U Strazburu, na konferenciji o buducnosti Jugoslavije, bilo je dvosmernih tokova. Dve sesije, odrzane paralelno, to su potvrdile. Dok su na jednoj preovladjivali tonovi disolucije i nezadovoljstva pripadnika vecinskih i manjinskih naroda u dvema drzavama koje je tranzicija jedva dodirnula, na drugoj, koja je bila posvecena radu lokalnih vlasti u slobodnim gradovima, govorilo se na nacin koji je potvrdjivao da bi sa malo vise volje i pameti tok dogadjaja mogao biti i povoljniji. U svakom slucaju, predstavnici lokalnih vlasti pokazali su da Srbija nije »moralna pustinja« i »crna rupa«, da u toj zemlji postoje i gradjani, a ne samo stigmatizovani rezim. Pitala sam se da li predstavnici Saveta Evrope i Kongresa za lokalnu samoupravu i regionalizam imaju bar malu grizu savesti za svoju raniju ravnodusnost i nerazumevanje dogadjaja u Srbiji. Karl Bilt je posredno priznao da je nacinjena greska sto Kosovo nije ukljuceno u dejtonski paket.

Borba za pravo na zivot

A bas taj »ispusteni« deo paketa pokazao se toliko bolnim i dramaticnim po mnoge ljude, sudbine pojedinaca i odlucujuci za nastanak novih gradjanskih pokreta. To nisu bili stihijski protesti protiv bombardovanja, nego artikulisani pokreti gradjana u borbi protiv rata i za ocuvanje ljudskog zivota kao najvise vrednosti. Tako su nastali gradjanski parlamenti koji su se u jesen 1999. godine na sastanku u Cacku udruzili u Gradjanski parlament Srbije. Sve je pocelo upravo u tom gradu, u jeku bombardovanja, kada su se gradjani okupili 18. maja i javno protestovali protiv ratne politike Slobodana Milosevica koji je u rat oterao mlade ljude, a grad nacinio taocem NATO-a. Sedam narednih dana ljudi su protestovali, ne kao druzina slucajnih nezadovoljnika vec kao gradjanski parlament. Nocni pozivi u policiju, hapsenja, pretnje i visoke novcane kazne za organizatore 

Treci slucaj koji ce ostati zapisan u analima, kako po krsenju, tako i po borbi za ljudska prava, predstavlja slucaj Valjeva, odnosno njegove metafore, slikara Bogoljuba Arsenijevica Makija, koji je 12. jula poveo gradjane na opstinu koju su nakratko »zauzeli« dok se gradska vrhuska zabavljala u kafani izvan grada. Taj oslobadjajuci cin Makija je skoro kostao zivota. U Beogradu, gde se iznenada pojavio, policija ga je mucki prebila, nanela mu teske telesne ozlede (slomljena vilica, bubreg izbacen iz lezista, ostecena slezina), ali moralno nije uspela da ga unisti. Montirani sudski proces, instruisani svedoci, uzaludni napori advokata da zastite branjenika, bahato ponasanje sudije, ostace svedocanstvo o srozavanju sudstva i neotpornosti lokalnih sudija da se odupru pritisku rezima. Za sve to vreme, gradjani Valjeva protestuju, istina u sve manjem broju, ali se kvasac podrske odrzava, kao i solidarnost sa porodicom Bogoljuba Arsenijevica Makija.

Gradjanski parlament

Sta pokazuju ova dva slucaja oko kojih se koncentrise najveci deo aktivnosti Gradjanskog parlamenta Srbije? Mada oni nisu jedini terorisani i kaznjeni (u toku su procesi protiv vise Makijevih pristalica i brata), njihovi primeri su granicni u tom smislu da potvrdjuju da se nista ne moze dogoditi bez »prekretnickih dela«, ali i da to ne bi bilo dovoljno da nema gradjana koji bi takav gest razumeli. U ovom trenutku borba za oslobadjanje Arsenijevica i Novkovica je borba za ljudske zivote, i to ne samo njihove, nego i za zivote svih gradjana jer rezim vec podjednako ugrozava zivote i onih u zatvorima i onih na »slobodi«, dok se granica izmedju zatvora i slobode sve vise gubi. Dosadasnje iskustvo pokazuje da su anonimni gradjani pokazali vise zelje i hrabrosti da se konstituisu kao javnost nego sto su joj u tome pomogli mediji, sudstvo i sudije, pa cak i one koje se deklarisu kao nezavisne. Razgovori koje je Republika organizovala sa advokatima i, kasnije, nastupanje sudija pred GPS o tome kako se ovde stite ljudska prava, pokazuju da se sudije plase da izadju iz bezbednog sklonista legalistickog pristupa i da pristaju na srozavanje profesije.

Postoji jos jedan momenat koji ne bi trebalo mimoici kada je rec o alternativi. Mada se pod tim terminom podrazumeva nesto sto je jasno, sto ima cilj za koji se zauzima, ono sto se desilo sa rezervistima u toku rata na Kosovu daje nadu da bi jedan, onaj cutljivi deo drustva, mogao da u odsudnom trenutku progovori autenticnim glasom. Naime, dok su u Cacku, Valjevu i Leskovcu trajali protesti gradjana, u Krusevcu i drugim manjim mestima dogadjala se drama vojnika koji su napustili ratiste, koji su zeleli da se vrate kucama jer u tom ratu nisu videli nikakav smisao. Dok su kovcezi sa poginulima pristizali u Krusevac, majke i supruge krenule su u protest zahtevajuci od vojnih vlasti da im se sinovi i muzevi vrate sa Kosova. Danas je u zatvorima u Srbiji 22 000 zatvorenika, onih koji su napustili front ili onih koji su odbijali da uopste podju u rat. Zauzimajuci se za Novkovica i Arsenijevica, Gradjanski parlament Srbije posredno se bori i za ljudska prava svih zatvorenika. Jer, Novkovic i Arsenijevic nisu vise samo pojedinci, pogotovo njihovi slucajevi nisu vise njihova privatna vec najjavnija stvar, mozda prekretnica u oslobadjanju Srbije od represivnog rezima, kao sto su postupci te dvojice bili prekretni za oslobadjanje njihovih sugradjana od cutanja u strahu. Danas je mnogo gradova u Srbiji u kojima deluje gradjanski parlament ili gradjanski otpor, koji imaju aktivisticki pristup odbrani ljudskih prava.

Utiranje puta u buducnost

Lokalna samouprava, a narocito slobodni gradovi, ugrozeni su najdirektnije donosenjem novog Zakona o lokalnoj samoupravi, cija intencija nije toliko dalja centralizacija, posto je u zemlji gotovo sve pod jednom kapom i u jednom dzepu, vec obracun sa opozicijom i opozicionim gradovima, a najzad i sa gradjanima koji su se pokazali suvise samostalnima, pa su se usudili da razmisljaju svojom glavom. Lokalne vlasti do sada nisu pokazale vece razumevanje za gradjanske parlamente i njihovo nastojanje za odbranu prava na zivot. Jos manje su bili skloni da udovolje znatizelji gradjanskih parlamenata u vezi sa humanitarnom pomoci i grejanjem. Da li to lokalni funkcioneri nisu hteli da podele slavu za »energiju za demokratiju« sa svojim gradjanima ili je u pitanju bojazan od neke vrste rivalstva, tek, vlasti u slobodnim gradovima i gradjanski parlamenti nisu imali kontakte, cak ni na mitinzima Saveza za promene. Medjutim, cim je u Nisu u okviru Gradjanskih inicijativa (inace clana Gradjanskog parlamenta Srbije) osnovan jedinstven front za odbranu lokalne samouprave, u kojem deluju stranke, sindikati i NVO, kontakt je uspostavljen i predsedavajuci Saveza slobodnih gradova Mirko Bajic, koji do sada nijednom nije dosao na sednice Gradjanskog parlamenta Srbije, odlazi u Nis. Opstanak lokalne samouprave i zivoti gradjana, odnosno zivot kao vrednost, za sada idu paralelnim kolosecima. To nije najsrecnije polaziste za uspostavljanje pravog parlamentarizma, a uklanjanje ovog, sadasnjeg, postavlja se kao preka potreba jer o Srbiji stvara razornu sliku u kojoj nema mesta ni za ono dobro sto realno postoji.

Mogu li se izbeci nove brutalnosti i medjusobni obracuni u situaciji kada rezim pribegava otvorenoj represiji i ubistvima i kada 40 odsto gradjana zivi u apatiji? Ono sto ne uspevaju da privuku lokalne vlasti i gradjanski parlamenti, mozda bi mogle da ozive nevladine organizacije. Njih je oko 1200 i predstavljaju znacajan alternativni potencijal. Neke NVO igraju istaknutu ulogu u javnom zivotu