Broj 227

Zbivanja

Kraj je blizu ali se ne nazire

Slobodni izbori ili gradjanski rat – to je dakle ono sto ovih meseci svi treba da izaberemo

Mirko Tepavac

Glavno pitanje je ipak: da li promene zbilja ocekuje, razume i zeli gradjanska i politicka javnost Srbije? Jesu li konacno kompromitovani ciljevi za koje je pre deset godina podignuta na noge Srbija ili je kompromitovano samo njeno vodjstvo sto nije uspelo da ih postigne? Najzad i najvaznije: da li su sada, posle svega, sustinske promene uopste moguce mirnim putem?

Promene – kakve i kako

Sve aktuelne analize i prognoze morale bi uvaziti neveselu cinjenicu: sa Milosevicem se ovde, za proteklih deset godina, u bunilu nacionalne grandomanije i pozaru medjuetnickog rata, polagano ali duboko, ukorenio jedan model autoritarne vladavine koji nije vise moguce zameniti mirnim putem. Tri partije vladajuce koalicije – svaka pojedinacno i sve tri zajedno – cementirale su poslednjih godina jednu tvrdu interesnu oligarhiju u administrativnom, kastu u socioloskom i mafiju u organizacionom smislu. »Prvobitni kapital«, prikupljen sa stranih ratista i domacih radilista, uz divlju privatizaciju drustvene imovine, izgradio je siroku aparaturu moci, tacnije svemoci, koja bi gubitkom vlasti izgubila sve, od imovine do slobode. Neki cak i vise od toga.
Srbijom vladaju oni koji vlast shvataju kao totalno ovlascenje, moc iznad prava, i pravo iznad zakona i morala. Taj oblik vladavine izmice svim kategorijama drustvenih sistema, politickih poredaka i ideologija. To zapravo i nije sistem, nego prosto – stanje stvari, vladalacka pragma, status quo koji tezi da se ovekoveci. Oni nemaju sve sto zele ali znaju da sve gube ako izgube vlast. Radikali i julovci su, jos vise nego njihov neosporni vodja, reseni da nikada ne napuste vlast i da – ako vec moraju da propadnu – i sve zajedno sa njima propadne.


                      Portrait of Leo Stein, 1905.

Oni su naucili da koriste iskustva svih autokratija koje su nasledili, vesto kombinujuci otvorenu represiju i prividnu slobodu. Sloboda pomocu diktature – veciti ideal svih vlastodrzaca, ovde je doveden do majstorstva. Van svog kruga bogatih i privilegovanih, oni se »brinu« za jednakost u siromastvu i pravdu medju obespravljenima. Svega ima, ali sve manje, svi od necega zive, ali sve gore, moze da govori ko sta hoce ali nista ne moze da promeni. Zivot se polagano usporava do nepokretnosti, a TV fasada radnog elana i prosperiteta zaklanja sve vece socijalne razlike koje prevazilaze i kapitalisticku i socijalisticku proslost Srbije. Suprotno zabi koja ne iskace iz vode koja se greje dok je ne skuva, ovde se zaba hladi dok se ne umrtvi i konacno smrzne. (Kazu da se faza pred smrzavanje dozivljava kao blazenstvo topline!)


Rastuca kriza priziva haos a haos – gradjanski rat
Ako su promene zbilja neophodne, a vlast definitivno ne namerava da ih dopusti, onda kazan negde mora puci. Nije svaki sukob jos gradjanski rat, ali svaki gradjanski rat pocinje sukobima koji priblizavaju tragican rasplet. Rastuca kriza priziva haos a haos – gradjanski rat. Da li su onda u pravu oni koji tvrde da gradjanski rat kod nas nije moguc? Kaze se da za njega nema osnovnih pretpostavki: ne postoje dve jasno suprotstavljene strane i nepomirljive ideologije, samo jedna strana raspolaze oruzanom silom, svi isticu privrzenost legalnim oblicima borbe, itd. Ali, zar narasli a uzaludni zahtevi za promenama, s jedne strane, i resenost vladajucih da ih ne dopuste, s druge, nisu vec dve nepomirljive strane. A barem oruzja, nazalost, ima na sve strane, svakako dovoljno da sukobljavanje predje u pucanje.
Dogadjaji obicno nikome ne daju potpuno za pravo, ali je sretan epilog uz tako nesrecne okolnosti ipak najmanje verovatan. Da li ce kasnije politicari, analiticari i istoricari sukobe svrstati u kategoriju anarhije, revolucije ili pravog gradjanskog rata, bice jasno tek kada bude kasno. Vec sam fakat da je bilo sta od toga moguce, dovoljan je razlog za uzbunu. Nas Gordijev cvor vezuje presudnu alternativu: slobodne, postene i kontrolisane izbore vlast ne moze dopustiti jer ih vise ne moze dobiti, a bez slobodnih izbora se nista ne moze institucionalno izmeniti. Malo je ostalo mesta za iluzije: vlast ce pristati samo na izbore koje ce dobiti »ili ih nece biti«!

Izbori ili nasilje

Preostaje jedino jos nada da ce uskoro plima gradjanskih protesta poprimiti razmere koje vlast nece moci da izdrzi i da ce istovremeno svest o neophodnosti promena polagano dopreti i do razumnijeg dela vladajuceg SPS-a, u kojem valjda nisu bas svi beznadezno pomesali dobro naroda i svoje licno dobro, kao i svest da gubitak vlasti ipak nije najvise sto bi mogli da izgube.


Portrait of Mlle Léonie in a Chaise Longue, 1910.

Slobodni izbori ili gradjanski rat – to je dakle ono sto ovih meseci svi treba da izaberemo. Zahtev za slobodnim izborima istovremeno je valjda i jedino pitanje na kojem je moguce udruzeno delovanje citavog fronta opozicije i gradjana. Slobodni i posteni izbori treba da izreknu neopozivu presudu i Milosevicu i opoziciji. Ako se trenutno preko tog minimuma dalje ne moze – i taj minimum je dovoljan za uspesno zajednicko delovanje. Sve razlike trebalo bi da ostanu po strani. 
Nekontrolisani bunt koji ce se u protivnom spontano podici, nista dobro ne garantuje jer je bunt, sam po sebi, nemoc politike a ne njena sansa. Slepa stihija otvara sve pravce kretanja, nazalost verovatnije gore.
Na autoritarnoj vrsti vladanja ovde bi se uvek nasao ko da zameni Milosevica, jer on i nije obicno politicko ime nego zastitni znak jednog politickog shvatanja i ponasanja, pa bi lako mogao biti »i posle Milosevica – Milosevic«! Ionako u redovima, kako vlasti tako i opozicije, ima vise ponuda za boljeg vodju nego za drustvo bez vodja. Pravo pitanje, dakle, nije kako Srbija da ostane bez Milosevica (iako je vazno) nego kako da Milosevici ostanu bez Srbije.


Deset godina izolacije poprimilo je razmere raskida sa sopstvenom demokratskom tradicijom i evropskom civilizacijom
Oni koji su zimskih dana ’96/97. doveli rezim do ivice opstanka nisu nestali. Njih je razocarala opozicija, ali nikoga od njih sigurno nije u medjuvremenu ocarao rezim. Njihovo nezadovoljstvo nije manje, ali ni verovanje u stranke i vodje ocito nije mnogo vece. Tada propustena sansa sada priblizava opasnost da nova konfrontacija preraste u oruzani konflikt. Blizi se mozda trenutak kada politickom scenom Srbije nece moci da vlada ni vlast ni opozicija, svakako ne na dosadasnji nacin. Sta posle toga sledi – budi vise straha nego nade.
Sto se vise suzava mogucnost izbora to je rdjav izbor verovatniji. Jedino moguce resenje nikad nije najbolje, jer da je najbolje ne bi ni bilo jedino. Milosevic vise nema izbora, sem najgoreg. On vise ne moze da pristane na promene i kada bi hteo i verovatno vise nije jedini koji se pita. Zato je neizbezan porast represije najverovatnija oznaka nase neposredne buducnosti. Politika je uvek bila odgovoran a sada postaje i opasan posao.
Rezim danasnje Srbije zivi od konflikta sa celim svetom, a u svojoj istoriji je, kao mala zemlja, igrala veliku ulogu samo kada se okretala saradnji i razvoju, s osloncem na razvijenije, vece i jace. I u najtezim vremenima, uvek je imala vise saveznika nego neprijatelja. A oslonac na sopstvene snage, koji proklamuje izolovana vlast, vredeo bi samo kada bi bio dobro uklopljeni deo razvoja Evrope i sveta.
U Srbiji se vise i ne zna kud je Evropa otisla, dok smo mi, odmetnuti od nje ratovanjem i rusenjem, nastavili da se teturamo najopasnijim i najsporijim putevima. Deset godina izolacije poprimilo je razmere raskida sa sopstvenom demokratskom tradicijom i evropskom civilizacijom. Nije opasnost da nas Evropa zadavi nego da nas zanemari. Mozda i bi, da nije i sama u pitanju.
Ovom rezimu kraj jeste blizu, ali se jos ne nazire.
 
 

© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana 
Posaljite nam vas komentar