Bojan al Pinto-Brkic

Najavljen kao »novi pocetak Srbije i Evrope«, skup u Luksemburgu uzburkao je duhove. Prvi put u istoriji trece Jugoslavije jedno zvanicno telo, Ministarski savet Evropske unije, zaobislo je Milosevica i pozvalo lidere opozicije da sa njima pregovara o buducnosti bilateralnih odnosa. Dakle, s jedne strane je Ministarski savet, sefovi diplomatija 15 zemalja clanica, iza kojih stoji preko 310 miliona ljudi, najveci politicki, intelektualni, privredni i vojni potencijal na svetu, a sa druge 31 osoba kojima jedini legitimitet daje to sto se bore protiv nelegitimnog rezima. I, dogodi se neverovatna stvar: oni, tako mali, odbiju (doduse, ne svi) da se pojave.
Vecna rasprava »sta bi bilo da smo otisli«, umesto »zasto to nismo uradili«, zaokupila je opozicionu scenu. Podela na one koji su ubedjeni da bi, da je delegaciju u Luksemburgu bila kompletna, JAT uveliko leteo po Evropi, i one koji su ne samo odbili da idu, iz straha od javnog mnenja ili od neobjavljenih haskih optuznica, nego su i druge nagovorili da slede njihov primer po cenu neisporucivanja obecanog goriva za sve slobodne gradove i opstine, mogla je izrasti u nepremostiv jaz. Jos se i dobro zavrsilo, usko gledavsi. Sad, sto petnaestorica nisu bozanska bica, vec kao i ovdasnji lideri zavise od podrske javnog mnenja na koje tamo utice javnost, sto su se pred istim obrukali, sto su hteli da naruse svoj embargo zarad zvanicnog pocetka saradnje sa srpskom opozicijom, sto su morali da izmisljaju naknadna opravdanja zbog cega se gosti nisu pojavili, sto se uvodi opasan presedan, to srpsku opoziciju ne zanima. Ne, oni su ubedjeni da cine uslugu EU, a ne obrnuto. Mada, nista ne bi bilo strasno, niko se ovde ne bi iznenadio sto opozicija namerno radi protiv sebe, da se jasno kaze: Nekima od nas savest nije cista i ne zele da se obavezu na bezuslovnu saradnju sa Haskim tribunalom. Dokle ce se narodu servirati neistine?
Svako ko iole poznaje EU, zna da je to u biti jedna nepregledna administracija, kojoj je za najbesmislenije odluke potreban opsti konsenzus, gde se sve priprema mesecima, cak godinama ranije. Dakle, pravdanje opozicionih lidera da su bili iznenadjeni, eto, bas ne »pije vodu«. Zar je nekome danas nejasno sta medjunarodna zajednica trazi? I, ako trazi, sme li tu biti diskusije, neckanja? Mora se znati da li opozicija u potpunosti razume instituciju sankcija, te sta je neophodno za njihovo ukidanje.
Najkomicnija stvar u celoj tragediji je da se rezim strasno naljutio: kako sad da opoziciju proglasi za izdajnicku, kad se ona plasi da ode do Luksemburga?