Zigmunt Bauman

Post hoc non est propter hoc, kako je odavno primetio mudri Skotlandjanin Hjum. Nije sve sto se dogodilo posle propasti imperije zvane komunizam i kompromitacije njegove doktrine bilo posledica tih epohalnih dogadjaja, iako se cini da nacin na koji mislimo i govorimo o onome sto se dogodilo posle pada komunizma potvrdjuje tuznu Hjumovu opservaciju da je mesanje uzroka i posledica uobicajena ljudska mana, a njihovo razlikovanje uvek neophodna, iako retka odgovarajuce ispunjavana obaveza ljudskog uma.

Ocna mrena

Pa ipak, o jednoj promeni koja se tokom poslednje decenije dogodila u svetu bez narocitog kolebanja moze se reci da je bila posledica propasti komunisticke imperije. Pri tom mislim na temeljit prevrat do kojeg je doslo ili dolazi u samosvesti naseg sveta; duboka, ali jos uvek nedovrsena revolucija nacina na koji svet opaza samog sebe, svoju perspektivu i svoje zadatke u ostvarivanju te perspektive. Pad komunizma cesto se i ne bez razloga uporedjuje s rusenjem kule od karata ili s prevrtanjem kolosa na glinenim nogama. Medjutim, valjalo bi se posluziti drugacijom metaforom da bi se u potpunosti ispoljile posledice dogadjaja, koje se na duze staze mogu pokazati najbremenitijim: nestanak komunisticke imperije valjalo bi i valja uporedjivati s iscezavanjem ocne mrene.
Promene nacina zivota, na koje je danas usredsredjena paznja filozofa, sociologa, politikologa i ljudi koji se profesionalno ili iz sklonosti bave misljenjem, zapocele su mnogo pre nego sto je narod izglasao proterivanje PURP-a* iz ministarstava ili Jeljcin proglasio ukidanje Sovjetskog Saveza. S tim sto je tada bilo teze uociti te potkozne promene, a jos teze odgonetnuti njihov smisao, oceniti njihovu prirodu. Za to je postojalo vise razloga. Najociglednija je bila cinjenica da se paznja koncentrisala na nesto drugo, na druga pitanja (ne bez razloga) koja su se cinila hitnija i neodloznija, a drugi problemi bolniji i tezi. Ali, postojao je i razlog da je u svetu podeljenom na dva neprijateljska bloka s nakostresenim atomskim glavama utvrdjeno sve sto se dalo, sto je imalo smisao pozajmljen od te podele (ili nametnut tom podelom) i taj smisao je zaklanjao sve druge smislove.
U tom svetu nije bila niti je mogla postojati »nicija zemlja«, »stvari bez podela«. Politicki okvir katkad je bio spoznajni i pojmovni. Taj okvir najpre je trebalo rasturiti da bi se pojave u njemu skladno obuhvatile i sredile, a time »postale u potpunosti razumljive«, jer je njihov besmisao poceo da smeta i svaka ponaosob trazila je objasnjenje. U onom dvotaborskom svetu niko nije pitao o cemu se radi, oko cega se vodi igra i kakav je ulog za nju. Kada se covek osecao bedno znao je zbog cega je to tako, a i osecao je da zna sta bi valjalo uraditi da bi se bolje osecao. Ljudi su se zestoko sporili oko toga sta poseduje vrednost, a sta zasluzuje osudu, ali je malo ko od tih u sporu sumnjao da ako je nesto vrednost, da je stvar resena, da su stvari i problemi dobri i rdjavi, jer su po prirodi takvi. U tom rascepljenom svetu, ispunjenom strastima branilaca (naravno, razlicitih), apsolutna ideja, da stvari ili problemi mogu biti apsolutno ili neopozivo dobri ili rdjavi, cinila se apsurdnom i u ociglednom neskladu sa stanjem stvari.

Rizik, haos, poredak

Ubrzo posle pada komunizma, Ken Dzuit, sjajan politikolog s Berklija, objavio je delo pod karakteristicnim naslovom Novi svetski haos. U njemu je objavio sumrak »Josuinog diskursa«, odnosno nacina govorenja o svetu koji pretpostavlja da svet ima cvrste i nesalomive oblike, da sve u njemu ima svoje mesto, cak kada nije jasno gde se sta nalazi, da je unapred odluceno kako ce se istorija odvijati, cak kada odluka nije poznata; ako se nesto krece to iskljucivo zavisi od brzine pogleda ili od toga da li ce ljudi taj pravac (zacrtan) uspeti da odrede. Svet iz »Josuinog diskursa« bio je cvrst, imao je »strukturu« i logiku, rukovodio se nenarusivim zakonima. Dzuit je jos predvidjao da ce »Josuin diskurs« potisnuti »diskurs Postanja (Genezis)« koji pretpostavlja da stvari nisu do kraja odredjene, da su njihovi sistemi pokretni i plasticni, a vremenski oblici opozivi. Iz takvog diskursa iznedrice se meka stvarnost – na krajnje netipican nacin – pogodna za eksperimente i nepredvidljiva, koja izmice ljudskim rukama, bandoglava. Pojavice se upravo takva a ne drugacija, jer posle pada Berlinskog zida malcice cemo se osetiti kao putnici aviona koji su upravo otkrili da je pilotska kabina prazna i da price o stabilnom vremenu koje uspokojava dusu ili o bezbednom letu, casu sletanja dopiru s magnetofonske trake. Tada ce se svet od arbitra u ljudskoj igri pretvoriti u jednog od igraca i kao ostali igraci drzace karte na grudima, iznenadjivace, blefirace, vrebace priliku da obmane, prevari...
Nekoliko godina kasnije Ulrih Bek, pronicljivi nemacki sociolog, nazvao je danasnji svet »drustvo rizika«. Vec sada znamo, kaze Bek, da jedino mozemo birati izmedju veceg i manjeg rizika, da rizik koji prati svaki nas postupak ne proistice samo iz neznanja vec da proizlazi i iz neocekivanih posledica prethodnih postupaka – otud veci rizik ukoliko se efikasnije, preciznije, ti postupci, s obzirom na svoju svrhu, »ciljaju«; lici na to da ce se taj rizik povecavati s preciznoscu i tehnickom elegancijom nasih delovanja. Osim toga, upozorava Bek, ukoliko se glad ne moze »ukloniti interpretacijom« (gladnog treba nahraniti i tacka), rizik se interpretativnim sredstvima moze lako izbrisati (iz svesti, u koju je smesten). Kada smo gladni ne sumnjamo u uzroke patnje, ali kada nas okruzuje rizik budnost se moze lako uspavati smisljenim, zamrsenim tumacenjem izvora naseg nemira. A ako sumnjamo da stvari upravo tako stoje ili mogu stajati, nepoverenje, nesigurnost postaju nas nacin postojanja, a strah i zebnja iz zivota u »drustvu rizika« ne mogu se ukloniti...

»Ledeni bregovi«

Sasvim nedavno Zak Atali, pariski intelektualac, poznat po stavljanju tacke iznad »i«, na stranicama Monda razmislja o uzrocima neverovatnog finansijskog uspeha filma »Titanik«. Ljudi su se gurali pred biletarnicama bioskopa sirom sveta, kaze Atali, jer »Titanik« znaci nase trijumfalno, samouvereno, slepo i licemerno drustvo, nemilosrdno prema siromasnima... Svi sumnjamo da se tamo negde nalazi ledeni breg skriven u maglicastoj buducnosti, da se mozemo ocesati o njega i uz zvuke muzike otici na dno. Atali je sam nabrojao cetiri ledena brega. Jedan je ekonomski: opste spekulacije valutom, basnoslovne zarade direktora i dividende akcionara preko ekonomske izdrzljivosti preduzeca, debelo precenjene akcije na svetskim berzama, natezanje konjunktura bez uzimanja u obzir krhkosti njihovih osnova. Drugi – ekoloski: neumoljiv rast kolicine ugljen-dioksida u atmosferi, zagrejavanje planete, bombe sa zakasnelim paljenjem rasute po svetu.
Treci – atomski: tridesetak drzava upletenih u mrezu strasti i mrznje prema susedima, za dvadeset godina ili ranije raspolagace atomskim oruzjem, da bi svojoj mrzovolji dale jasan izraz i ublazile svoje strasti. I na kraju – socijalni breg: za neko vreme, uskoro, tri milijarde ljudi ne samo sto mogu biti bez posla i bez funkcije i koristi po svetsku privredu, koja bi lakse izasla na kraj sa 

Priroda smeha

Filozofe (posebno pedagoge) obavezuje disciplina koju pesnici i drugi umetnici mogu do mile volje, uzivajuci u sebi i umetnosti, ignorisati. Umetnici mogu da love istine, kao da ih ne obavezuju propisi koji regulisu, recimo, precnik mreznjace, dok filozofi ne mogu da se pohvale takvom lovinom. Takodje mogu sebi dozvoliti da ne uvijaju stvari u kucine i iznose sta im padne na pamet, izrazima za koje u akademskim recnicima nema mesta. Prema tome, na trenutak dajemo rec Vudiju Alenu – zavirimo u prospekt jednog od Letnjih kurseva koje je smislio, odnosno koji moze da zainteresuje veliki broj Amerikanaca. U Alenovom prospektu citamo da Kurs iz teorijske ekonomije sadrzi temu »Inflacija i depresija – i kako se za njih obuci«. Tema kursa iz etike je »Kategoricki imperativ i sest nacina kako da deluje u svoju korist«. Konacno, program Kursa iz astronomije kaze: »Sunce se sastoji od gasa, u svakom trenutku moze da eksplodira, unistavajuci celokupan nas planetarni sistem; studenti dobijaju uputstva o tome sta prosecan gradjanin moze uciniti u takvom slucaju«.
Vudi Alen je humorista, a umece humoriste je komizam ili, prema Anriju Bergsonu, to svojstvo pripovedanja otkriva i pokazuje neuskladjenost s onim sto se dogodilo, s onim sto se prema ocekivanjima mora dogoditi (smejemo se kada se elegantno obucen gospodin, od koga ocekujemo dostojanstveno ponasanje i potpunu kontrolu svoga lica i tela, preko spoljasnjeg izgleda i pokreta, oklizne na koru od banane i mimo volje ugane nogu). Prospekt koji je smislio Vudi Alen zasmejava – uzajamnim neskladom izazova pred kojima se nalazimo i nasim reakcijama na njih. Medjutim, smeh je nervozan, neveseo, nimalo bezbrizan, jer citaoci u prici prepoznaju vlastita iskustva koja – kada se nesto prozivljava »iznutra«, a ne prica na veceri da bi zabavljalo goste – pre podseca na zalopojku nego na vic, zbog toga retko izaziva osmeh.
Iskustvo nepoklapanja ciljeva i sredstava, duznosti i mogucnosti u danasnjem svetu veoma je rasireno: cak oni medju nama koji su uspeli i koji sami nisu doziveli ovu bolnu razliku izmedju »sta treba« i »sta se moze«, sumnjaju da je sreca vecna, odnosno da u svakom trenutku i sami ne mogu uganuti nogu. Medju ovim »nepoklapanjima« najvise muci (a kad ne muci – plasi da ce muciti) nekoordiniranost izmedju polozaja »individue de iure« i zadatka »individue de facto«.
Danas smo svi »individue de iure« – na osnovu nominacije, prsta sudbine, bespogovorno. Moramo stajati na vlastitim nogama, biti kovaci vlastite sudbine i spavati ako imamo prethodno obezbedjenu postelju. Josif Brodski je svojevremeno rekao da je slobodan covek onaj koji se ne zali kad ugane nogu. Ne zali se, jer ako je slobodan nema kome da se zali, osim na vlastitu trapavost, lenjost ili na odsustvo razuma i lukavstva. Ako me nesto muci, moja je obaveza da nadjem odgovarajuci lek i upotrebim ga. Podjednako sam odgovoran za svoje zdravlje i gubitak zdravlja, za uspeh i neuspeh, za radost i tugu, za uspesan zivot kao i za zivot pun spoticanja i razocaranja...
Tako stvar stoji u teoriji. A u praksi? Nije dovoljno biti individua de iure, da bismo postali individua de facto. Prvo dolazi bez pitanja, na drugom treba raditi: prvo je »dato«, dok je drugo zadatak koji uvek prethodi mom danasnjem stanju koje se nikad ne ispoljava do kraja. Jer, biti individua de facto znaci imati kovacnicu u kojoj se kuje sudbina, postelju za namestanje i snazne noge za stajanje. Kratko receno – imati sredstva u skladu s namerama i ciljevima. Malo ko od nas moze se pohvaliti da poseduje sva neophodna sredstva; a neosporno moglo bi ih biti i vise. Jer u vremenu u kojem se bavimo trazenjem sredstava neophodnih za nase zeljene ciljeve novi ciljevi svetlucaju na horizontu, mame i kusaju...

(Ne)zadovoljstvo

Danas se u Evropi primecuje neobicna pojava: statistika pokazuje da blagostanje raste, ljudi vise zaradjuju, zdraviji su, duze zive, uvecavaju svoj imetak – ali da nisu zadovoljni zivotom, sve vise je razloga za tugu i broj optuzbi na to se povecava. Cudna stvar... Ali, da li je i stvarno tako? Zar se to upravo ne ocekuje? Ako uzmemo u obzir sudbinu »individue de facto« »individua de iure« je unapred gubitnik, jer je cilj uvek brzi od onih koji ga sustizu, iza svakog cilja pomalja se sledeci, jos udaljeniji, koji zahteva jos snaznije misice.

Dzeremi Sibruk, pronicljivi dijagnosticar i ostar kriticar psihickih posledica tog stanja stvari, ukazuje na cinjenicu da je masovna proizvodnja nezasitosti najuspesnija grana savremene privrede. »Cak se i najbogatiji zale da se moraju odricati mnogih stvari... Cak najprivilegovaniji moraju da pate zbog neispunjenih zelja.« A sto se ostalog tice? U danasnjem svetu kulta potrosnje i iskljucivog uzivanja bogatasa u zivotu ili pre onih koji se bogate i to brzo, ljudima se kao uzor nudi: »bogatasi su predmet opsteg obozavanja«. A sto se tice siromasnih i onih ne toliko bogatih, oni ne zive u posebnom svetu, skrojenom prema njihovim mogucnostima: oni »moraju ziveti u svetu odredjenom po meri potreba parajlija. Privredni rast produbljuje nevolje ponizenih isto kao sto to cini odsustvo rasta ili privredna recesija«.
Rascep izmedju sudbine individue de iure i ideala individue de facto smeta svakom, od vrha do podnozja drustvene hijerarhije; ali je najrasprostranjenija crta ljudske sudbine u trzisno-potrosackom drustvu. Gotovo niko nije lisen tih nevolja niti se bilo ko moze osigurati da ne dospe u te nevolje. U opstem sivilu, naravno, postoje razne nijanse: postoje svetlije i tamnije, postoje bogati i suvereni pojedinci, ali postoje i siromasni i izgubljeni. Jedni gaje nadu da ce se izvuci iz nevolja ili spreciti bolesti, dok su drugi vec izgubili veru u to da ce se ikada izleciti. U trzisno-potrosackom drustvu obaveza da se bude individua deli se svima, a sredstva da se to stvarno bude dele se skrto i neravnopravno. Mnogi ljudi nasli su se u situaciji Jevreja u Egiptu: naredjeno im je da prave cigle, a ne obezbedjuje im se za to pleva. Njihovu sudbinu tesko mogu zaboraviti i oni koji imaju plevu (trenutno) na pretek. U trenutku zamisljenosti ne mogu da ne brinu o tome sta ce se dogoditi ako onima ponestane pleva...
Zivot je i u trenucima radosti ispunjen cemerom i strahom. Ali se ne zna kako se osloboditi tih strahova. Kome se obratiti u vezi s tim?

Masta

Svi dijagnosticari naseg vremena – jedni sa zadovoljstvom, drugi sa zabrinutoscu – govore o »sumraku istorije«. Oskar Vajld je rekao da mapa ljudskog sveta koja ne sadrzi utopiju ne zasluzuje da se na nju baci pogled. Kada je ispisivao ove reci imao je u vidu samo zdravorazumski i banalan pogled. Sto godina kasnije nasli smo se u situaciji u kojoj je predstava o svetu drugacijem od onog u kojem zivimo tesko padala na pamet i najjacim umovima. A da i ne pominjemo nas, obicne ljude, do guse utonule u svakodnevne brige. Otkud ta promena i kako je do nje doslo? Nije li doslo, kolektivno i pojedinacno, do slabljenja maste?
Prvih dvesta godina svoje istorije moderni svet je ziveo u buducnosti, jer buducnost je bolja od sadasnjosti. Taj svet nije sumnjao da ljudi mogu uciniti svet boljim, ako se samo bace na posao. Takodje se znalo ko ce izvrsiti zadatak, ako je postavljen. Prema tome, trebalo je samo utvrditi i usaglasiti se oko toga sta da se radi. Danas bismo se mozda nasli zajedno da razmislimo o tome sta da radimo, ako znamo ko ce uciniti da rec postane delo. Sumrak utopije nije rezultat odumiranja maste vec je »kriza agencije«, »delotvornog cinioca«.
Peter Driker, slavni guru americkog biznisa, izrazio je to, po obicaju, sazeto i jasno: »Nikada vise spas preko drustva«. A kada je Margaret Tacer izjavila da ne postoji nista poput drustva vec samo individue i njihove porodice, takodje je, kao nekad Oskar Vajld, progovorila u ime zdravog 

Prerani nekrolog

U svom jedanaestom zvezdanom putovanju Ijon Tihi je stigao na Kareliriju, planetu na kojoj zive iskljucivo roboti i »lepljivci« ili ljudima od krvi i mesa, a ne od pleha, ulaz je zabranjen. Svi mi, ucenici i ljubitelji Lema znamo kako se zavrsilo ovo putovanje: obuzet sumnjom Ijon je hvatao prolaznike, »na koga je naleteo«, s ulice i uvlacio ih u krcmu, gde im je odvrtao plehane glave. »Slutnja se obistinila: svi su bili ljudi! Medju njima nisam nasao nijednog robota!«
Nijedan od karelirijskih lepljivaca nije priznavao lepljivost – iz straha. Od Njegove Plemenite Induktivnosti Kalkulatricija Prvog, od kazne koja ce nesumnjivo stici nepostovaoce njegovih pravila i propisa – ali i od toga kako ce na njegov izazov reagovati drugi lepljivci koji oponasaju robote: svaki lepljivac »osecao se usamljen, a cak mozda vise od robota bojao se slicnih sebi...«, »niko se nije usudjivao da kontaktira s drugima, kao s ljudima, jer nije znao, da li su roboti...«
Lemova povest otkrivala je mehanizam komunisticke verzije »drzave privida«, u kojoj je biti robot predstavljalo pitanje casti, a biti lepljivac izazivalo strah i stid. Kada je posle kapitulacije komunistickih rezima u Poljskoj, Ceskoj, Madjarskoj, l’enfant terrible francuske sociologije Zan Bodrijar izjavio da je »vlast utvrdila da je nije bilo« – kao da se pozivao na Lemovu povest – jer, da bi se nesto dogodilo, shvatilo, dopisivao je nastavak. Kada su zajedno sa smrcu komunistickih rezima u proslost otisle i Njihove Plemenite Induktivnosti, naravno da se pokazalo da drzava privida izvrsno moze bez Kalkulatricija, nista ne gubeci od psihickog savrsenstva mehanizma na koji se oslanja. Onako kako je to Lem, radi osvescivanja savremenika i opomene potomaka, opisao. 
Kada je pao Berlinski zid, koji je stitio Imperiju Privida, koji je nadahnuo Lema da napise hroniku jedanaestog putovanja Ijona Tihog, Frensis Fukujama – majstor tesenja zabrinutih, koji aplaudiraju onima koji im stvaraju brige – proglasio je kraj istorije: okrsaji izmedju regulatora i deregulatora, izmedju kolektivista i individualista, dirigovane privrede i slobodnog trzista – zavrsili su onako kako su morali: povaljivanjem prvih od strane drugih. Od tada ce biti uvek isto, odnosno: trziste ce biti slobodnije, a individue individualistickije. Ono sto je bilo za resavanje, reseno je; ono sto je bilo za popravljanje – popravljeno je; ono sto je trebalo srediti – sredjeno je.
Desetak godina kasnije pokazalo se da je Fukujamin nekrolog usledio prerano, a da su vesti o smrti istorije krajnje preterane. Ona utakmica se zavrsila, ali se plakati koji nagovestavaju sledece utakmice vec stampaju. Vreme ce pokazati ko je za takmicenje; sigurno je da ce takmicenja biti. Ne nedostaju ni kandidati ni ulozi za pobede i poraze. A ne treba se nicemu ni cuditi, jer je suvise nedovrsenih stvari, neosnovanih strahova, neublazenih nevolja, da bi se moglo proci bez rvanja. Najbolnije medju njima nisu ukorenjene u nasledju neiskorenjenih gresaka i grehova vec u novoj, punoj izazova i znakova pitanja ljudskoj sudbini koja ceka da pogledom i umom bude obuhvacena i trezveno ocenjena.
Jun 1999.

S poljskog prevela Biserka Rajcic. Oprema redakcijska.

Poljski sociolog i istoricar ideja Zigmunt Bauman (1925) do 1968. bio je profesor Varsavskog univerziteta. Sada zivi u Lidsu. Smatra se vodecim teoreticarem poljskog postmodernizma. Autor je vise knjiga: Vizije ljudskog sveta, Sadasnjost i Propast, Modernisticka etika i dr.

*) PURP – Poljska ujedinjena radnicka partija – prim. prev.