Broj 227 | |
|
|
Zbivanja
Kraj je blizu ali se ne nazire Slobodni izbori ili gradjanski rat – to je dakle ono sto ovih meseci svi treba da izaberemo Mirko Tepavac Glavno pitanje je ipak: da li promene zbilja ocekuje, razume i zeli gradjanska i politicka javnost Srbije? Jesu li konacno kompromitovani ciljevi za koje je pre deset godina podignuta na noge Srbija ili je kompromitovano samo njeno vodjstvo sto nije uspelo da ih postigne? Najzad i najvaznije: da li su sada, posle svega, sustinske promene uopste moguce mirnim putem? Promene – kakve i kako Sve aktuelne analize i prognoze morale bi uvaziti neveselu cinjenicu:
sa Milosevicem se ovde, za proteklih deset godina, u bunilu nacionalne
grandomanije i pozaru medjuetnickog rata, polagano ali duboko, ukorenio
jedan model autoritarne vladavine koji nije vise moguce zameniti mirnim
putem. Tri partije vladajuce koalicije – svaka pojedinacno i sve tri zajedno
– cementirale su poslednjih godina jednu tvrdu interesnu oligarhiju u administrativnom,
kastu u socioloskom i mafiju u organizacionom smislu. »Prvobitni
kapital«, prikupljen sa stranih ratista i domacih radilista, uz divlju
privatizaciju drustvene imovine, izgradio je siroku aparaturu moci, tacnije
svemoci, koja bi gubitkom vlasti izgubila sve, od imovine do slobode. Neki
cak i vise od toga.
Oni su naucili da koriste iskustva svih autokratija koje su nasledili, vesto kombinujuci otvorenu represiju i prividnu slobodu. Sloboda pomocu diktature – veciti ideal svih vlastodrzaca, ovde je doveden do majstorstva. Van svog kruga bogatih i privilegovanih, oni se »brinu« za jednakost u siromastvu i pravdu medju obespravljenima. Svega ima, ali sve manje, svi od necega zive, ali sve gore, moze da govori ko sta hoce ali nista ne moze da promeni. Zivot se polagano usporava do nepokretnosti, a TV fasada radnog elana i prosperiteta zaklanja sve vece socijalne razlike koje prevazilaze i kapitalisticku i socijalisticku proslost Srbije. Suprotno zabi koja ne iskace iz vode koja se greje dok je ne skuva, ovde se zaba hladi dok se ne umrtvi i konacno smrzne. (Kazu da se faza pred smrzavanje dozivljava kao blazenstvo topline!) Rastuca kriza priziva haos a haos – gradjanski rat Dogadjaji obicno nikome ne daju potpuno za pravo, ali je sretan epilog uz tako nesrecne okolnosti ipak najmanje verovatan. Da li ce kasnije politicari, analiticari i istoricari sukobe svrstati u kategoriju anarhije, revolucije ili pravog gradjanskog rata, bice jasno tek kada bude kasno. Vec sam fakat da je bilo sta od toga moguce, dovoljan je razlog za uzbunu. Nas Gordijev cvor vezuje presudnu alternativu: slobodne, postene i kontrolisane izbore vlast ne moze dopustiti jer ih vise ne moze dobiti, a bez slobodnih izbora se nista ne moze institucionalno izmeniti. Malo je ostalo mesta za iluzije: vlast ce pristati samo na izbore koje ce dobiti »ili ih nece biti«! Izbori ili nasilje Preostaje jedino jos nada da ce uskoro plima gradjanskih protesta poprimiti razmere koje vlast nece moci da izdrzi i da ce istovremeno svest o neophodnosti promena polagano dopreti i do razumnijeg dela vladajuceg SPS-a, u kojem valjda nisu bas svi beznadezno pomesali dobro naroda i svoje licno dobro, kao i svest da gubitak vlasti ipak nije najvise sto bi mogli da izgube.
Slobodni izbori ili gradjanski rat – to je dakle ono sto ovih meseci
svi treba da izaberemo. Zahtev za slobodnim izborima istovremeno je valjda
i jedino pitanje na kojem je moguce udruzeno delovanje citavog fronta opozicije
i gradjana. Slobodni i posteni izbori treba da izreknu neopozivu presudu
i Milosevicu i opoziciji. Ako se trenutno preko tog minimuma dalje ne moze
– i taj minimum je dovoljan za uspesno zajednicko delovanje. Sve razlike
trebalo bi da ostanu po strani.
Deset godina izolacije poprimilo je razmere raskida sa sopstvenom demokratskom tradicijom i evropskom civilizacijom Sto se vise suzava mogucnost izbora to je rdjav izbor verovatniji. Jedino moguce resenje nikad nije najbolje, jer da je najbolje ne bi ni bilo jedino. Milosevic vise nema izbora, sem najgoreg. On vise ne moze da pristane na promene i kada bi hteo i verovatno vise nije jedini koji se pita. Zato je neizbezan porast represije najverovatnija oznaka nase neposredne buducnosti. Politika je uvek bila odgovoran a sada postaje i opasan posao. Rezim danasnje Srbije zivi od konflikta sa celim svetom, a u svojoj istoriji je, kao mala zemlja, igrala veliku ulogu samo kada se okretala saradnji i razvoju, s osloncem na razvijenije, vece i jace. I u najtezim vremenima, uvek je imala vise saveznika nego neprijatelja. A oslonac na sopstvene snage, koji proklamuje izolovana vlast, vredeo bi samo kada bi bio dobro uklopljeni deo razvoja Evrope i sveta. U Srbiji se vise i ne zna kud je Evropa otisla, dok smo mi, odmetnuti od nje ratovanjem i rusenjem, nastavili da se teturamo najopasnijim i najsporijim putevima. Deset godina izolacije poprimilo je razmere raskida sa sopstvenom demokratskom tradicijom i evropskom civilizacijom. Nije opasnost da nas Evropa zadavi nego da nas zanemari. Mozda i bi, da nije i sama u pitanju. Ovom rezimu kraj jeste blizu, ali se jos ne nazire. |
|
|
© 1996 - 1999 Republika & Yurope - Sva prava zadrzana | Posaljite nam vas komentar |