Svet je u groznicavom iscekivanju dolaska novog milenijuma.
Medju ljudima je prihvacena norma ponasanja koja ce privremeno zbliziti covecanstvo jedinstvenom zeljom da novi vek donese vise radosti, bezbriznosti i ljubavi.
Odlazeci vek je po surovosti i neshvatljivim zlocinima, koje su jedni drugima cinili pripadnici filogenetski najslozenije zive zemaljske organizacije, doneo duboke sumnje u sve vrednosti i civilizacijska dostignuca. Dolazeci, po ustaljenim formama misljenja koje vecina kvalifikuje kao normalnost, treba da sadrzi optimisticku notu koja privremeno treba da zblizi covecanstvo u jedinstvenom uverenju da ce se ziveti kvalitetnije.

Sta je normalno

Normalnost, po opstoj definiciji, podrazumeva niz pravila prihvacenih i primenjivanih od vecine. Iako je definiciju lako kritikovati kao uopsteni iskaz bez dovoljno esencijalnog sadrzaja, ne moze se osporiti uvek prisutna ljudska potreba da se pojmovi i pravila po kojima se funkcionise sistematizuju.
Po tako sistematizovanim pravilima, koje prihvata vecina, proslavice se dolazak novog milenijuma, iako neki matematicari i astronomi upozoravaju da 2000. ne moze biti pocetak vec kraj veka. Potvrdjuje se uzansa da pravilo nastaje dogovorom vecine.
Organizovani sistemi ljudske zajednice stvaraju pravila koja daju specificne karakteristike samo tom sistemu i nadgradjuju ga pravilima koja prihvataju od drugih sistema. U toj razmeni i medjusobnim interakcijama sistemi se razvijaju, rastu i jacaju.
U otvorenom sistemu svi njegovi podsistemi funkcionisu po istim pravilima. Prihvataju istu dinamiku interakcija, prate sopstvene potrebe i teznje, ali uskladjeno sa potrebama i teznjama veceg sistema ciji su deo.
Ta pravila su prihvacena kao opstevazeca prirodna pravila i ugradjena su kao osnovna matrica u sve funkcionalne drzavne sisteme.
Retko je kada u ljudskoj istoriji drzava funkcionisala ne ostvarujuci kontakte sa drugim drzavama, retko se ko toliko okrenuo protiv razuma i logike da odluci da je dovoljan sam sebi i da mu drugi nisu potrebni.
U slucajevima kad drzavni sistem prestane da korespondira sa drugim sistemima tog nivoa organizacije, prestaju interakcije, dolazi do zatvaranja sistema u sopstvene granice i prestrukturiranja funkcionisanja na nize nivoe. Osiromasenje sistema povlaci sa sobom pad svih dinamickih snaga zbog nedostatka gradivne energije. Unutrasnja kohezivnost popusta. Podsistemi pokusavaju da preuzmu ulogu sistema, troseci rezervne potencijale i osiromasujuci esencijalnu prirodnu supstancu do nivoa kada energetski kvantum izgubi mogucnost daljeg rasta. Tada drzavni sistem prestaje da postoji.
Drvo prestaje da zivi ako mu se preseku koreni, ali uspeva da jos neko vreme odrzi privid zivota dok u stablu i liscu ima rezervnih sokova.
Drzavni sistem koji je prekinuo interakciju sa drugim sistemima presekao je sebi korene zivota i odrzava privid postojanja dok ima unutrasnjih izvornih sokova. Njihovim trosenjem trosi se vreme trajanja sistema, koji nestaje kada se uruse njegovi podsistemi.
Privreda, obrazovanje, zdravstvo, kultura i religija kao osnovni podsistemi drzavnog sistema su u uzajamnim interakcijama i mogu da rastu i da se razvijaju samo sinhronizovano. Reciprocno su zavisni od funkcionalnih pravila koje usvaja i sprovodi drzavni sistem.

Haos i ravnoteza

Zatvaranjem drzavnog sistema u sopstvene granice prestaju da vaze, ili se specijalno modifikuju, svi komunikacioni obrasci kojima je sistem korespondirao sa drugim drzavnim organizacijama. Odricanjem opsteprihvacenih i usvajanjem novih komunikacijskih obrazaca drzavni sistem gubi vezu sa realnoscu. Uzrocno-posledicna merila dobijaju nove ekvivalente, dotadasnje vrednosti se brisu, misaoni procesi gube elemente logicnosti, kriticnost prema sopstvenom sistemu, okolini, svetu i zivotnim pravilima se gubi. Sistem dobija novu strukturu i pocinje da funkcionise na patoloskim nivoima. Sa tih nivoa pravila prestaju da vaze, jer su ogranicenog trajanja i vrednosti. Njihova cesta izmena potkopava stabilnost svih sistema, od personalnog, porodicnog, profesionalnog, moralnog i etickog.
Nestabilni, sa nejasnim granicama i pomesanim interakcijskim obrascima, takvi sistemi gube pravce kretanja, oni su u neprestanim pokusajima da uspostave ravnotezu i reorganizuju sopstvene okvire funkcionisanja. U tim nesvrsishodnim pokusajima da se ocuva unutrasnji integritet, zatvaraju se spoljasnje granice, svi gradivni elementi sistema krecu u akciju da se zastite, ali bezuspesno jer se unutrasnja supstanca trosi, dotoka nove energije nema, spoljasnja granica se centripetalno suzava, prestaje sposobnost jedinke da prati zbivanja u sebi i oko sebe, sto iskljucuje i mogucnost da se sistem preracuna, sabere i reorganizuje. Za njega vise ne vaze principi normalnosti. Svaki mali sistem, odnosno svaka ljudska jedinka, ima svoja pravila i simbole, koji se ne mogu medjusobno uskladjivati, zbog cega na nivou drzavnog sistema nastaje haos. U stanju haosa pravila prestaju da vaze. Tada se dogadja da ministar inostranih poslova koji svoje aktivnosti obavlja po selima i gradicima svoje prividne drzave izjavi da spoljnu politiku koju vodi ministarstvo na cijem je on celu moze da opise kao »diplomatiju uzdignuta cela«. Dogadja se da glavni proizvodjac i generator haoticnih zbivanja posle gubitka dela drzavne teritorije proglasi pobedu i obilato krene da deli ordenje i pomocu »stapa i kanapa« da gradi novu zemlju. Njegova bracna drugarica i saucesnica u zlodelima poziva Evropu da njenu anticivilizacijsku i paklenu misiju shvati kao spas za covecanstvo koje treba da uoci kolika mu opasnost preti od Sjedinjenih Americkih Drzava. Njih dvoje su mogli da organizuju proslavu rodjendana davno upokojene drzave, a legitimitet tom morbidnom vampirskom balu davali su crkveni velikodostojnici na celu sa patrijarhom pravoslavne crkve, profesori univerziteta, akademici, privrednici i svi drugi koji, da im osnovne vrednosti sopstvenog sistema nisu ozbiljno ugrozene, nikada ne bi smeli da budu na tom mestu i u takvom okruzenju.
Svi oni ljudi ciji su personalni sistemi zadrzali pravo na otvorenost spoljasnjih granica mogu da izbave drzavni sistem od potpune destrukcije u koju uvodi sebe. Oni moraju da prihvate sopstvenu ulogu u lecenju sistema ciji su deo. Njihove otvorene granice treba da se zdruze i nadrastu patoloske granice umiruceg sistema.