. Gubi se, pri tom, iz vida da bez ostvarenja osnovnih kolektivnih prava i proklamovana individualna prava ostaju prazno slovo na papiru: zbog nezainteresovanosti gladnih za slobodu, zbog nesposobnosti da nepismeni budu upoznati sa svojim pravima, zbog ogranicavanja javnog izrazavanja nezadovoljstva i neslaganja sa datom politikom, itd. Da bi ljudi imali podjednak interes za demokratiju – pise David Held – potrebna im je jednaka sposobnost delovanja u svim kljucnim politickim institucijama i centrima moci. Kada drzava sudeluje u odrzavanju i reprodukovanju sistemskih nejednakosti u raspodeli moci i sredstava, u donosenju odluka u prilog partikularnih interesa, otvara se pitanje njenog legaliteta (61: 90, 171).
Gradjanski/demokratski identitet se, dakle, formira u uslovima jasno definisanih individualnih i kolektivnih prava i stvorenih objektivnih uslova za njihovo praktikovanje, da bi se gradjanski etos pretocio u psihicke dispozicije individua i omogucio im da razviju svoje ljudsko dostojanstvo i postanu slobodne licnosti – a to znaci aktivni gradjani, obdareni odgovornoscu za svoje akcije i sposobni da predvide njihove posledice.
Sta je gradjanski/demokratski identitet najbolje se uocava kada se uporedi politicki identitet coveka u diktatorskim i demokratskim sistemima. Napomenula sam vec da Michnik definise diktaturu kao sistem u kojem je covek oslobodjen odgovornosti, jer za sve odgovara drzava sto, na izgled, obezbedjuje sigurnost, ali lisava individue svake inicijative i samostalne aktivnosti, pretvarajuci ih u apsolutne zavisnike od drzave, dok je zivot u demokratiji zivot u nesigurnosti ali sa osecanjem odgovornosti za sopstvene odluke, iz cega proizlazi i osecanje slobode i licnog dostojanstva.
Prema Gesine Schwan, u diktatorskim politickim sistemima spremnost ljudi da se potcinjavaju i prilagodjavaju zahtevima drzavne nekontrolisane moci proizlazi iz cinjenice da u tim rezimima ne postoji pravno obezbedjena kontrola politike i pluralizam politicke volje, utemeljen na suverenitetu naroda. Odatle proizlazi da ne postoji osecanje dostojanstva ljudi i osnovna prava na fizicku i psihicku nepovredivost. Na psihickom planu individua to se manifestuje u neodgovornosti, nedostatku poverenja u sebe i druge, i u nekompetentnosti. Za razliku od toga, formiranje demokratskog politickog identiteta oznacava prelazak iz neodgovornosti i potcinjenosti nekontrolisanoj moci, kao slike o sebi, u sliku o odgovornosti i sposobnosti za politicko ucesce u odlucivanju, kao i u kontroli nad politikom ili, kao sto kaze autorka, uvid u vlastitu odgovornost predstavlja srz demokratske politicke kulture (125: 124–125). A to je, u stvari, radjanje autonomije licnosti, jer samo autonomna licnost poseduje sposobnost da samostalno i zrelo razmislja i donosi odluke, tj. poseduje sposobnost za samoodredjenje, sto ukljucuje preuzimanje odgovornosti za svoje postupke. Tu takodje treba ukljuciti i autonomiju kolektiva, jer se nezavisne i slobodne akcije ne mogu izvoditi ukoliko su kolektivi ograniceni i sputani u svojim odlukama iskljucivom voljom drzave. Zbog toga Held s dobrim razlozima pise da autonomija izrazava dva nacela: 1. da ljudi imaju pravo na samoodredjenje i 2. da demokratska vladavina mora biti ogranicena pravom. Samo ako uvazava nacelo autonomije (individualne i kolektivne), javna vlast je legitimna. Da bi se to ostvarilo, pored pravne drzave, potrebna je i demokratska kultura. U tom smislu, kaze Held, demokratija zasluzuje to ime samo ukoliko gradjani imaju stvarnu moc da deluju kao gradjani, tj. kada mogu da uzivaju niz prava koja im omogucuju demokratsko ucesce (61: 176, 224).
Suceljavanje demokratskog i diktatorskog tipa identiteta ne podrazumeva da postoji samo jedan obrazac demokratskog identiteta, jer bi to bilo suprotno nacelima pluralizma i samoodredjenja/autonomije. Zato Gesine Schwan s pravom postavlja pitanje: da li je moguce uopstiti zapadnjacki obrazac identiteta, koji istice samostalnost individue nasuprot grupi/drustvu (125: 118)? Ovde treba dovesti u pitanje i ideju globalizacije koja pociva na ubedjenju da kao zajednicki imenitelj moze da posluzi tip demokratije kakav postoji u najrazvijenijim kapitalistickim drustvima, buduci da je takav obrazac izgradjen na evrocentrickom konceptu »dobrog drustva«.
John Keane je izraziti kriticar liberalisticke koncepcije demokratije jer smatra da »trzisni liberalizam« nije u stanju da ostvari »liberterske« vrednosti koje zastupa. On ukazuje na problematicne ali manje vidljive strane kapitalisticke demokratije, kao sto su: rastuca kolicina politicke moci koja nije odgovorna ni gradjanima ni nezavisnim medijima, koje drzava sve vise kontrolise i primorava da se povinuju njenoj volji, kao i prisutnost nevidljivih drzavnih aparata. Keane smatra da zapadna demokratija prolazi danas kroz duboku krizu legitimiteta, jer je filozofska (bolje reci vrednosna) nesigurnost sustinska odlika savremenog demokratskog identiteta. On, stoga, misli da demokratiju treba prosiriti iz politicke sfere na civilnu sferu, gde postoje visestruki i medjusobno sukobljeni identiteti (71: 76–85, 125).
Mogli bismo, iz svega recenog, izvesti zakljucak da se o demokratskom identitetu ne moze govoriti u singularu, jer je upravo pluralitet identiteta (zasnovan na nacelu samoodredjenja) odlika demokratskog identiteta. Zato se moze dovesti u pitanje zapadnjacki obrazac identiteta ako tezi da se nametne kao jedini »pravi« identitet (sa koncepcijom globalizacije kao unifikacije, koja u tom slucaju postaje nova vrsta imperijalizma i kolonijalizma). Savremeni svet bi morao da uzme mnogo vise u obzir razlicitost kultura koje su veoma udaljene od evro-americkog modela (na primer, kineska, japanska ili hindu kultura, kao i latinoamericke kulture i dr.) u kojima nacelo solidarnosti i javnog dobra igra mnogo vecu ulogu nego u kulturama koje slede liberalnu tradiciju. To vazi i za zemlje u tranziciji, koje treba da pronadju svoj sopstveni identitet umesto sto slepo veruju u mit o »utopijskom kapitalizmu«, sa mitom o privatizaciji i trzistu, koje nije u stanju da zadovolji potrebu za zajednicom i za zajednickim kolektivnim identitetom (96: 143; 11: 5).
Ipak, moze se iznaci jedan zajednicki imenitelj za odredjenje gradjanskog/demokratskog identiteta. To je, pre svega, sposobnost za samoodredjenje/autonomiju i za odgovornost radi aktivnog sudelovanja individua i drustvenih grupa u javnim poslovima i u kontroli politicke vlasti. I drugo: demokratski identitet nije samo politicki identitet vec gradjanski (civilni) u sirem smislu, ukljucujuci i kulturni identitet, koji daje osnovnu orijentaciju individuama u njihovom izboru vrednosti i ciljeva, kao i vrsti praksi u kojima ce se angazovati. Stoga se demokratski identitet ne stice samo ukljucivanjem u politicke stranke nego je potrebno da se individue integrisu u njima odgovarajucu politicku kulturu, koju ce stvarati i unapredjivati. To je i u skladu sa shvatanjem da demokratija nije samo pitanje tipa vladavine vec se odnosi na celokupan nacin zivota. Gradjanski/demokratski identitet, zbog toga, podrazumeva promenu ljudskih odnosa u svim sferama zivota, a ne samo u politici i politickim akcijama.
Oblikovanje gradjanskog/demokratskog identiteta je posebno aktuelno za zemlje u tranziciji, buduci da se proces transformacije iz autoritarnog/totalitarnog poretka u demokratski ne moze ostvariti ako se ne izvrsi takva politicka rekonstrukcija koja ce omoguciti da se putem politicke socijalizacije formiraju individue kao gradjani. Prelazak iz statusa podanika drzave u gradjanstvo nije nimalo lak. Decenijama ustaljene navike i svojstva podanickog mentaliteta mnogo se sporije menjaju nego institucionalni oblici drustva. Cinjenica da se i u postsocijalistickim drustvima i novoformirane politicke stranke ponasaju na autoritaran nacin, pogotovo vodje tih stranaka, i da je paternalisticka vezanost za drzavu jos uvek jaka kod vecine pojedinaca, potvrdjuju tezu da se autoritarna struktura licnosti jos nije bitnije izmenila. Iz tih razloga, ustanovljene demokratske institucije jos ne funkcionisu na demokratski nacin, kao na primer u SR Jugoslaviji, gde postoji niz kvazidemokratskih ustanova, a iza demokratske fasade razvija se nov autoritarni sistem, koji reprodukuje autoritarni mentalitet. Na taj nacin, krug se zatvara. Problem je slozeniji utoliko sto nove demokratije tek treba da pronadju svoj demokratski identitet. On ne moze da se uoblici pukim presadjivanjem zapadnog obrasca. U pitanju je povezanost svojevrsne kulture sa odgovarajucom tradicijom, s jedne strane, a s druge, pronalazenje nacina izlaska iz ljusture nasledjene autoritarne strukture licnosti, sto je ostavilo traga na celokupni mentalni sklop, te zahteva definisanje svojevrsnog modela identiteta s ciljem formiranja gradjanina kao slobodne licnosti.