Marija Janjion

Polemisuci s clankom Agnjeske Graf »Patrijarhat posle seksmisije«, Joana Scensna u tekstu »Dame, vitezovi i vatrogasac« prikazala je »zdravorazumsku« viziju uloge zene u Solidarnosti i u poljskom drustvenom zivotu. Prema njenom misljenju, feminizam je obmana stvarnosti, ideolosko uproscavanje, glupost uvezena iz inostranstva. Scensna osporava feminizam s pozicija zene koja je dosta prezivela i ne zeli da joj neko ta iskustva tumaci. I ima prava na to. Medjutim, koristi se stereotipom feminizma kao »ideologije«, ne pozivajuci se ni na feministicku misao ni na zenski pokret, jedan od najvecih drustvenih pokreta u ovom veku. Jedina tacka odnosa je njeno licno zivotno iskustvo: nije feministkinja ni politicar kao sto nije ni vatrogasac. Svako ima svoje vidjenje stvarnosti, ali ne znaci da je drugacija interpretacija istih dogadjaja »ideoloska«. Kao odgovor na pricu Joane Scensne htela bih da predstavim vlastiti zivotni put, potpuno drugaciji i mozda manje ocigledan.
Godinama sam smatrala da se stvari dele na ozbiljne i neozbiljne: ozbiljne su teznje za nezavisnoscu, a neozbiljne borba za prava zena. Krajem osamdesetih godina ovo stanoviste sam iznela u feministickoj diskusiji u Zapadnom Berlinu, strpljivo objasnjavajuci zenama iz slobodnog sveta da njihov nacin misljenja ne odgovara poljskim iskustvima. Upinjala sam se oko toga da Solidarnost mora najpre da se izbori za nezavisnost i demokratiju citavog drustva, a tek kasnije da se zajednicki pozabavimo pitanjem zena. Nekoliko godina kasnije Solidarnost se stvarno pozabavila pitanjem zena – svi znamo kako se to zavrsilo. Ispostavilo se da u slobodnoj Poljskoj zena nije ljudsko bice vec »porodicno bice« koje umesto politikom treba da se bavi kucom.
Osvestilo me proglasenje zakona o zastiti zacetog zivota, koji je 1990. prihvatio kongres Solidarnosti. To se dogodilo uprkos stavu vecine zena prisutnih na kongresu, koje su cinile, nazalost, samo 10% delegata. Zemaljska komisija zena NSZZ (Nezavisni samoupravni sindikalni savez Solidarnost) tada je uputila otvoreno pismo u kojem je kritikovala zabranu abortusa. Prema misljenju autorki pisma, predlog zakona je svedocio o tome da u politici dominiraju muskarci. Takodje su pisale i o nuznosti stvaranja nezavisnog zenskog pokreta. Sta je dalje bilo nije tesko pogoditi, pogotovo iz danasnje perspektive. Predsednicu komisije primorali su da se povuce, a njenu zamenicu lisili funkcije. Izvesni funkcioneri konstatovali su (oni isti koji su godinu dana ranije izabrali komisiju) da je »nelegalna«.

Prema tome, ne mogu da se slozim s Joanom Scensnom da je udaljavanje Poljakinja od politike stvar njihovog individualnog izbora; da nisu usle u Parlament isto kao sto nisu usle u vatrogasno drustvo, jer su imale drugacije zivotne planove. Naravno, moglo je tako biti u jednom ili u dva slucaja, medjutim, to ne menja cinjenicu od osnovnog znacaja, kojom se u svom tekstu pozabavila Agnjeska Graf: »Solidarnost je okrenula ledja zenama, dajuci im jasno do znanja da nisu rado vidjene tamo gde se ne radi o ‘gasenju narodnog pozara’ vec o vlasti, privilegijama, novcu«. Pamtimo da Zofja Kuratovska, predstavnica levog krila Unije slobode, koja se izmedju ostalog bavila pravima zena, nije htela da se ponovo kandiduje za Senat vec je napustila zemlju, jer, kako je izjavila, vise nije mogla da se srece s kolegama iz Solidarnosti koji su jako promenili svoje politicke poglede. Tekst Agnjeske Graf nije zaljenje Joane Scensne sto se umesto politike bavi novinarstvom. Ne klevece ni Danutu Vinjarsku kao »demonsku manipulatorku« (prema recima Scensne). Naprotiv, htela je da istakne veliku i zaboravljenu ulogu obeju zena u pokretu Solidarnost.
Ovde se radi o ozbiljnoj stvari koju ne treba omalovazavati vicevima o vatrogascima: radi se o tome da je »demokratija u Poljskoj muskog roda«. Tuzno je da se osobe koje se usudjuju da iznose to stanoviste, zigosu recju »ideologija«. Mnogi iskazi o zenskom pitanju tretiraju se kao »ideologija«, iako su prvenstveno politicke prirode. Slicno je dovedena u red Izabela Filipjak koja je neprijateljski odnos poljske kulture prema zeni prikazala u svom romanu Apsolutna amnezija, s tim sto je »ideologiji« dodata i uvreda druge vrste, odnosno da se radi o »menstruacijskoj knjizevnosti«. Postavlja se pitanje zbog cega je diskusija o ulozi zene u slobodnoj Poljskoj tako brutalna, a mudre osobe otvorene prema drugim pitanjima u vezi s ovim tako zatvorene.
Licno nikada nisam imala iluzije u vezi s »istim sansama«. Smatram da me je dolazak do ovog polozaja na kojem sam sada kostao mnogo vise nego muskarca. Zenama je teze da postignu naucne stepene: ne zbog toga sto su gluplje ili manje radne vec zato sto u akademskoj sredini dominiraju muskarci. I ne radi se ni o kakvoj zaveri. Izmedju ostalog to je tako jer je takozvani univerzalni subjekt u sustini sazdan prema muskom uzoru. Prema tome, muskarci se lakse prilagodjavaju standardima koji obavezuju u akademskoj humanistici. Da bi bila cenjena, zena mora biti nekoliko puta bolja. Za mene su to ocigledne stvari – zbog toga me cude izjave zena koje, postigavsi uspeh, tvrde da usput nisu nailazile na simptome diskriminacije.
U Poljskoj se odomacilo glediste da je feminizam »ideologija« jer smo pre svega ljudi, a covecanstvo je bespolno, odnosno ne deli se na muskarce i zene. Mada u stvarnosti kulturu u kojoj zivimo karakterise snazan dualizam polova; celokupan njen sistem vrednosti temelji se na radikalnoj razlici – uloga i identiteta polova. Prema tome, drustvena nejednakost nije rezultat individualnih izbora vec vidljiva posledica predubedjenja i stereotipa. Na simbolicnom nivou svet deli ljude na one koji daju zivot i na one koji daju smisao, nepromenljivo oduzimajuci znak kreativnosti zenskoj egzistenciji. Poljska je zemlja u kojoj je uverenje u prirodnost takve podele duboko ukorenjeno: patrijarhalno seljacko misljenje povezano je s isto tako patrijarhalnim stilom ucenja Katolicke crkve.
Feminizam, kako ga ja shvatam, jeste pokusaj razumevanja mehanizama koje podrzava nejednak raspored snaga. Istovremeno, to je put povratka izvorima kreativnosti u zeni. Tu se ne radi o raskidu s dostignucima opstecovecanske kulture vec o nalazenju jezika za iskustva zena i povratku smisla zajednickoj kulturi. Sama u sve vecoj meri postajem svesna zenske obojenosti onoga sto radim: tokom poslednjih nekoliko godina u meni je rastao interes za feministicko. Drugacije gledam na vlastiti zivotni put, uocila sam i funkciju koju je za mene uvek vrsio lanac generacija zena koje su sticale znanja. Postajem svesna duboke povezanosti sa tim zenama, kao i sa mojim studentkinjama, kojima se sada trudim da pomognem u prepoznavanju kreativnog elementa u njima samima. Ranije su moji ideali bili »opsteljudski« – uvek sam govorila da se obracam coveku, ljudima; poslednjih godina prosla sam put od univerzalizacije do filozofije razlicitosti. Dalje je pokusaj izgradnje novog subjektiviteta koji cak moze biti opsteljudski. Medjutim, do toga necemo doci pretvarajuci se da je pol nevazan: to mora biti nov subjektivitet koji sledi posle preloma svesti o razlicitosti.