Nezadovoljna vecina vaskolikog srbijanskog birackog tela ipak jos nema kurazi da istupi na ulicu iz svoje nacionalne zavisnosti od licne socijalne trpeljivosti koja funkcionise kao dobro podmazan stroj. Narodu danas, u ovom slucaju, kao ni pre sedam-osam godina, nece pomoci ni pismena podrska dela clanova SANU. Ulicni protesti, svaljeni na rahiticno opoziciono clanstvo, na nekoliko nezavisnih medija i ljude koji, po opredeljenju, akademiju zaobilaze iz estetskih i etickih razloga, tesko ce prerasti u opsti narodni pokret protiv bezvlasca, bede i unizenosti, mozda i iz prostog razloga sto bas akademika nema na ulicama, medju obespravljenim gradjanima. Medju akademskim potpisnicima ima onih koji su se nasli na tom trecinskom spisku, verujem, bas po direktivi sa Dedinja, kao na svom novom radnom mestu na terenu. Jos se mogu sresti po ovoj zemlji njihove obijene i opustele duhovne Tezge, nad kojima odavno visi kompleks »izdaje«, mitsko i nacionalno prokletstvo uz koje su i oni znali da caraju i faletaju utiruci put nebesnicima–jogurtasima, otkrivacima novih srpskih zemalja. Ako bi se na jednom mestu danas sabralo sve ono sto je iz Akademije izaslo i u Akademiju uslo u poslednjih deset godina, sacinila bi se pozamasna knjiga »satanskih stihova« za svakog clana »svesrpskih zemalja«, i nijedna ista. Ako bi pojedini akademici danas posli tragovima svojih guslarskih brljotina, zavrsili bi na pustim poljima, medju grobovima