Zlatoje Martinov

Nedavna odluka Vlade Republike Srbije o davanju sirokih ovlascenja Ministarstvu unutrasnjih poslova, izmedju ostalih i tog da sme bez sudskog naloga ulaziti u stan svakog gradjanina i tamo vrsiti pretres ili vrsiti druge poslove iz svoje nadleznosti (npr. proveru prijave prebivalista), predstavlja puki kontinuitet pokusaja legalizacije svojevrsnog nasilja koje rezim vec odavno sprovodi, sto je naslo svoj puni izraz u tzv. uredbama sa zakonskom snagom. Nedavni rat mu je u tom smislu isao naruku. Naime, aktuelni republicki ustav predvidja da u slucaju da Narodna skupstina nije u mogucnosti da se sastane, odluku o proglasenju ratnog stanja na teritoriji Republike Srbije donosi predsednik Republike Srbije uz prethodno pribavljeno misljenje Vlade (clan 83, tacka 6). Ustav Republike Srbije u istom clanu, tacka 7, kaze: »Aktima donetim za vreme ratnog stanja mogu se ograniciti pojedine slobode i prava gradjanina i izmeniti organizacija, sastav i ovlascenja Vlade i ministarstava, sudova i javnih tuzilastava«.
Samo se po sebi razume da se Vlada nije mogla pozivati (a ona to nije ni cinila) na ratne uredbe u domenu nadleznosti Ministarstva unutrasnjih poslova, u uslovima kada je i formalno predsednik Republike Srbije Milan Milutinovic ukinuo ratno stanje u Srbiji, neposredno posto je to ucinila i Savezna vlada za teritoriju SR Jugoslavije.

Ostaje zaista potpuno nejasan pravni temelj na osnovu kojeg je Vlada Srbije mogla da donese jednu takvu uredbu sa zakonskom snagom. Nije valjda pronadjen u bivsem Ustavu Socijalisticke Republike Srbije iz 1974. godine (videti Sluzbeni glasnik Socijalisticke Republike Srbije, br. 44/74) koji je, posle donosenja novog Ustava Srbije (od 28. septembra 1990. godine) i amandmanâ na taj Ustav, postao nevazeci? Ali, nikad se ne zna, jer neki njegovi clanovi i danas, nazalost, kao recidiv komunisticke proslosti, krase sluzbene legitimacije srpskih policajaca. Tako u njima, na primer, jos uvek stoje i ovakvi (neustavni) anahronizmi: Imalac ove legitimacije ovlascen je da u slucajevima predvidjenim zakonom legitimise gradjanina i da ga privede nadleznom organu, da udje u tudj stan i druge prostorije, da se zadrzi u njima i da izvrsi pretresanje bez naredbe nadleznog organa, da nosi vatreno oruzje i da ga upotrebi, da se posluzi tudjim saobracajnim sredstvom i sredstvom veze radi hvatanja izvrsioca krivicnih dela.¹
Naravno da je odluka o policijskoj kontroli prijava prebivalista gradjana ulaskom u stanove sirom Srbije bez sudskog naloga u suprotnosti sa najvisim pravnim aktom Republike, sa Ustavom Republike Srbije, jer u clanu 21 istoga stoji:
Stan je nepovrediv. Zakonom se moze propisati da sluzbeno lice, na osnovu odluke suda, sme uci u stan ili druge prostorije protiv volje njenog drzaoca i u njima vrsi pretres. Pretres se vrsi u prisustvu dva svedoka.
Pod uslovima predvidjenim zakonom, sluzbeno lice sme uci u tudj stan ili druge prostorije bez odluke suda i vrsiti pretres, ako je to neophodno radi neposrednog hvatanja ucinioca krivicnog dela ili radi spasavanja ljudi i dobara.
Iz ovoga nedvosmisleno proizlaze sledece cinjenice:
1) Policija moze uci u stan gradjanina samo sa sudskim nalogom za pretres.
2) Policija moze uci u stan gradjanina i bez sudskog naloga za pretres ukoliko neposredno hvata pocinioca krivicnog dela za koga se osnovano sumnja da je usao u stan, odnosno da u njemu boravi.
3) Policija moze uci u stan gradjanina i bez sudskog naloga ako je u pitanju zivot pojedinca ili grupe ljudi i spasavanje dobara (pozar, poplava, prijava da su kriminalci u stanu, pokusaj ubistva u stanu).
Kako je, dakle, moguce da policija nahrupi u stan bilo kog gradjanina (ili svih gradjana?!) sa motivacijom njihove »zastite i bezbednosti«? Ako je policija neustavnim zakonom, tacnije uredbom Vlade, koja svesno krsi najvisi pravni akt Republike, dobila ovlascenje da sistematski obilazi svaku kucu i svaki stan u Srbiji, postavlja se pitanje ciju bezbednost ona stiti, odnosno kako ona na takav nacin »spasava ljude i dobra«? Od koga? U ime cega?
Covek zaista ne mora biti matematicar da bi bio izricit u tvrdnji da je jedan plus jedan jednako dva; po analogiji, ne mora uopste biti pravnik pa da spozna cinjenicu da od prava nema ni »P« u ovoj odluci. Bezakonje se, dakle, pokusava ozakoniti. O, tempora, o mores!

¹ Zanimljivo je da se ovih dana (da li slucajno?) pojavila knjiga autora Dragoljuba Tatomirovica pod socrealistickim naslovom: Policija i mi ciji je recenzent niko drugi do ex-cetnicki »vojvoda« Vojislav Seselj. Ime recenzenta nam dovoljno govori o namerama pomenute knjige