 |
Broj 222-223 |
|
|
|
| Svakidasnjica
Posle »velicanstvene« pobede koju je srpski narod izvojevao
u ratnom sukobu sa vojno i ekonomski najrazvijenijim zemljama savremene
civilizacije, zahvalni podanici su najzasluznijeg i najhrabrijeg Vodju,
koji je »svojom dalekovidom i mudrom politikom« doneo mir,
obasuli pismima i telegramima kojima su mu izrazavali svoje divljenje i
bezrezervnu podrsku.
Autoritarni poredak izvrsio je invaziju na autonomiju licnosti, koja je usporila ili onemogucila proces individualizacije Verovanje da je vladar Bog na zemlji zadrzano je kao atavizam u izolovanim malim zajednicama cija prirodna stanista nije zahvatila kulturna, ekonomska i tehnoloska revolucija. U svetu koji je danas prekriven zajednickom komunikacijskom mrezom prvi covek organizovanog sistema koji cini drzavu je sluzbenik sa jasno odredjenim obavezama i pravima. Njemu njegovi sunarodnici na izborima ukazu poverenje da ih u odredjenom vremenskom periodu predstavlja pred drugima, sa ogranicenim pravom odlucivanja. Prvi covek u savremenim drzavnim sistemima ima podrsku svojih sunarodnika dok ispunjava njihova ocekivanja i dok vecina stanovnika oseca sigurnost i pravnu zastitu. Veza izmedju prvog coveka i njegovih sunarodnika je povrsna i interesno uslovljena. Srbija geografski nije izolovana od drzava koje su danas u medjusobnim interakcijama. Prividno je u komunikacijskoj internacionalnoj mrezi. Njen prvi covek je zbog svoje anticivilizacijske i antihumane politike optuzen za najteze zlocine protiv covecnosti. Takvog coveka neki njegovi sunarodnici slave kao bozanstvo. Njihovo anahrono i apsurdno ponasanje je nerazumljivo i nezanimljivo ljudima koji zive van rezervata zvanog Srbija. Mentalitet vernog podanika kod ovdasnjeg coveka razvijao se sistematicno kroz dugu istoriju apsolutistickog upravljanja zemljom. Milenijumska tradicija despotske tehnike vladanja, u kojima se vlast privatizovala, dovela je do formiranja specificnog mentalnog sklopa kod znacajnog broja clanova zajednice. Autoritarni poredak izvrsio je invaziju na autonomiju licnosti, koja je usporila ili onemogucila proces individualizacije. Taj proces kojim licnost postize svoju celovitost i nedeljivost osporavan je brojnim kompleksnim antihumanim dogadjanjima kojima je obilovala istorija ovog geografskog regiona. U socijalizaciji kojom covek razvija funkcije neophodne za aktivno ili pasivno ucesce u drustvenim odnosima, zdravom razumu i cinjenicama suprotstavljeni su mitovi. U mitovima se manihejski odredjuje sta je dobro a sta zlo, a u lokalnim mitovima srpske etnicke grupe dobrota i plemenitost su bile rezervisane za njih, dok je zlo dolazilo sa strane, sa namerom da pokori, unisti ili uprlja dobro. Mitolosko predanje zacinjeno patosom prenoseno je sa generacije na generaciju, kao zavet predaka. Ratovi u kojima je srpski nacion predstavljao olicenje dobra, herojstva i slobodoljubivosti postajali su sustinski sadrzaji kojima su hranjena pokolenja. Covek ovih prostora mogao je da postane kompletan i socijalno integrisan samo ako je pokazao spremnost da u nekom od mnogobrojnih ratova polozi zivot za iracionalni ideal. Visokovrednovani anticki simboli, koji su nudjeni umesto zivotnih i vecini razumljivih, uslovili su specificnu amputaciju licnosti osiromasujuci je za kreativnost, spontanost i prakticnost. Lisen tih osobina covek postaje pogodan medij za manipulaciju, jer ga strah od slobode i odgovornosti nagoni da se prikloni institucionalnom mehanizmu sa cvrstim ustrojstvom na cijem je celu Vodja. Potreba za vodjenjem, koja se javljala kod vecine ljudi koji su se razvijali u tradicionalno patrijarhalnoj organizaciji, odredjivala je karakter vlasti. Drustveni sistemi koji su narusavali integritet licnosti uslovljavali su razvoj podanickog mentaliteta koji karakterise zavisnost i potreba da se podredi autoritetu, strah od susreta sa sopstvenim potrebama i zeljama, odsustvo moralnog suda i njegova zamena poslusnoscu visim instancama, osecanje nesigurnosti u svakoj situaciji kada treba da deluje autonomno, iracionalizam u misljenju u kojem dominira polarizacija i osecanje duboke nedovoljnosti i nezadovoljstva u situacijama ako ne mogu da se dive i obozavaju svog Vodju ili mrze i preziru sve one koji ne pripadaju njihovoj organizaciji. Autoritarna vlast je ovako strukturirane podanike shvatala kao instrumente za vrsenje vlasti, kojima su stavili mentalne okove pa su im umesto slobode podmetnuli autoritarnost, Vodjinu harizmu, iracionalizam i nacionalni misticizam. Intelektualnim i fizickim terorizmom, uz represiju kojom su svakodnevicu ispunjavali spektakularnim zahvatima, cesto ingenioznim po svojoj brutalnosti i zlocinu, uspeli su da strukturisu jednodimenzionalnog coveka koji je spreman da cuti i slusa. U apsolutistickim sistemima covek je sveden na beznacajnu cinjenicu, postoji samo kao imenica u prvom licu mnozine, iza koje se zaklanjaju vlastodrsci, kada treba da nametnu svoju volju, zelje, odluke. Kada iz bezlicne mase prvog lica mnozine od imenice covek izlete reci koje velicaju tirane i tamnicare ljudskih dusa, to postaje tragicna potvrda ponizavanja covecjeg lika i nastajanja surogata nazvanog poltron. Poltron, dakle, nije samo kukavica ili ulizica, to je atavisticki oblik neocovecenog ljudskog bica. Dragica Stanojlovic |
|
|
|
|