Prolazeci gotovo svakodnevno Novim Beogradom ugledam na ulici pregazenog psa. Pregazenih pasa ima i na travnjacima izmedju dva kolovoza i pored trotoara.
Toliki broj pregazenih pasa zacudjuje, s obzirom da je sezona godisnjih odmora prosla i da mnogi kucni ljubimci bas u to doba dobijaju »status« pasa lutalica. Vozeci se privatnim autobusom Novim Beogradom primetila sam kako sofer, kondukter i putnici, kao po naredjenju, gledaju u pravcu suprotne kolovozne trake. Njome je jurio, stalno povecavajuci brzinu, jugo 55, ocigledno ciljajuci jednog lepog vucjaka mesanca pri tom i lutalicu, koji je upravo pretrcavao ulicu. »Sudar« se dogodio, a pas je nekako uspeo da se izvuce ispod tockova, bolno vukuci zadnju sapu. Videvsi sofera koji nije hteo da ukoci da bi zastitio psa, oteo mi se uzvik uzasa i negodovanja. Razdragani zbog uspesnog lova ali i uvredjeni mojom reakcijom putnici autobusa, na celu sa soferom i kondukterom, zacas svrstani u front na strani jacega, obrecnuli su se na mene recima da pasa lutalica i bez ovog upravo udarenog ima previse.
Sofer, epigon ulicne drame, prekorno mi je dobacio pouku da ne mislim valjda da ce soferi upropascavati kocnice i kola zbog tamo nekih pasa lutalica. Na moje zapazanje da o njihovom broju ne treba da brinu vozaci vec ljudi ciji je posao humana selekcija i zastita zivotinja, sofer je dodao gas ne pogledavsi me, a do tada »razdragani« i raspricani putnici nastavili su da gledaju kroz prozor cekajuci valjda neki novi, ovakav ili slican »dozivljaj«.