Ko se, u ovom hudom vremenu, najvise zlopati i muci? Evo pitanja na koje niko ne daje pravi odgovor. Govori se o ugrozenom narodu, sto je i tacno. Smatra se da tek oko dvadesetak procenata nasih zitelja zivi bogovski i to je, svakako, tacno. Ali onaj drugi deo naroda ne zivi bas isto. Postoje oni koji su tek malo ugrozeni, za razliku od onih kojima gori pod nogama. Ljudi su se snalazili na razne nacine, pa ima podosta njih kojima ovo i odgovara. Poneki su se od sverca i obogatili. Znam jednog diplomiranog inzenjera koji je svercujuci cigaretama toliko zaradio da je cerki kupio stan u Beogradu. Neki su ranije dobijene stanove otkupili i prodali za debele pare ili su iste ustupili deci, a oni otisli konacno na selo gde su fakticki i ranije ziveli. Da ne pricamo o onima koji su, zahvaljujuci nekim nelogicnim propisima, postali pravi rentijeri. Otkupljene stanove za stotinak maraka sada izdaju pod zakup za devize i to naplacuju ponekad i za dve godine unapred. Mogu da rade sta hoce sto nigde u svetu, ako je drzava pravno organizovana, nije slucaj. (Mozda u Rusiji, izvinjavam se.) Dakle, takvima i onima koji su se vratili na njive i sad drze pijacne tezge nije bas rdjavo. Briga njih za fabrike i preduzeca. Oni ni ranije nisu o tome mislili. Plata ili penzija, bilo kakva, sluzi im kao dzeparac ili da time podmire neke obaveze prema ovoj drzavi koja ih je lepo nagradila.
Najgore je pravim kaldrmasima. Onima koji su stvarno ziveli od svoje profesije. Kojima je to bio jedini izvor prihoda za zivot. Pogotovo su nastradali oni koji pripadaju onoj takozvanoj srednjoj gradjanskoj klasi. Oni se i najteze snalaze. Ne umeju da svercuju, da nesto smuvaju. Naucili na platu ili penziju, a sada toga nema. Ti ljudi fakticki gladuju. Stigla ih je kletva da imaju pa da nemaju. Zive kao uhapsenici. Stvari im propadaju, slavine im cure, ringle pregorele, u zamrzivace stavljaju hleb. (Ako im je zamrzivac jos u zivotu.) Zdravstveni i prosvetni radnici pretvoreni su u intelektualni proletarijat. Jadni su i oni, a jos jadniji oni koje oni poducavaju i lece. O penzionerima da se i ne govori. Oni su tek beda, jer kome su oni vise potrebni, koga je briga za njih. Aktuelna vlast gleda, na sve moguce nacine, da im sto vise zakine. Oni za aktuelni rezim ne predstavljaju nikakvu opasnost. I kad se organizuju kakvi protesti, na njih izadje tek poneka stotina penzionera. Isto je i sa prosvetom i zdravstvom. Vlast je, izgleda, nasla kljuc da to u korenu suzbije.
A radnicka klasa, pitace neko. Zar smo je ikada imali? Bilo je nesto u vecim industrijskim centrima, ali to je davno umrlo. I sta sad? Nista. Umiracemo polako. Narocito pravi intelektualni sloj. Jer on ne ume ni da zamoli, a nema nista sem svoga ponosa. Poneki tek stanu u red pred narodnu kuhinju ili se obrate nekoj socijalnoj ustanovi za pomoc. Mnogi su pomrli vec; poput Ljubomira Micica, tragicne figure nase knjizevnosti, koji je umro gladan posto nije mogao da zamoli.
Na kraju, cemu ova jeremijada? Ni sam ne znam. Tesko da ovo moze ikoga dirnuti. Ali rekoh i olaksah svoju dusu.