Mirko Tepavac

Glavno pitanje je ipak: da li promene zbilja ocekuje, razume i zeli gradjanska i politicka javnost Srbije? Jesu li konacno kompromitovani ciljevi za koje je pre deset godina podignuta na noge Srbija ili je kompromitovano samo njeno vodjstvo sto nije uspelo da ih postigne? Najzad i najvaznije: da li su sada, posle svega, sustinske promene uopste moguce mirnim putem?

Promene – kakve i kako

Sve aktuelne analize i prognoze morale bi uvaziti neveselu cinjenicu: sa Milosevicem se ovde, za proteklih deset godina, u bunilu nacionalne grandomanije i pozaru medjuetnickog rata, polagano ali duboko, ukorenio jedan model autoritarne vladavine koji nije vise moguce zameniti mirnim putem. Tri partije vladajuce koalicije – svaka pojedinacno i sve tri zajedno – cementirale su poslednjih godina jednu tvrdu interesnu oligarhiju u administrativnom, kastu u socioloskom i mafiju u organizacionom smislu. »Prvobitni kapital«, prikupljen sa stranih ratista i domacih radilista, uz divlju privatizaciju drustvene imovine, izgradio je siroku aparaturu moci, tacnije svemoci, koja bi gubitkom vlasti izgubila sve, od imovine do slobode. Neki cak i vise od toga.
Srbijom vladaju oni koji vlast shvataju kao totalno ovlascenje, moc iznad prava, i pravo iznad zakona i morala. Taj oblik vladavine izmice svim kategorijama drustvenih sistema, politickih poredaka i ideologija. To zapravo i nije sistem, nego prosto – stanje stvari, vladalacka pragma, status quo koji tezi da se ovekoveci. Oni nemaju sve sto zele ali znaju da sve gube ako izgube vlast. Radikali i julovci su, jos vise nego njihov neosporni vodja, reseni da nikada ne napuste vlast i da – ako vec moraju da propadnu – i sve zajedno sa njima propadne.

Oni su naucili da koriste iskustva svih autokratija koje su nasledili, vesto kombinujuci otvorenu represiju i prividnu slobodu. Sloboda pomocu diktature – veciti ideal svih vlastodrzaca, ovde je doveden do majstorstva. Van svog kruga bogatih i privilegovanih, oni se »brinu« za jednakost u siromastvu i pravdu medju obespravljenima. Svega ima, ali sve manje, svi od necega zive, ali sve gore, moze da govori ko sta hoce ali nista ne moze da promeni. Zivot se polagano usporava do nepokretnosti, a TV fasada radnog elana i prosperiteta zaklanja sve vece socijalne razlike koje prevazilaze i kapitalisticku i socijalisticku proslost Srbije. Suprotno zabi koja ne iskace iz vode koja se greje dok je ne skuva, ovde se zaba hladi dok se ne umrtvi i konacno smrzne. (Kazu da se faza pred smrzavanje dozivljava kao blazenstvo topline!)

Izbori ili nasilje

Preostaje jedino jos nada da ce uskoro plima gradjanskih protesta poprimiti razmere koje vlast nece moci da izdrzi i da ce istovremeno svest o neophodnosti promena polagano dopreti i do razumnijeg dela vladajuceg SPS-a, u kojem valjda nisu bas svi beznadezno pomesali dobro naroda i svoje licno dobro, kao i svest da gubitak vlasti ipak nije najvise sto bi mogli da izgube.

Slobodni izbori ili gradjanski rat – to je dakle ono sto ovih meseci svi treba da izaberemo. Zahtev za slobodnim izborima istovremeno je valjda i jedino pitanje na kojem je moguce udruzeno delovanje citavog fronta opozicije i gradjana. Slobodni i posteni izbori treba da izreknu neopozivu presudu i Milosevicu i opoziciji. Ako se trenutno preko tog minimuma dalje ne moze – i taj minimum je dovoljan za uspesno zajednicko delovanje. Sve razlike trebalo bi da ostanu po strani. 
Nekontrolisani bunt koji ce se u protivnom spontano podici, nista dobro ne garantuje jer je bunt, sam po sebi, nemoc politike a ne njena sansa. Slepa stihija otvara sve pravce kretanja, nazalost verovatnije gore.
Na autoritarnoj vrsti vladanja ovde bi se uvek nasao ko da zameni Milosevica, jer on i nije obicno politicko ime nego zastitni znak jednog politickog shvatanja i ponasanja, pa bi lako mogao biti »i posle Milosevica – Milosevic«! Ionako u redovima, kako vlasti tako i opozicije, ima vise ponuda za boljeg vodju nego za drustvo bez vodja. Pravo pitanje, dakle, nije kako Srbija da ostane bez Milosevica (iako je vazno) nego kako da Milosevici ostanu bez Srbije.