"Republika"



Uvod *Identitet kao problem* Ono sto ljudska bica cini slicnim jeste to sto svako ljudsko bice u sebi nosi sliku drugog. Lyotard Ljudski ego nikada nije izdvojen, ne postoji »ja« koje nije deo jednog »mi«. Leach Ko sam ja? Ko smo mi? Ko je drugi? Ta pitanja cesto postavljamo. Nista neobicno, jer je pojam identiteta svojstvo ljudske egzistencije. Na pitanje »ko sam ja« ne moze se odgovoriti bez odgovora i na pitanje »gde ja pripadam«. Covek nije sam u vasioni, niti je pojedinac sam u grupi, niti je bilo koje drustvo osamljeno. Ali, mi u svakodnevnom zivotu rasparcavamo ove kontinuume na moje specificno »mi« – moje porodice, moje klase, moje zajednice (84: 45–46). Ja prihvatam glediste Lyotarda da je sposobnost zivotinja da komuniciraju ugradjena genetski, instinktivnim mehanizmima koji su zajednicki za vrstu, a da jezik ljudi nije zajednicki za celu vrstu, vec postoji uvek partikularno »mi« kao slika drugog – moguceg – sagovornika (37: 34). A ta sposobnost da se govori drugima je svakako najdublje ljudsko svojstvo, iz kojeg izvire proces ucenja kako da budemo u dijalogu sa drugima. Tek oslobadjanjem od onoga sto u meni ne priznaje figuru »drugoga«, odvajam se od svoje zivotinjske prirode. Bez identiteta covek je bezimena jedinka i njegov jedini znak raspoznavanja je licno ime, koje nam nista ne kazuje o njegovim karakternim crtama, sposobnostima i sklonostima, niti govori o tome gde taj pojedinac pripada u socijalnom i duhovnom smislu. Doduse, svaki pojedinac ima izvesna socio-demografska obelezja (datum i mesto rodjenja, mesto stanovanja, skolska sprema, bracno stanje, zanimanje, socijalno poreklo), ali sve to ne oznacava ono sto se podrazumeva pod pojmom »ja« (self). Statisticke skupine najbolje pokazuju da ljude mozemo grupisati prema izvesnim spoljnim obelezjima (prema mestu stanovanja, bracnom stanju itd.), ali ona ne iskazuju nikakva autenticna svojstva osobe, koja samo njoj pripadaju. Moze se, dakle, govoriti o ljudima bez identiteta, koji ne znaju odgovor na pitanje »ko sam ja«, niti »gde pripadam«. Zato je Erich Fromm i mogao da kaze da mnogi ljudi umiru pre nego sto su se kao licnosti i rodili, jer ostaju bez vlastitog identiteta, kao bezlicne jedinke u gomili, koje je cesto tesko i fizicki razlikovati jedne od drugih. Zaista, mi ljude manje pamtimo po njihovim imenima, cesto ih i zaboravljamo; ono sto ostaje u secanju jesu njihove karakterne osobine, njihovi stavovi i njihov osoben odnos prema svetu. Identitet je bitno svojstvo ljudske egzistencije, koja ne znaci puko zivotarenje, vec obelezava humanitet pojedinca kao svojevrsne individualnosti, razlicite od svake druge individualnosti, ali je i deo sire celine, u cijem okviru je jedino moguc njegov opstanak. I, sto je karakteristicno bas za coveka – i taj (drustveni i kulturni) kontekst je razlicit i svojevrstan, jer ljudi ne samo da interiorizacijom prevode kulturu na svoj »jezik« nego i ucestvuju sa svim dispozicijama u stvaranju kultura koje se medjusobno razlikuju. Habermas zato s pravom kaze da se identitet dostize onda kada je licnost u stanju da uoci razliku izmedju tradicionalnih normi i onih normi koje se opravdavaju pomocu principa (57: 87). To znaci da pojedinac postaje svestan onoga sto mu se namece, a sta treba sam da izabere na osnovu principa i vrednosti koje je izabrao i da se ponasa prema vlastitom izboru. Oni pojedinci koji ostaju u obrucu heteronomije, odnosno tradicionalnog obrasca ponasanja nemaju svoje »ja« i zato se uvek zaklanjaju iza nekog autoriteta (oca, vladara, nacije). Problem identiteta narocito je izrazen u vreme krize – licnosti, drustva, epohe, pa i citave civilizacije – kada nemirno stanje potresa sve postojece vrednosti i principe, i razara ustanovljene sheme zivota a da jos nije u stanju da uspostavi nove. Tada se individue nalaze u vakuumu socijalnih normi, sto proizvodi pojacanu neizvesnost i nesigurnost. Traganje za identitetom podrazumeva tada odgovor na pitanje: kakav je stvarni odnos izmedju individue i drustva kao celine. U toj situaciji javlja se tendencija neotradicionalizma, buduci da tradicionalni model identiteta nudi sigurnost u vreme krize, izrazavajuci »zelju za korenima i za etnifikacijom sveta« (37: 243). Pojam identiteta kao moderna pojava (ovde se ne bavimo antickim nasledjem) ima poreklo u zapadnom individualizmu.1 U XVIII veku dolazi do odbacivanja stabilnog tradicionalnog poretka, sto dovodi do sukoba izmedju individue i drustva, do odbacivanja hriscanskog modela i traganja za novim svetovnim modelom identiteta. U XIX veku naglasak je na individualnosti; javlja se potreba za identitetom kao izraz zelje i individua i grupa da budu »razlicite«. U modernom pluralistickom drustvu dolazi do umnozavanja identiteta. Iskrsava problem: kako da se usaglasi odnos izmedju samoidentifikacije i egzistencije »drugog«. U tradicionalnom drustvu problem identiteta ne postoji zbog cinjenice da je u srodnickom sistemu socijalni status individue strogo fiksiran; stoga je personalni identitet bio nezavisan od socijalnog sadrzaja, jer je srediste celokupnog zivota bio srodnicki sistem u kojem je mesto svake individue bilo striktno odredjeno. S raspadom i sve manjim znacajem srodnickog sistema mesto pojedinca u grupi i u drustvenom sistemu postaje sve vaznije. U modernim drustvima ljudi su suoceni sa nizom izbora zbog cega dolazi do nestabilnosti identiteta; javljaju se dileme i sumnje u pogledu identifikacije i pripadnosti. To je stoga sto je princip »pripisanosti« (ascription), koji je karakteristican za tradicionalna drustva, zamenjen principom »dostignuca« (achievement). Ambivalentnost, heterogenost, multiplicitet i otvorenost perspektiva u modernim vremenima podrazumevaju pluralitet interpretacija i izbora u svetlosti konkretnih, partikularnih i promenljivih okolnosti, te se ljudi srecu sa fragmentacijom i kontradikcijama kako kolektivne tako i personalne egzistencije. Ta fragmentacija dolazi iz aspiracije da shvatimo odakle smo dosli i kuda idemo (37: 14). Modernost je bitno obelezena nastajanjem »drugosti« (alterity), postojanjem razlicitih mogucnosti, koje se sticu, razvijaju i konstituisu (27). Zbog toga je bilo vazno proucavanje nastajucih tenzija izmedju singularnog i pluralnog identiteta i na individualnom i na kolektivnom nivou (22). Modernost je razbila zastitni okvir male zajednice i tradicije i zamenila ih mnogo vecom bezlicnom organizacijom. Stoga su se, kao sto kaze Giddens, individue osetile osamljenim i otudjenim u svetu u kojem im je nedostajala psiholoska podrska i osecanje sigurnosti koje je obezbedjivalo tradicionalno ustrojstvo (46: 33-34). Ali, s druge strane, Friedman istice da je u prirodi modernog »ja« (identiteta) ukorenjen porast racionalnosti i intelektualnih moci, samokontrola i saznajne sposobnosti, kao i sublimacija primitivne energije i njena promena u izgradnji civilizacije (37: 220). Postmodernizam je jos vise naglasio pitanje o izboru identiteta, kao »uopstena afirmacija pluralizma i heterogenosti«, odnosno kao »politika razlike«, koja, smatra Mehennan, predstavlja udarac dogmatskom univerzalizmu (93). Sa postmodernizmom javlja se ambivalentnost, heterogenost, multiplicitet, razlicitost i otvorenost perspektiva. Iz tih razloga i pristup problemu identiteta pretpostavlja pluralitet interpretacija i izbora u svetlu konkretnog, specificnog, partikularnog i promenljivog. Novi pristupi problemu identiteta opravdano naglasavaju nekompletnost, fragmentarnost i kontradikcije, kako personalne tako i kolektivne egzistencije, sto se cesto gubi iz vida. Medjutim, postmodernizam odbacuje identitet »ja« u ime uspostavljanja odnosa jer, kao sto pise Kenneth Gergen, »ja potpuno nestaje u odnosima« (»ja« sam ja zahvaljujuci igranju partikularne uloge u nekom odnosu). Problem identiteta znacajno je polje istrazivanja u modernim drustvima, buduci da postoji napetost izmedju singularnog i pluralnih identiteta, i na individualnom i na kolektivnom planu. Problem je narocito naglasen sa pojavom takozvanog globalnog drustva, koje namece unifikaciju i nastoji da potre regionalne razlike, sto podrazumeva jedan veoma uopsten model identiteta koji ce biti oslobodjen svakog »istorijskog secanja« na partikularno zajednistvo, te stoga ne moze obezbediti »istorijski identitet« (130). To ocigledno stvara nove probleme buduci da je pojam identiteta povezan sa pitanjem o pripadnosti konkretnoj zajednici; zato iskrsava pitanje: kako sacuvati svoju posebnost u okviru tendencije ka globalizaciji a da se ne padne na nivo provincijalizma i izolacije. Kao reakcija na tako apstraktan model identiteta ponovo su oziveli nacionalni i etnicki identiteti da bi se pronasla cvrsca tacka oslonca, jer je, kao sto kaze Giddens, okvir ontoloske sigurnosti karakteristika individualne egzistencije na nivou svakodnevne rutine (46: 44). Covek je za sada jedino poznato zivo bice koje ne poseduje »vrsno specificnu okolinu«, koja je strukturirana prema vlastitoj instinktivnoj organizaciji i koja je bioloski fiksirana i predodredjena, vec je covekov odnos prema okolini otvoren (14: 47). Nepostojanje bioloski odredjene granice ni prema sebi ni prema okolini kod coveka stvara potrebu za oblikovanjem identiteta, koji je i personalno i socio-kulturno uslovljen te, kao sto kaze Berger, nacini postajanja covekom brojni su kao i kulture (14: 49). Pluralitet i diferencijacija spadaju medju osnovna svojstva ljudskih uslova zivota. Rodjenjem su date genetske predispozicije »ja«, ali ne i licnost (self) kako sebe kasnije dozivljavamo, kao subjektivno i objektivno prepoznatljiv entitet. Pojedinac, kao i grupa, mora da uoblici svoj identitet kroz dugotrajan i mukotrpan proces prilagodjavanja i distanciranja, prihvatanja i odbijanja, samoidentifikacije i sire kolektivne (drustveno-kulturne) identifikacije. Stalno ga preispitujemo i modifikujemo, jer identitet nije stanje vec proces. I pojedinac i drustvena grupa zive u dinamicnoj drustvenoj i kulturnoj sredini i stalno moraju da usaglasavaju svoje odnose, kako pojedinci u grupi, tako i jedni i drugi u drustvu, da bi znali svoje mesto i svoje uloge, kao i koji su principi prihvatljivi, prema kojima ce se odvijati i njihovi zivoti. Formiranu licnost koja ima svoj identitet, prema Nuttinu, karakterisu: individualna svojstva, sadrzaj onoga sto pojedinac misli i radi, misljenja i ubedjenja, interesovanja i aspiracije. Identitet dalje oznacava da se svet okoline internalizuje kao personalni svet koji se projektuje u okolinu (106: 123, 133). Drugim recima, samosvest je bitna karakteristika identiteta jer oznacava evolucioni kvalitet coveka kao Homo Sapiensa. Giddens smatra da dete u ranom razvoju treba da odgovori na sledeca pitanja: 1. o samoj egzistenciji, tj. da otkrije ontoloski okvir »spoljasnje realnosti« (u pre-modernom vremenu tradicija je bila kljuc za artikulisanje tog ontoloskog okvira); 2. o egzistencijalnim protivrecnostima; 3. o egzistenciji drugih lica, tj. da otkrije drugog u emocionalno-kognitivnom smislu, sto je vazno za razvoj samosvesti; 4. o samoidentitetu u smislu samosvesti, tj. sposobnosti da koristi termin »ja« (46: 48–53). Problem identiteta dobija na vaznosti u demokratskim drustvima, koja se zasnivaju na promociji ljudskih prava i autonomije ljudskih licnosti. Medjutim, u drustvima gde se drzava tretira kao najvaznija vrednost, prema pisanju Anthony Storra, pitanje individualnih prava nije vazno samo po sebi vec samo ako sluzi drzavi, tj. zajednickom cilju i idealu. Moze se reci da je upravo pitanje o identitetu tacka razlaza izmedju demokratije i totalitarizma, jer totalitarizam mora da ugusi teznju za afirmacijom licnosti, ali i grupnu autonomiju, da bi sve subjekte drustva pretvorio u objekte svoje manipulacije, svodeci ih na bezlicne jedinice celine. Zahtev za identitetom, a to znaci za distanciranjem od prosto datog i nasledjenog (sto karakterise proces identifikacije poznat kao tribalizam), osnovni je uslov razvoja modernog, demokratskog drustva, buduci da potencira diferencijaciju i samoregulaciju nezavisnih subjekata i njihovih samosvojnih kreativnih potencijala. Samo takva zajednica ima moralni dignitet jer omogucuje kompletan i kompleksan razvoj coveka, a covek je nekompletan ako ne zadovolji personalne odnose (133: 22, 33). Ali, uspostavljanje individualiteta – kao svojevrsnosti – ne odnosi se samo na pojedince vec i na svaki narod koji takodje mora da ustanovi svoj identitet da bi obelezio svoju kulturnu jedinstvenost, ali ne zato da bi se od drugih izolovao, nego da bi pronasao mogucnosti uzajamne komunikacije. A grupni identitet ne pretpostavlja potiranje personalnog identiteta, vec, naprotiv, treba da predstavlja uslov za konstituisanje identiteta svih »ja« koji sacinjavaju grupu. O odnosu individualnog i drustvenog kao komponentama ljudske zajednice raspravlja se u raznim teorijama. Kada je rec o identitetu govori se o esencijalistickoj i konstruktivistickoj teoriji (C. Calhoun), ili o liberalizmu i komunitarizmu (W. Connolly, S. Mulhall i A. Swift). Calhoun pronalazi korene esencijalizma kod Aristotela, koji je problem identiteta shvatao u smislu odnosa izmedju »sustine« i »pojave«, tj. izmedju prave prirode pojava i epifenomenalnih varijeteta. Esencijalisti tretiraju individuu kao singularni, integralni, harmonicni i neproblematicni identitet, ciji je kolektivni identitet zasnovan na »sustini«, ili na nizu bitnih svojstava koja su zajednicka svim clanovima kolektiviteta. Dotle su konstruktivisti smatrali da neposredovana priroda ima mali uticaj na individualni ili kolektivni identitet i da najvazniju ulogu igra socijalizacija, narocito naglasavajuci uticaj rane socijalizacije i moc socijalne strukture (22: 15–16). Subjektivitet je, dakle, stvar konstrukcije a ne automatski proizvod, gde se povezuju samoidentifikacija i identifikacija od strane drugih. Kao pretecu ove teorije mogli bismo oznaciti Georgea Herberta Meada, koji je ukazivao na socijalno poreklo konstituisanja predstave o sebi (samoidentiteta). Mulhall i Swift razmatraju odnos izmedju liberalisticke i komunitaristicke teorije. Komunitaristi zameraju liberalizmu da je pogresno shvatio odnos individue i drustva i zanemario da drustvo u velikoj meri oblikuje individue da budu ono sto jesu i da imaju odredjene vrednosti. Oni naglasavaju da vrsta drustva u kojem individue zive utice na razumevanje kako samih sebe tako i nacina zivota; dok liberalizam shvata drustvo, a narocito politicko uredjenje, kao proizvod ugovora izmedju individua. Stoga ih komunitaristi okrivljuju za »asocijalni individualizam«. Ali, pomenuti autori smatraju da ne moraju da postoje ostre granice izmedju ova dva teorijska pristupa, jer iako je nase osecanje identiteta neodvojivo od svesti o nama kao clanovima odredjene porodice, klase ili sire zajednice, ljudska bica su »samointerpretirajuce zivotinje« (Charles Taylor), cija priroda i identitet nisu nezavisni od njihove samointerpretacije, a samointerpretacija zavisi od upotrebe jezika koji postoji samo u zajednici, koja podrazumeva odnos sa drugima. Autori zakljucuju: »neko je ‘ja’ samo medju drugim ‘ja’«. Dakle, definicija necijeg identiteta ne ukljucuje samo njegovo stanoviste o moralnim i duhovnim pitanjima nego i odnos prema definisanoj zajednici. Prema Tayloru, bitna stvar u saznanju ko sam ja je saznanje o tome gde sam (gde pripadam); »moj« identitet je definisan privrzenoscu i identifikacijom koji obezbedjuju horizont u kojem mogu odrediti, od slucaja do slucaja, sta je vredno, dobro ili lose cinjenje (104: 13–14, 105–111). Znaci, neophodna je moralna orijentacija – koja se crpe iz zajednice kao moralnog okvira – da bi se steklo osecanje sopstvenog identiteta. I Connolly smatra da »savremeni komunitarizam« moze biti jedna varijanta liberalizma jer obezbedjuje prostor za prava i individualitet u kontekstu harmonije, buduci da svaki stabilan nacin zivota zahteva ne samo personalni vec i kolektivni identitet; zato treba ponovo ispitati nacin na koji su individualni i kolektivni identiteti investirani jedni u drugima (27: 88, 160). A Anthony Azblaster pise o »novom liberalizmu« koji odbacuje staru liberalnu ontologiju o individui kao primarnoj jedinici i drustvu kao o sekundarnoj tvorevini ili kolekciji individua, jer smatra da nema individualnih prava bez svesti o zajednickim interesima i da je tradicionalna antiteza izmedju slobode i zakona pogresna (8: 286). Tu se vrsi preokret od negativnog poimanja slobode – kao oslobadjanja od drustvenih prinuda – ka pozitivnom shvatanju slobode u smislu stvarne sposobnosti ili moci da se nesto cini; ali se naglasava da svi moraju imati moc da uvecavaju slobodu, sto, prema misljenju ovog autora, nije nespojivo sa individualizmom. U odeljcima koji slede razmatracu probleme koji su ovde samo nagovesteni, pre svega u smislu antropoloske analize odnosa individue i drustva kao konteksta u koji se situira i pitanje o personalnom i kolektivnom identitetu. Prva cifra oznacava autora i njegovo delo, a druga stranicu toga dela (videti prilozenu bibliografiju). 1 R. Jenkins, medjutim, smatra da pojam identiteta nije nov, isticuci da je vec Locke 1694. pisao o »Identity and Diversity« (68: 6).

Posaljite nam vas komentar