Dragos Ivanovic

Srbija, koja je za ovih dvanaest Milosevicevskih godina preturila preko glave mnoge ulicne bune i potrese, ima pravo da se u ovom trenutku sa skepsom zapita – kuda tezi i dokle moze da dobaci ovaj najnoviji gradjanski protest? Oni pesimisticniji skloni su da uz gest umora odbace svaku mogucnost boljitka – zar ulicne buke nismo imali dosta i do sada, pa, ipak, nista nije ispalo. Optimisti tvrde da ovo sto se sada dogadja u gradovima Srbije samo spolja lici na ono ranije, a da je po ulogu koji pokrece i rizicima koje izaziva, nesto sasvim novo. Uostalom, da se posluzimo i tom narodnom mudroscu – nikada se ne moze dva puta uci u istu reku.

Ciljevi nacionalnog znacaja

Svi raniji gradjanski pokreti imali su ogranicene ciljeve – onaj iz 1991. da utice na promene pristrasne uredjivacke politike RTS-a i smeni njihove celnike, a onaj iz 96/97. da odbrani tekovine osvojene na lokalnim izborima. Izmedju ova dva smesta se ono beskrajno mnostvo protesta, od radnickih do penzionerskih, koji su nas vise navikavali na mirenje sa sitnim ustupcima, nego sto su vaspitavali politicku volju za strateskim promenama. Ovo je prvi pokret koji je sebi postavio globalne nacionalne ciljeve da srusi ovu autokratsku vlast, natera Slobodana Milosevica na povlacenje s polozaja, da obrazuje privremenu vladu i pripremi slobodne izbore. Dilema, kako se sada na zborovima po Srbiji formulise, dramaticno je zaostrena – ili on ili mi.
U tome i jeste presudan ulog ovog gradjanskog pokreta. Ako ovaj pokret uspe u svojim ambicijama onda ce to biti sudbinski podvig ravan onima koje je narod Srbije postigao u svim odbrambenim ratovima, 1912, 1914. i 1941. U ovakvim poredjenjima, naravno, ima dosta 

Izgledi opozicije

U ovom trenutku pitanje koje svi postavljaju glasi ovako: da li su demokratske snage u Srbiji na nivou ciljeva koje sebi postavljaju? Naravno, to se pre svega tice opozicije. Uprkos svim negativnim iskustvima koja se dobro pamte, mora se priznati da je opozicioni blok Saveza za promene i Saveza demokratskih partija, u poslednje vreme, postigao izvesne prednosti, koje ga cine verodostojnijom alternativom nego ranije. Program za promene je odredjeniji i koncentrisan na bitne tacke ekonomskog i politickog sistema. Ljudi koji treba da jemce njegovo ostvarivanje su strucni i od poverenja (Dragoslav Avramovic kao mandatar prelazne vlade).
U opozicionom bloku okupljeno je oko 35 stranaka i raznih drugih organizacija, sto je respektabilna brojka. Liderske tastine, koje su ranijim gradjanskim pokretima dosle glave, sada su zauzdane i potisnute. Mitinzi, bez obzira sto jos nisu postigli impozantan broj ucesnika, zrace energijom i resenoscu da se ovoga puta ne odustane tako lako. Mnogo je vise mladog sveta nego ranije, sto ukazuje na cinjenicu da je prevazidjen period ravnodusnosti i da postoji spremnost na dugotrajnije politicko angazovanje. Ostaje nada da ovoga puta nece biti podele na gradjane i studente, koji su se u akcijama i na ulicama tudjili jedni od drugih.
I jos nesto sto je od velikog znacaja za sudbinu protesta – od proslog gradjanskog protesta do ovog javili su se i ustalili novi organizovani demokratski potencijali, Savez slobodnih gradova i opstina Srbije i Gradjanski parlament Srbije, uz, dabome, mnoge nevladine organizacije koje postoje jos odranije. One, cak i kad se zbog necijeg potcenjivackog stava ne vide dovoljno u javnosti, zasigurno mogu dati trajnost i postojanost demokratskim snagama i ocigledno su zilavije i otpornije na iskusenja kojima su, ranije, lako podlegali koalicioni stranacki vrhovi.

Vlast i smutljivci

Rezim sa napetom paznjom vreba kako da zaskoci ovaj najnoviji talas demokratskih promena u Srbiji. Pazljivijim posmatracima nije promaklo da se i u ponasanju vlasti javlja jedna cik-cak linija. Odmah posle mira na Kosovu, u mnogim gradovima, cak i u onima koji su do juce vazili za tvrdjave Milosevicevog uticaja, nastalo je protestno okupljanje gradjana zainteresovanih za neodlozne promene. Rezim, svestan da gubi pozicije, radije se odlucio na opreznost, nego da se olako lati represivnih sredstava.
Ali, kasnije, u julu i avgustu, kada su se na politickoj sceni javili neki novi i pretenciozni pokreti, stranke, pojedinci i grupe, i kada je nastalo glozenje oko taktike (da li najpre odlazak Milosevica, pa vlada i izbori, ili obrnuto), vlast se ponovo osokolila i krenula agresivnije. Mnogi aktivisti