Svet i mi
Strah od Luksemburga
Bojan al Pinto-Brkic
Najavljen kao »novi pocetak Srbije i Evrope«, skup u Luksemburgu
uzburkao je duhove. Prvi put u istoriji trece Jugoslavije jedno zvanicno
telo, Ministarski savet Evropske unije, zaobislo je Milosevica i pozvalo
lidere opozicije da sa njima pregovara o buducnosti bilateralnih odnosa.
Dakle, s jedne strane je Ministarski savet, sefovi diplomatija 15 zemalja
clanica, iza kojih stoji preko 310 miliona ljudi, najveci politicki, intelektualni,
privredni i vojni potencijal na svetu, a sa druge 31 osoba kojima jedini
legitimitet daje to sto se bore protiv nelegitimnog rezima. I, dogodi se
neverovatna stvar: oni, tako mali, odbiju (doduse, ne svi) da se pojave.
Vecna rasprava »sta bi bilo da smo otisli«, umesto »zasto
to nismo uradili«, zaokupila je opozicionu scenu. Podela na one koji
su ubedjeni da bi, da je delegaciju u Luksemburgu bila kompletna, JAT uveliko
leteo po Evropi, i one koji su ne samo odbili da idu, iz straha od javnog
mnenja ili od neobjavljenih haskih optuznica, nego su i druge nagovorili
da slede njihov primer po cenu neisporucivanja obecanog goriva za sve slobodne
gradove i opstine, mogla je izrasti u nepremostiv jaz. Jos se i dobro zavrsilo,
usko gledavsi. Sad, sto petnaestorica nisu bozanska bica, vec kao i ovdasnji
lideri zavise od podrske javnog mnenja na koje tamo utice javnost, sto
su se pred istim obrukali, sto su hteli da naruse svoj embargo zarad zvanicnog
pocetka saradnje sa srpskom opozicijom, sto su morali da izmisljaju naknadna
opravdanja zbog cega se gosti nisu pojavili, sto se uvodi opasan presedan,
to srpsku opoziciju ne zanima. Ne, oni su ubedjeni da cine uslugu EU, a
ne obrnuto. Mada, nista ne bi bilo strasno, niko se ovde ne bi iznenadio
sto opozicija namerno radi protiv sebe, da se jasno kaze: Nekima od nas
savest nije cista i ne zele da se obavezu na bezuslovnu saradnju sa Haskim
tribunalom. Dokle ce se narodu servirati neistine?
Svako ko iole poznaje EU, zna da je to u biti jedna nepregledna administracija,
kojoj je za najbesmislenije odluke potreban opsti konsenzus, gde se sve
priprema mesecima, cak godinama ranije. Dakle, pravdanje opozicionih lidera
da su bili iznenadjeni, eto, bas ne »pije vodu«. Zar je nekome
danas nejasno sta medjunarodna zajednica trazi? I, ako trazi, sme li tu
biti diskusije, neckanja? Mora se znati da li opozicija u potpunosti razume
instituciju sankcija, te sta je neophodno za njihovo ukidanje.
Najkomicnija stvar u celoj tragediji je da se rezim strasno naljutio:
kako sad da opoziciju proglasi za izdajnicku, kad se ona plasi da ode do
Luksemburga?
|