Kojoj stranci treba da pripada neko koga karakterise cinicni kosmopolitizam, romanticni patriotizam, umereni anarhizam, dosledni monarhizam, literalni antiklerikalizam, porodicna ortodoksija?... Takve stranke, naravno, nema, ali takvih ljudi ima. Filosofsko opredeljenje za jednu takvu stranku, osim ako nije iz iskljucivog koristoljublja, nemogucno je za licnost takvih, i slicnih karakteristika, osim ako ona sama ne odluci da zarad jedne svoje osobine zrtvuje one druge. Na taj nacin ta slozena licnost postaje defektan clan sto je svakako zalosna posledica njegove politicke aktivnosti. U visestranackoj demokratiji stranacko pripadnistvo nuzni je uslov politickog delovanja – aristokraticni uticaj nezavisne, slobodne licnosti je samo utopija. Kako, dakle, takve licnosti, koje nisu malobrojne, mogu politicki uticati na drustvena zbivanja u vremenu koje ne dozvoljava neutralizam i ekvidistancu, odnosno u vremenu kada je apsolutno nemoralno ne ciniti nista? Njima jedino preostaje da u okviru svoje struke, odnosno svojih raznovrsnih struka, budu dosledni svojoj prirodi i filosofiji. Takav je nacin, dabome, najtezi jer podrazumeva vise i znanja i talenta no sto ga imaju pravi clanovi raznih stranaka. Ipak, neke pravde ima, jer takvi, slobodni i nezavisni stvaraoci nemaju potrebe za kompromisima koji su osnovna karakteristika stranacki organizovane politicke licnosti. Gubeci s jedne strane podrsku jedne stranke, dobijaju sa druge podstrek od svih slobodnih genija proslosti i buducnosti. Jer uistinu je tuzno i ogranicavajuce dati sebe u arendu jedne politicke stranke a odreci se prijateljstva Homera, Platona ali i svojih slobodnih savremenika. Izbor je na nama, a sto se tice potpisnika ovih redova on (izbor) je vec davno obavljen.