Celog zivota sam izbegavao pisanje nebeletristickih tekstova. Nikada nisam znao kako da pocnem non-fiction clanak. U beletristici je to lako – pocetak, sredina, kraj i gotovo. A gde je pocetak sveta u kojem zivimo? Ne mislim na Veliki Prasak, nemam na umu svemir kao takav, nego samo parce Evrope u kojoj zivim sa sve komsilukom. Zivim u bivsoj Cehoslovackoj. To je deo sveta u kojem je sjajno kada se tocak okrece, sve ostalo je dar bozji. Dosao sam iz bivse Jugoslavije. Moja sirota otadzbina je zaboravila cemu tocak uopste sluzi. Naravno, gospodin Milosevic je jedan veoma pazljiv diktator koji nece dozvoliti da Jugosloveni zaborave kako tocak izgleda. Upravo sada – ako je verovati BBC-ju i mejlovima koje dobijam od kuce – upravo osvezava narodno pamcenje iz tockologije izlazuci ogroman broj istih na policijskim vozilima na ulicama Beograda, Novog Sada, Nisa... To su gradovi koji su dobili najveci broj predstava NATO Leteceg Cirkusa pre par meseci. NATO je bombardovao te gradove zbog toga sto pripadaju zemlji na cijem je celu gospodin Milosevic. Gospodin Milosevic, opet, svoje policajce salje u te gradove zbog toga sto je tamo na vlasti opozicija koja trazi njegovo smenjivanje. 
Pogledajmo istini u oci: u beletristici takvo sranje ne bi moglo da prodje, bilo bi odbijeno cak i u nekom biltenu literarnih amatera dva sela dalje od vukojebine.
A ovde, u bivsoj CSSR, svako ima svoju teoriju o tome kada je sranje u ovom delu sveta pocelo.
Disidenti iz proslog rezima tvrde da je sranje pocelo Oktobarskom revolucijom koja je napravila toliko stete da ova nece biti otklonjena u sledecih nekoliko decenija.
Clanovi bivse komunisticke partije misle da je sranje pocelo onoga trenutka kada su maznuli prvu ciglu iz Berlinskog zida.
Ovdasnji Madjari uglavnom pitanje komunizma smatraju bespredmetnim i besni su na 1918. i raspad K und K monarhije, koji je od njih napravio manjinsko stanovnistvo na ognjistima, vekovnim, kako se to u Srbiji kaze.
Romi misle da je sranje pocelo pedesetih, kada su im zabranili cergarenje i na silu ih naselili u mesta koja su ostavili prazna karpatski Nemci i pozaposljavali ih u na brzinu sklepanim fabrikama koje nikada nisu bile rentabilne i koje sada, u fazi prvobitne sto akumulacije sto kradje kapitala, niko nema nameru da subvencionira.
Prema mom misljenju, nesto ima i u datumu kada su lekari konstatovali da imam ostecen pankreas i da u zemlji piva moram da vodim racuna o tome koliko krigli smem da ispijem.
Ruku na srce, postoje i gora mesta za zivot od centralno-istocne-juzne Evrope.
Boston, USA, na primer.

Prijatelj moga prijatelja koji je emigrirao iz Jugoslavije (juzna Srbija) ne moze da podnese cinjenicu da kilo paprika kosta dolar sezdeset pet i da paprike imaju ukus najlon kese.
Uvek neka gnjavaza sa tim emigrantima. Znam to iz licnog iskustva: prinudjen sam da otrpim nadrndanu emigrantsku facu svakoga jutra u ogledalu.
Teorijski, emigranti odlaze negde gde bi trebalo da im je lepse nego na mestu sa kojeg su otisli – u protivnom ne bi bili emigranti nego budale. U praksi zaista zive bolje nego sto bi ziveli tamo odakle su otisli, sto ih ne obavezuje da zbog toga budu i srecni.
Moj poznanik, Kinez, uspesan covek sto bi se kaz’lo, vlasnik robne kuce u Kosicama, ostavio je svoju otadzbinu pre desetak godina. Rodjen je u nerazvijenom parcetu Kine, nije smeo slobodno da se krece, morao je da vodi racuna o tome sta govori, nije imao mogucnost da se bavi privatnim biznisom. Sve to je istina, ali sam nesto imao utisak da je u mrakove Kine pokusavao vise da ubedi sebe nego mene. Jos malo pa bi poceo da prica o komarcima koji su tamo kod njih mnogo veci i mnogo agresivniji nego u Slovackoj. Nije pricao. Steta, ja bih imao sta da mu kazem o nasim vojvodjanskim komarcima. Obaska krvolocni obadi.
Slovacka granica sa Ukrajinom se profilisala kao mesto na kojem se svercuju ljudi. Uglavnom ljudi iz Azije, pakovani kao sardine, po sezdeset komada u mali kamion. Hoce da udju u Slovacku – ne da bi ostali ovde, nego da bi se dokopali Ceske i dalje, americkog sna u zapadnoevropskoj varijanti. Slovacka policija cesto uhvati poneku emigrantsku turu. Ovdasnje javno mnenje ne obraca mnogo paznju na to, pa se te policijske akcije ne zabeleze sa vise od desetak redova u lokalnoj stampi ili u pola minuta na televiziji, u poslednjim minutama dnevnika, tamo negde ispred »kick-a«, nove pande u zooloskom vrtu ili traca iz sveta sou-biznisa. Moj ovdasnji prijatelj kaze da je pre desetak godina bilo drugacije, mnogo se vise saosecalo sa izbeglicama dok za ovdasnji zivalj pasos nije bio element svakodnevice, nego san cije se ispunjenje lociralo uglavnom s one strane granice moguceg.
Jako sam radoznao sta ce da bude sa ljudima koji su preziveli ratove u bivsoj SFRJ. Posle devedesetih niko vise nije bio u stanju da gleda na televizijski ekran pun uniformi sa onom ravnodusnoscu sa kojom se pre devedesetih gledalo na izvestaje iz Vijetnama, Izraela, Palestine, Libana i Avganistana kada je prva reakcija na vidjeno bila asocijacija na casove geografije u srednjoj skoli. A sta ce biti za desetak godina? Hoce li se CNN gledati sa istom kolicinom emotivnog naboja kao MTV ili Eurosport?