Oprostite! Izvinite! Tako svakodnevno, i ne razmisljajuci mnogo – priznajemo greh i krivicu pred drugima. Narusen je neki red i smisao, pogazen je neki zakon duboko skriven u tajni sveta i coveka. U Prvoj sabornoj poslanici svetog apostola Jovana – 3.4. – to je tako i definisano – »Svaki covjek koji cini grijeh i bezakonje cini: i grijeh je bezakonje«. O prastanju sve znamo, i istovremeno malo znamo. Javno, deklarativno to i nije tako nejasno – videli smo nemackog kancelara Branta kako kleci pred spomenikom u Varsavi i papu Jovana-Pavla II koji u zatvorskoj celiji oprasta svom atentatoru Ali Agdzi. Skoro nemoguce, pa ipak, ima ga jer se krug zla drugacije ne moze zatvoriti. U jednom momentu, kada se odlucio na intelektualno postenje, cak i po cenu gubitka dobrog ugleda u javnosti, F. M. Dostojevski je to posvedocio na nacin uistinu neponovljiv – u romanu Braca Karamazovi, u onom cudnom poglavlju pod naslovom Pobuna, kaludjer Aljosa je saslusao Ivanovu »pricu« o detetu koje su rastrgli spahijini psi – slomilo je nogu spahijinom hrtu – i na pitanje da li majka treba da oprosti spahiji on odgovara – »Da se strelja«. Znao je veliki pisac ono sto umniji teolozi odavno nazivaju »skrivenim dimenzijama prastanja« koje covek tesko osvaja.
Traktat o prastanju nije dovrsen. Ni F. M. Dostojevski nije daleko odmakao – prastanje ostaje tajna o koju se uvek spoticemo.
Na sahrani zrtava udesa kod Lazarevca, nad otvorenim grobom postradalih, ponovila se ova enigma. Uz dosta toga sto je nase, neukusno i zrtava koje odlaze sa ovoga sveta nedostojno. Vladika Atanasije, koji je cinodejstvovao, podsetio je ozaloscene da treba prastati, »da ljudi ne podlegnu losim osecanjima«. Ono, pak, sto je kazao lider SPO-a g. Vuk Draskovic – kako izvestava Blic od 7. oktobra – izaziva nelagodu i mnogo govori o nasim balkanskim tminama i mucninama. Na groblju, pred otvorenim vratima vecnoga doma, doslo je do neukusne »polemike« izmedju vladike i prvaka SPO-a. »Zlocin se ne oprasta«, kazao je g. Draskovic. »Nema ni Crkve, ni patrijarha, ni politicke stranke, niti bilo koga ko moze zlocincima da uputi rec ljubavi i oprostaja. Nije rec o osveti nego o pravdi.« Ljudski je razumljivo, u trenutku takvoga bola, sto g. Draskovic ne moze da prasta – nije on jedini nemocan pred tom tajnom. Ali kao pisac napisao je stotine stranica na kojima je pozivao na prastanje a i kao politicar je javno to zahtevao od drugih. Ovde nije bilo mesta – upravo na groblju – da se ovako deklarise. Da nevolja bude veca, u jednoj kasnijoj izjavi on je bio jos precizniji – »SPO i ja preuzecemo pravdu u svoje ruke«. Ni u jednom momentu mu nije palo na um da se ovakva tragedija i ovakvi zlocini dogadjaju upravo zato sto su mnogi prvaci i mocnici preuzeli pravdu i zakon u svoje ruke.
A u vezi sa pomenutim nedovrsenim traktatom o prastanju imalo bi se jos nesto reci – prastanje mnogi shvataju pogresno, antihriscanski. Umesto nekog ljudski moguceg pokusaja nude starozavetno, strogo jednodimenzionalno »oko za oko, zub za zub«. Nevine zrtve to nisu zasluzile i nedostojno su ispracene sa ovoga sveta.