U vreme nedavne dramaticne krize oko Kosova, kada je g. Cernomirdin i licno posredovao u svojstvu predsednika vlade i specijalnog opunomocenika predsednika B. Jeljcina, Rusija je cak i oruzjem pomagala SRJ, »ali nije vise mogla da ucini, sem da zbog Kosova zapocne treci svetski rat«. Barem sto se Rusa tice, ova izjava nije neka velika senzacija – od smene Kozirjova, cije sada objavljivane beleske sadrze ovakva ukazivanja jer je i on ubedjivao bez uspeha Milosevica i Karadzica da Rusija ne moze da zapocne »rat sa svetom zbog Srbije«, u ruskoj se javnosti o ovome govori i jasno i razlozno, sa posebnim osvrtima na istorijske analogije koje su uistinu recite.
Istoricarima je naravno poznato glasovito delo Lazara Arsenijevica-Batalake Istorija srpskog ustanka, objavljeno u Beogradu 1899, ali malo ko danas – posebno medju novinarima i politickim komentatorima – zaviruje u tu znacajnu knjigu. Obiman drugi tom Batalakinog dela je bezmalo u celini posvecen srpsko-ruskim odnosima, sa obiljem dokumenata u pravom smislu reci i svedocenja iz prve ruke. Ispricao je Batalaka sve o dramaticnim zbivanjima u Srbiji u mrezi svetske politike, a posebno o Rodofinikinu – specijalnom ruskom »rezidentu« na Balkanu – cije su mreze bile takve da ih nece skoro dostici ni moderna kontraobavestajna »tehnika« danasnjih velesila.
Neki su detalji tako osvetljeni da ni kasnija istrazivanja nisu mnogo novog imala da dodaju.
Mefistofelovski duh »rezidenta« je prikazao i Srbiju i vozda Karadjordja u najcrnjim bojama. Oni su primitivci »koji ponjatija o politiki nemaju«, Karadjordje je prek covek, hajduk koji ne zna sta je zakon niti zeli da se »institucije« stvore i da nevolja bude veca Rodofinikin je javljao caru i ono najgore – naime, Srbi i sam vozd ne misle da oslobode samo Srbiju vec da stvore i veliko carstvo koje bi obuhvatalo celu Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju i Bugarsku kao i sve zemlje nastanjene Srbima, sve do Budima. Da nevolja bude jos veca, sam je Karadjordje davao i takve neoprezne izjave, a za njim nisu zaostajale ni druge vidjenije staresine. Da njegova velika Rusija ima »veliku ideju« to je »rezidentu« bilo normalno, ali da jedna mala nacija na Balkanu i to jos u takvom rasporedu snaga na svetskoj areni sledi ideju »velike i carske Srbije«, to on nikako nije mogao da prihvati i stoga je ubedjivao Karadjordja da se za sada zadovolji autonomijom u okviru Otomanske imperije, na manjem prostoru, pa ce se kasnije videti sta ce biti. Rusija se spremala da zakljuci mir sa Turskom, nije ni bila u mogucnosti da ide dublje na Balkan – blizila se godina 1812, kada se imala suociti sa Napoleonovim imperijalnim ambicijama. Sve je bilo jasno, ali Karadjordje nije gubio nadu na veliku Rusiju – odlucio je da mimo Rodofinikina posalje specijalnu diplomatsku deputaciju i to samom caru ruskom pa je za vodju imenovao Ivana Jugovica koji je tecno govorio nemacki i ruski jezik. Karadjordjeve diplomate su stigle samo do grada Jasija u Moldaviji – znao je Rodofinikin da ih dalje treba onemoguciti – gde se nalazila ruska vrhovna komanda, odnosno komandant juznog krila imperijalne Armade koja je drzala hiljadama kilometara dugu liniju fronta prema granicama Otomanske imperije, na celu sa knezom Prozorovskim koji je bio licno potcinjen samo caru.
Dijalog koji se odigrao 11. januara 1809. u stabu kneza Prozorovskog spada u najdramaticnije stranice novije istorije i Batalakino umece istoriografa je tu dostiglo nivo koji nije lako ponoviti. Vrhovni zapovednik ruske Armade, u »prisustvu mlogih generala«, primio je Srbe i odmah poceo da vice i da preti, opominjuci ih da je bolje da se zadovolje autonomijom i da se okrenu »prosvesceniju« jer od tog njihovog nauma o »serpskom carstvu« nema nista. »Sad rasudite sami sta vi hocete«, vikao je knez Prozorovski, »zar vi hocete da se Rusija zarati sa svima, i da sve svoje prinese na zertvu radi uspostavljanja serpske drzave, i ne bi li to bilo sasvim protivno zdravom razumu«. Arogantni knez je govorio o tome kako »geograficesko polozenje Srbije na desnom bregu Dunava ne dopusta zeleti savrseno prisojedinjenje Srbije k ruskoj drzavi«, ali su Karadjordjeve diplomate bile upornije. Tada je knez i glavnokomandujuci otkrio svoje karte iz kojih se citala i imperijalna ambicija ali i doza politickog pragmatizma – »Nu sta vi, vi zamisljate o vaspostavljanju serpskoga carstva, i hocete da se Rusija zarati sa celim svetom za vas, i za vaspostavljanje serpskoga carstva. Pa dokle mislite tome vasem carstvu granice da se protegnu, valjda do reke Marice, do Adrijanopolja, pa ciji ce onda Carigrad biti? Necete li onda imati volju da Carigrad bude stolica tog vaseg carstva«.
To je bio dijalog a sve ostalo znamo i od drugih istoricara – blizila se godina 1813, a Rusija nije stigla u pomoc i vetar istorije je i Karadjordja i ustanak i »veliku ideju« odneo u kovitlacu burnih zbivanja koja nisu nepoznata.
Batalakina kazivanja su utemeljena na dokumentima. Izjava V. Cernomirdina se ne poziva na dokumenta, ali ruski istoricari bolje od nas citaju istoriju. To sto se jedan dijalog 1809. bukvalno poklopio sa onim o cemu govore i Cernomirdin i Kozirjov je uputno jos jednom procitati, a o tome da li se istorija ponavlja ponesto ce naci i oni koji brane teoriju o ponavljanju istorije. Mozda stvar i nije u tome da li se istorija ponavlja ili ne, vec u tome da se kobno ponavlja onima koji lekcije istorije nisu kako valja savladali.
Naravno, nisu ovo jedini detalji zarad kojih bi trebalo citati ovog darovitog istoricara i postenog hronicara.