Vlast u Srbiji cini sve da ostavi utisak kako, maltene, puca od zdravlja u svom nepomucenom jedinstvu. Ali, iole pazljivijem posmatracu ne izmice da, bar u retorici, izmedju, s jedne strane SPS-a, a s druge JUL-a i SRS-a, postoje izvesne razlike koje, bez obzira sto jos ne dopustaju preuranjene zakljucke, ipak zasluzuju da budu zapazene.
SPS, na primer, u pripremama za svoj predstojeci kongres, a verovatno i za izbore koji nas ocekuju u 2000, uglavnom, ili gotovo iskljucivo, insistira na »herojskom otporu NATO agresoru« i na »uspesnoj i brzoj obnovi zemlje kakva nigde nije zabelezena u svetu«. Za razliku od njih, JUL i SRS namecu mnogo rigorozniji ton. Mada ekstremi sa suprotnih politickih polova, te dve stranke unisono zastupaju agresivniji i represivniji kurs drzavne politike i unutar zemlje i prema svetu. O tome u poslednje vreme ima dosta uverljivih dokaza.

Ko je gazda u kuci

Nedavno je JUL izasao sa nekakvim novim programom za ekonomsku i duhovnu obnovu srpskog naroda. U javnosti je ovaj dokument naisao na odjek kakav i zasluzuje – ljudi, pa cak i zvanicne institucije, odnosili su se prema njemu sa ravnodusnoscu, ako ne i s prezrenjem. To je upravo i razestilo ovu, nazovi levicarsku stranku. Ako bar nije uspeo da proizvede neki povoljan efekat u javnosti, JUL nikako nije hteo da se pomiri s cinjenicom da i Savezna vlada ne primecuje njen dokument. Jedan istaknuti clan rukovodstva stranke (Leposava Milicevic) zestoko se u javnosti kriticki obrusila na Vladu i vec dva dana kasnije Momir Bulatovic je pozurio na noge JUL-u da bi se pokajnicki pravdao zbog svog propusta.
I kasniji koraci JUL-a sluzili su demonstriranju sopstvene moci. Posto su se razgovori o platformi Crne Gore za uredjivanje odnosa izmedju dve republike vodili ne na drzavnom, nego na partijskom nivou, crnogorski predstavnici morali su, kazu, puna dva sata da slusaju monolog nametljive sefovice JUL-a Mirjane Markovic. Kasnije su se nizali i drugi karakteristicni dogadjaji. JUL je bio taj (ministar Goran Matic), a ne MUP, koji je prvi objavio »da se grupa placenika francuske obavestajne sluzbe pripremala da izvrsi atentat na predsednika SRJ Slobodana Milosevica«. Jedan od najnovijih dokaza nezadrzivog zahuktavanja JUL-a je njihovo tvrdjenje o »kontaminiranju javnog prostora«, sto ocigledno najavljuje nov talas obracunavanja sa nezavisnim medijima.
Sa svoje strane ni SRS nije propustio priliku da sopstvenim idejama doprinese jos ostrijem trendu drzavne politike. Seselj je predlozio – i taj je svoj predlog detaljno obrazlagao – da se na buducim izborima clanovi Veca republika Savezne skupstine vise ne biraju u republickim parlamentima, vec na opstim i neposrednim izborima u kojima bi svaka republika bila posebna izborna jedinica. Za svakoga je vec na prvi pogled jasno da se tezi za tim da se jos vise ogranice nadleznosti republike, za racun jedne jos unitarnije zajednicke drzave. Posle vec pomenute crnogorske platforme za drugacije uredjivanje odnosa u federaciji, jasno je da ce ovakav Seseljev predlog jos vise rasplamsati politicke tenzije u SRJ.

Mogucne kombinacije

Iz svih ovih primera koji nedvosmisleno pokazuju ko svira prvu, a ko drugu violinu u vladajucoj koaliciji, jos ne proizlazi definitivno da je SPS bolji nego sto je bio, ali su, svakako, JUL i SRS sve gori, a time i vlast u celini. Tu se sada otvaraju neka zanimljiva pitanja, od kojih dva privlace narocitu paznju. Prvo se tice odnosa SPS-a i JUL-a koji ni do sada nisu bili bez odredjenih trzavica. U ranijem periodu, kad god je Milosevic blagonaklono otvarao prostor sirenju uticaja stranke svoje supruge, neki celnici SPS-a energicno su se odupirali, tvrdeci da to ugrozava interese njihove stranke. Zbog tog otpora svojevremeno su stradali Borisav Jovic, Mihajlo Markovic i Milorad Vucelic. Danas se, ovom silnom razmahivanju JUL-a i SRS-a niko u vrhovima SPS-a, bar javno, ne odupire, sto moze da navede na zakljucak da mu je otporna snaga osetno opala. U prilog ove teze ide i podatak da razne stranke, na vlasti ili u opoziciji podjednako, sve vise spekulisu s tim da ce na sledecim izborima za sebe pridobiti jedan broj pristalica SPS-a, sto samo pokazuje da vec mnogi Socijalisticku partiju tretiraju kao snagu na postepenom zalasku.
Drugo se pitanje odnosi na potencijalne mogucnosti koje iz ovakvog konteksta proisticu za samu opoziciju. Posle NATO bombardovanja, udruzivanje Saveza za promene i Saveza demokratskih partija, sa predvodnickom ulogom Dragoslava Avramovica, budilo je izvesne nade da se opozicija najzad otresla starih predrasuda i da je krenula na put krupnih strateskih poteza. Nade su se, medjutim, brzo gasile, a opozicija bi, ako izbori budu sutra, ponovo razdrobljeno nastupala u pet ili sest, koje stranackih, koje blokovskih celina. Celokupno dosadasnje iskustvo svedoci da su pojedine opozicione stranke, kad god su se klonile udruzivanja, lako podlegle iskusenju dogovaranja sa SPS-om. One su na tome, cas jedna, cas druga, nerazumno istrajavale cak i kada su imale sve razloge da shvate da se u takvim savezima mogu samo opeci. Danas se opet na strani nekih opozicionih stranaka ne mogu iskljuciti ovakvi fatalni koraci, bez obzira na promenjene okolnosti, odnosno na spremnost medjunarodne zajednice da ovde energicnije podupre neku zreliju politicku alternativu.
Pitanja se, dakle, svode na sledece. Da li je ova ublazena retorika SPS-a, u poredjenju sa JUL-om i SRS-om, samo taktika ili, mozda, poziv namiguse starom partneru iz opozicije za nove aranzmane? Da li ovo opoziciono bezanje od udruzivanja znaci samo preteranu veru u sopstvenu individualnu snagu ili davanje znaka spremnosti za ponovno ucesce u vlasti? Mudriji bi to rekli ovako: sve dok su potencijalno otvorene razne mogucnosti nista nije konacno niti se ista moze unapred odbaciti.