Vec danima u Beogradu i u jos dvadesetak gradova Srbije traju protesti protiv rezima koji ce nas, ako ga ne smenimo, bez milosti umoriti... sto gladju, sto smrzavanjem tokom predstojece zime. Kaze se to jasno i glasno na tribinama mitinga, srocene su i (gromoglasno izvikivane) parole na temu mracne buducnosti, mada narod i bez njih sve to zna. Pa ipak, kao da im ne veruje: nema ga na ulicama, bar ne u broju srazmernom velicini katastrofe i bezizlaza! Zasto? Nepoverenje, iscrpljenost, beznadeznost, depresija ili jednostavno komocija, ravnodusnost, u smislu onoga... sta ja tu mogu, moze i bez mene i tome slicno? Sve je to »u igri«, uz vrlo izrazen strah mnogih da ce biti vidjeni na demonstracijama i da ce im to ugroziti radno mesto. Ili strah od sukoba, policije, sta li...
Elem, nismo vise suvise hrabar narod! Cojstvo i junastvo, borbenost i upornost, samopregor, spremnost na zrtve, ove takoreci mitske predstave o tradicionalnim srpskim osobinama odavno su se razbile o surovu stvarnost.
Ta ravnodusnost prema akciji za svrgavanje rezima i otvaranje puta u bolji zivot, ta komocija, izdasno idu naruku vlasti koja se ne dâ, a jos izdasnije stete opoziciji razjedinjenoj... iskljucivo licnim sujetama. Narcisoidnoscu pojedinaca. Uostalom, i ova osobina spada u obelezja naseg mentaliteta, to je bar poznato! Pa, ako je neki tamo direktorcic ili sefic duboko ubedjen da je najbolji, najvredniji, najpametniji, da je bogomdani i jedini moguci prvi coveg svog kolektiva, zasto i politicki lider ne bi bio narcis?!
Kod nas nema ni sloznih vodja, ni spremnosti naroda. Kod nas je sve razvodnjeno. Tako cemo nadalje i ziveti: bezvoljno, prepusteni sudbini. Ili... ili mozda ipak ima nade? Volela bih da mi neko to kaze...