Prosla je Mala Gospojina, preblaga i odvec fina. Nemastovito skakljanje rezima. Koje samo moze jos dublje obeshrabriti vec obeshrabren, obeznadjen (i obeznanjen) narod. O tome vise – malo nize.
Od bezazlene opasnosti dedinjska druzina brani se jos nemastovitije, ali s urodjenom opakoscu i jedva zamaskiranim pretnjama. Dezurni rezimobranitelji monotono ponavljaju da su »promenjasi« – »NATO-izdajnici« i »NATO-placenici«, i to je sve. Izlepili su i nesto plakatica u kojima porucuju »Savez za promene je savez za NATO« i »NATO se pita« (sa znakom NATO-a preoblikovanim u kukasti krst). Plakatici dostojni Kobe Dzugasvilija i Berije. U kriticnim trenucima dedinjski preruseni komunisti uvek se demaskiraju kao najcrnji staljinoidi.
Kratica »NATO« za rezim je hipnotizerska sifra kojom nastoje da narod zadrze u zlatnom dobu »svenarodnog jedinstva«, patriotije-idiotije, komesarskog vladanja i uredbovanja, deportovanja, hapsenja i likvidacija po haustorima. Oni bi da se strah iz vremena strahovlade ocuva u narodu kao uslovni refleks.
Dedinjska druzina bi, i pored svih beda i uzasa u koje je uvalila ovu zemlju, jos da vlada a ne ume drugacije nego najprimitivnijim sredstvima – terorom, strahom, hajkom, staljinoidnim kletvama.
Opozicija zarko zeli da srusi tu druzinu a ne zna kako drugacije nego amaterskim hepeninzima i falset-govorancijama na trgovima, govorancijama od cijeg slusanja vas samo zabole noge a u glavi vam ne bude nista jasnije. Kao da jos ima nekih nepoznanica o ovom rezimu koje narod ne zna. (Sam rezim jedini zna nepoznate stvari o sebi.)
U normalnim zemljama nikakva opozicija u ovakvoj situaciji ne bi bila ni potrebna. Sam rezim bi se, potajno, krisom, nocu, sklonio, izbegao u neku nedodjiju, postidjen svojim ucincima. Rezim koji je umro od stida – to postoji samo u snovima. 

Balada o gospodinu Debaklu

Milom ili silom, 
ovaklo ili onaklo,
rezim mora pasti
rece gospodin Debaklo.

Zemlja se Srbija
o losu vlast spotakla,
to pokazuju istrazivanja
mene, dr Debakla.

Narod tesko zivi
(nije mi promaklo)
al’ to ce da promeni
vas majstor Debaklo.

Pre nego presnezi
moramo zbaciti rezim,
spasice vas zivotnog pakla
partija dr Debakla.

Kad se dva miliona
na ulicama bude namaklo
pasce tiranida
– tvrdim ja, dr Debaklo.

Pred prizorom narodne reke
diktator ce da utekne...
Sve ostalo je lako,
zna znanje dr Debaklo.

Skupise se uboznici
iz paviljona i baraka
da zbace truli rezim
pod vodjstvom dr Debakla.

Al’ to ne bese reka
ni izbliza ni izdaleka
i sve je brzo usahlo...
Sad suze roni dr Debaklo.

A sve je dobro predvidio...
Nista mu nije promaklo...
Samo to da je
– gospodin Debaklo.

Svi moji izmestaji

U vreme NATO-bombardirovke saznao sam jednog dana da sam – deportovan. Vest su izmislili i prosirili moji nekadasnji knjizevni prijatelji i znanci. Verujem: bez zle namere i bez zluradosti. Neko je (verujem: u prijateljskoj zebnji) samo zakljucio da je u tim danima nesto tako moguce i u strahu pobrkao granice izmedju moguceg i stvarnog. Zao mi je samo sto nikad nisam saznao gde sam deportovan – na neku planinu, deliblatsku prasinu ili u neke druge Nedodjince.
Zaboravio sam bio tu epizodu, ali... Ovih dana, jedan prijatelj, iz dobrog starog Vremena, sreo je moju zenu, pohvalio moja pisanija i porucio joj da me zdusno pozdravi – »kad bude isla da me poseti«. »A gde to valja da idem?« lecnula se ona. Ispostavilo se da ja, prema necijoj briznoj i pomalo zavidljivoj verziji, zivim u nekom inostranstvu i otud svoje zapise saljem Republici. I dalje ne verujem u neciju zluradost. Verujem da samo neciji preterani strah za mene (koji je izgovor za sopstveni strah) stvara fantome mojih izmestaja.
Mada, pocinjem pomalo i sam da verujem da vise stvarno nisam tu gde jesam. Ne znam samo da li sam na nekom lepsem i srecnijem mestu. Voleo bih da odem u posetu samom sebi.