Stratesko partnerstvo

Bojan al Pinto-Brkic

Najsiri ikada stvoreni blok okuplja se poslednjih dana. I, mada izgleda besmisleno da SAD, kompletna Evropa, s izuzetkom Belorusije, i Crna Gora ustaju protiv nekoga ko je pre deceniju mogao biti okarakterisan kao »proracunati aparatcik«, prvenstveni cilj nije samo rusenje dedinjskog Vozda.
Sada, 12 godina posle njegovog dolaska na vlast, posle raspada jedne drzave i upisivanja 6–7 novih u registar UN, posle desetina hiljada zrtava, svet ubrzano radi na okupljanju tima koji ce se suprotstaviti Milosevicu. Pozivaju se svi, od veterana demokratske borbe do deklarativnih disidenata. Pojavljuju se najrazlicitiji posrednici, pokrovitelji, sponzori, menadzeri, gazde, no tim se jos okupiti ne dâ.
Novac se navodno deli sakom i kapom, premda je vrlo nejasno preko kojih kanala, kome i za sta. Strane administracije i finansijeri objasnjavaju da je njihova zelja da vide demokratsku Srbiju kao deo demokratske Evrope, a to je neizvodljivo sa dedinjskim Vozdom.
Kod ovdasnjih opozicionara tesko se radja svest o potrebi za kolektivnim angazmanom, saradnjom radi ostvarenja nekog cilja. Rusenje Milosevica svi vide drugacije. Na saradnju su spremni samo pod pretnjama, i to ne do kraja iskreno i ne do samog kraja. Koliko ce svet i Crna Gora jos trpeti igru »ko je veci opozicionar«, nejasno je. Zna se samo da njihovo strpljenje popusta i da je pitanje dana kada ce Srbija propustiti poslednji voz za izlazak iz izolacije. Opet, spekulise se nekakvim novim bombardovanjem. Kome su potrebne nove zrtve?
Nije sporno da Milosevic za o(p)stanak na vlasti ima da zahvali koliko nesposobnosti opozicije, toliko i nerazumevanju problema od strane Zapada, koji ga je do juce drzao strateskim partnerom. Nije nemoguce da se ta praksa ne bi promenila da nisu nastupili trendovi zastite ljudskih prava i sire evropske integracije. Sada, dedinjski Vozd stoji na putu. Njegovo uklanjanje, u ocima zapadne javnosti, bezuslovno je, a srpska opozicija namece se kao logican partner. Problem postoji jer domaci partner ne shvata da Milosevic nije jedino sto valja rusiti, i da se svet ne bi interesovao za njegovu egzistenciju da nije ideje ujedinjene Evrope, do koje se ne moze dok svi njeni delovi ne budu demokratizovani. Imaju li dve strane interesa za stratesko partnerstvo? Sa druge strane, imamo li mi u sta drugo polagati nade?