Vreme leti i, evo, dodjosmo skoro do jubilarne godine takozvanog demokratskog drustva ustrojenog, u poredjenju s decenijskim totalitarizmom, na kakvim-takvim visepartijskim izborima. I – nista se nije dogodilo. Ni korak dalje od onoga... i posle Tita – Tito. Vec skoro deset godina. Zasto?
Narod tako hoce – kazu realisticni posmatraci nase politicke scene. Narod je dobio slobodu da bira i izabrao je... jos onih prvih godina kada se i na drzavnoj televiziji mogla cuti poneka rec lidera novoosnovanih opozicionih stranaka kojih tada nije bilo na pedesetine i stotine, nego samo sedam-osam. Bese to veliko razocaranje koje se nekoliko puta ponavljalo. I opet – zasto?
Uz sve uvazavanje nedovoljne ili nikakve neobavestenosti sirokih slojeva u zemlji, uz uzimanje u obzir neogranicene vlasti i njene kontrole, mozda nece biti na odmet da se podsetimo svojih sunarodnika – onih koje nazivamo prosecnim biracima. Jedan od njih je svojevremeno rekao, u razgovoru sa nekima iz neke opozicione stranke, da ce za njihov odlican program glasati kada ista dodje na vlast! A hiljade drugih su nalik na njega. Ili, ako hocete, nalik na Kokana o kome ce, kao o tipicnom, o paradigmaticnom gradjaninu-glasacu, biti ispricana mala prica.
Zivi u jednom backom selu, u pravoj »kucici u cvecu« izgradjenoj parama nevencane zene (koja se izdrzava alimentacijom razvedenog muza u Nemackoj). Ne radi, ima invalidsku penziju (!), slobodan je i moze bar dvaput mesecno, za promenu i razbijanje jednolicnosti, da trkne u obliznji madjarski grad, u goste rodjacima. Pusi dve pakle cigareta dnevno. Krsan je, zgodnjikav – svaka cast Kokanu.
»Ma nemojte pricati besmislice, kakva smena vlasti, Milosevic i niko drugi!«, kaze kada se u slucajno okupljenom drustvu povede rec o politici, sto je, bilo gde kod nas, ali i u obliznjim mestima susednih zemalja, postala neizbeznost.

»Skupo je sve, plate nikakve i neredovne, i penzije, struje ko zna da li ce biti, televizija ‘jednoumna’, i novine... Zar je sve to dobro? Zar te ne pogadja nemastina?« pitaju ga.
»Tako mora da bude, svet nas mrzi, tu se nista ne moze i mi nismo krivi«, odgovara. »A necu da cujem da kritikujete vlast, da ne valja, ne bi bila vlast, zar to nije blizu pameti?!«
To je sve sto se od njega moze cuti. Ni rec vise, ni drukcije. Zato njegova zena Juliska i njegovi srodnici u Madjarskoj (poreklom iz istog backog sela i nimalo ravnodusni prema zbivanjima u »staroj domovini«) odustaju od daljeg razgovora. A onda se povede rec o Juliskinoj ideji da se prelepa seoska »kucica u cvecu« proda i za taj novac, mozda uz dodatak njene pristojne alimentacije u Nemackoj, kupi tamo stan ili kuca. I da se zivi u neposrednoj blizini vec odrasle (njene) dece.
»Ma ne, nikako, tamo bi to sto trosimo ovde za zivot bilo suvise malo, ja ne bih mogao da pusim dve pakle cigareta dnevno!« kuka Kokan. »I sta da radim tamo...«
U pravu je, 1500 maraka mesecno ovde je ogromna para i lepo je uz nju plandovati u toj moderno opremljenoj kuci u kojoj je zivot ruzicast a svaka pomisao na politiku, na ovakvu ili onakvu vlast i njenu smenu vrlo daleka. Nije onda cudo sto je sve »dobro i nek ne bude gore, a nadajmo se da nece«, kako govori Kokan, ali osim Kokana i stotine hiljada, mozda i dva-tri miliona takozvanih prosecnih, mnogo slabije situiranih gradjana, revnosnih biraca koji na svim izborima »imaju utisak« da ih neko odozgo posmatra dok u kabini zaokruzuju ime kandidata. Upravo na njihov glas rezim uvek moze da racuna. Njihov glas ga i odrzava... Blago rezimu i blago tim nasim sugradjanima kojima je dobro, a u istu grupu spada i ne mali broj »novokomponovanih« vlasnika raznih firmi, najmodernijih kola, velikih »ludo uredjenih« stanova, kao i ulicnih kabadahija kojima policija ne sme ni da pridje. Onih koji se plase promena... vec skoro deset godina...