Predstojeca zima u Srbiji namece gradjanima probleme sa povrsine ekonomske krize, dakle grejanje, hranu, struju itd. Poslednjih deset godina rezim je, inace, najavljivao resavanje takozvanog poslednjeg problema, da bi vecim zlom prikrivao ili potirao manje zlo, medjutim, do pada zivotnog standarda na nivo prizeljkivanja tople zime uz nesto hrane vladali su interesi koji su gradjane doveli u ovakvu situaciju. U pokusaju da razviju temu o tome kakvi interesi su produkovali sadasnju ekonomsku situaciju i na kojim interesima kojih aktera bi mogla pocivati buduca resenja za izlazak iz krize, za Republiku govore clanovi Grupe 17 dr Danica Popovic, Milan R. Kovacevic i Mihail Arandarenko, a iz redakcije Nebojsa Popov i Zoja Jovanov.

Ko radi za Milosevica

Popovic: Na nasoj sceni postoje cetiri igraca: vlast, opozicija, Zapad i narod. Oni igraju igru koja nema sudije i nema pravila, tako da se u razlicitim trenucima na razlicit nacin moze shvatiti svaka od ovih grupa i narocito kakvu ulogu ko ima unutar grupe. Da li je neko vukodlak ili jagnje, zavisi vise od trenutka nego od toga sta ta grupa predstavlja. Od svih tih igraca najznacajnija je vlast, koja jedina ima resurse da podrzi svoje interese, dakle, ima vojsku, policiju, medije, sudove, zatvore, a takodje ima i jasan cilj i jasan interes, a to je da sto duze ostane na vlasti.
Cini mi se da je najveci interes svih opozicionara pojedinacno da u trci za preuzimanje vlasti zauzmu kljucno mesto, njihov interes u ovom trenutku prevashodno je licna promocija, tako da ne vidim koliko oni mogu da se posvete predstojecoj zimi.
Treci igrac, Zapad, ima interesa da srusi Milosevica, bar tako govore i na neki nacin nastoje da tako rade. Ali sudeci prema tome kako se zapadne zemlje ophode prema ovoj situaciji u Srbiji prakticno dovode do toga da opozicija radi u korist Milosevicevog rezima, a samim tim Zapad indirektno, radeci u cilju pada Milosevica, prakticno radi na njegovom odrzavanju na vlasti.
Narod, cetvrti igrac u ovoj situaciji, ima jedini interes da prezivi. Posto sve vise energije trosi na ono na sta nije trosio, cak ni 1993. kada se niko nije bojao da ce da se smrzne, pitanje je koliko narod, koji energiju usmerava da uspori pad svog zivotnog standarda, uopste ima snage da je usmeri na rusenje krivca. Dakle, interes naroda, ma koliko mu je u podsvesti to da je Milosevic kriv, svodi se na pricu – ako me kola lupe na ulici pa mi slome nogu, samo cu o tome da mislim kako da je izlecim, a o onom ko me je udario i zasto razmisljacu tek kad ponovo skupim energiju.
Mislim da bi do preobrazaja moglo da dodje kada bi se tri od pomenuta cetiri igraca udruzila, ili makar dva, dok bi treci bio neutralan. Podsetimo se, recimo, 1992, kada se Zapad okrenuo protiv tadasnjeg saveznog premijera Milana Panica, tada je narodu poruceno da ko god dodje na vlast nece doprineti skidanju sankcija. Prema tome, Zapad se opredelio za Milosevica. Ista situacija bila je 1996. na demonstracijama protiv rezima, kada je Zapad, kao treci igrac, koji je trebalo da 

Smesna prica o obnovi

Kovacevic: Cini mi se da smo dospeli u corsokak kao drustvo koje je nakaradno organizovano u jedan sistem integralne politike. Kod nas vise ni privatni zivot ne moze da opstaje bez politike. Ekonomija je u velikoj meri diskvalifikovana i postojeca vlast ima konce u svojim rukama i za odredjene pojedinacne ekonomske transakcije, tako da preostali prostor nije dovoljan za normalno odvijanje ekonomije. Sto se tice interesa i interesnih grupa, mislim da su u prvom planu domaci politicari i stavio bih u jedan skup i opoziciju i poziciju i sve ostale. 
Ne smemo praviti gresku i ceniti interese zapadnih zemalja u odnosu na nas, moramo pre svega prepoznati njihove sopstvene interese i onda mozda videti kakve to ovde moze imati implikacije. Dogadjalo se u proslosti da one nisu o nama brinule, nego iskljucivo o svojim sopstvenim interesima.
Ako je tacno da imamo sistem integralne politike, onda, nazalost, imamo stvorene uslove da pogresno funkcionise i pozicija i opozicija. Pozicija se boji napustanja vlasti, jer bi tada izgubila dve stvari – potpunu mogucnost da uredjuje zivot i bila bi izlozena nekim sankcijama. Zato se ona ocajnicki bori da sistem jos vise iskvari, da unese jos vise arbitrarnosti i ocuva poluge cvrstog uredjivanja stvari.
S druge strane, opozicija, nazalost, oponasa vlast i pokusava da je preuzme od pozicije. 
Sa ekonomskog aspekta, prosla godina je koliko-toliko bila normalna, godina malog privrednog rasta, ali sa skoro 60 odsto javne potrosnje u drustvenom proizvodu. Ove godine javna potrosnja krece se oko dve trecine drustvenog proizvoda, u nekim periodima i preko toga, sto znaci da svi drugi, kad je rec o ekonomskom upravljanju u podeli zajednickog kolaca, nemaju gotovo nista. Svi drugi zive od toga sto im se nesto udeli ili od trosenja imovine. U toj situaciji interesne grupe koje su povredjene ovakvim ponasanjem politicke elite jednostavno nista ne mogu napraviti. Njima ostaje jedino da gledaju kako da prezive. Preostaje jos mala nada da je inostranstvo vazno za nas u ekonomskom smislu, jer ne mozemo da se popravljamo bez izlaska u svet i bez kooperacije sa svetom. Prvo, nemamo akumulacije, drugo, nemamo trziste. Nase je trziste prepolovljeno, ne samo fizicki, posto smo izgubili polovinu zemlje, nego se ono i dalje drobi. Kosovo i Crna Gora ekonomski ne funkcionisu kao deo Jugoslavije, standard stanovnistva je smanjen, tako da je apsolutno smesna prica o nekakvoj obnovi sopstvenih snaga u ekonomiji. Stanovnistvo bi mozda najpre moglo sagledati neko svetlo u tunelu ako bi se sto vise utvrdjivali elementi buduceg sistema kod nas.

Rizicna zemlja

Kovacevic: Srbija je za ulaganja najrizicnija zemlja na svetu, inflacija je 56 odsto na godisnjem nivou, imamo novac koji je samo los novac, koji se iz okruzenja odbacuje kao vruc krompir. Nasa preduzeca se mogu prodavati samo u dinarima i ispada da stranac za milion maraka ovde dobije sest miliona dinara da plati nesto sto toliko vredi. Takvih budala nema. Na stranu to sto je na snazi zabrana zapadne Evrope da se ulaze u Srbiju jer ne postoje nikakvi sistemski uslovi koji bi strancima garantovali sigurnost kapitala. Ako bi se zemlja otvarala prema svetu, padao bi koncept integralne politike. Kada bi se, na primer, ukinula taksa za odlazak iz zemlje, vise bi ljudi odlazilo i dolazilo pa bi i razumeli da tamo nije tako lose kao sto se ovde govori o svetu. Videli bi da je u Sloveniji, ili Hrvatskoj daleko bolje, Makedonija nas je pretekla, u Crnoj Gori su plate skoro 50 odsto vece nego ovde. To bi doprinelo jacanju teznji za promenama, suzavao bi se prostor vlasti za manipulacije narodom i priblizili bismo se mogucnosti da objektivni izbori dovedu kvalitetne ljude na vlast.

Vlast bi imala interes da vodi zdravu ekonomsku politiku kada bi imala sredstava. U ovom trenutku vlast ih nema, jer su rashodi veci od prihoda i prinudjena je da stampa novac. Isto se desilo i 1993. Prema mom misljenju, niko nije napravio hiperinflaciju da bi se obogatio, to sto su se neki bogatili islo je usput, ali jednostavno nije bilo dovoljno novca da se finansira rat u Bosni ili isplate penzije i morao je da se stampa. U svakom slucaju, mislim da u pocetku nije postojao bolestan interes, da su se svi igraci ponasali racionalno. Problem je to sto je vlada, od kada su 1990. uspostavljene prve sankcije, dobila mogucnost da centralizuje vlast. Problem je sto su ministri postali direktori, sto su mikroekonomski mehanizmi koji su garantovali racionalnost ponasanja, mada ih je malo bilo, potpuno nestali. Dobili smo drustvo u kojem ekonomija sluzi da popravlja, ako moze, politicke odluke.
Sve u ekonomiji danas zavisi od politike. Ovde se nijedan mikroigrac, onaj koji zaradjuje kao zdrav, ne pita nista. I to je produkovalo interes ljudi koji imaju firme da se uclane u JUL da bi zastitili svoje bogatstvo jer je to bio jedini nacin da se zastite a da ne pristupe Seselju i kompromituju se do kraja. E, pa, kad napravite takav sistem, onda gore imate interesnu grupu na vlasti koja vrsi ne samo iznudjene poteze vec i kreira takvu atmosferu da zaradi sto vise. Tu spregu niko ne moze da raskine dok se neke sankcije ne ukinu. Ovakva situacija i takve sprege nastale su zbog toga sto su uvedene sankcije i dok se ne ukinu niko od nas sam ne moze nista da uradi. Ja, na primer, ne mogu da pozajmim pare u Italiji i otvorim privatnu gimnaziju a da me niko nista ne pita, nego cu ili da ne radim nista ili da se pridruzim jakima pa da to uradim. Dakle, niko od nas ko je ostao samostalan, a ne zeli da se prikljuci jacima, nema sanse da postane svoj na svojoj zemlji i da ima viziju, perspektivu svog sopstvenog zivota.

Ekonomija odrzanja na vlasti

Arandarenko: Jedino je vlast bila u stanju da postavi sadasnju ekonomsku scenu Srbije i uradila je to tako da sluzi jednoj svrsi, sto ekonomicnijeg, sto jeftinijeg opstajanja na vlasti i cuvanja vlasti. Ta tehnologija ekonomije odrzanja na vlasti zasnovana je na jednostavnom principu – da se uspostavi kakva-takva ravnoteza uz pomoc niskih nadnica i ostalih dohodaka stanovnistva i nerealno niskih cena i uz nastojanje da se sto duze odrzi stabilnost cena. To je ono sto smo imali u poslednje 3–4 godine. Nase plate u deviznoj vrednosti su padale, a istovremeno cene u deviznoj vrednosti nisu bile visoke, tako da je kupovna moc stanovnistva ostajala na izdrzivom nivou.
Ako je prosecna plata 1000 dinara, a minimalna 230 dinara, to znaci da ce se naci 10 ili 20 odsto ljudi koji ce biti spremni da to prihvate i prezive od toga i nece traziti nista vise. Svi ostali ce biti pozvani da se sami izbore za veci standard. I to je ono sto se obezbedjuje kroz sivu ekonomiju, koja je prirodna destinacija zaposlenih u drustvenom sektoru, i kroz korupciju sto je prirodna destinacija zaposlenih u javnom sektoru. Znaci, to je nivo koji je odrzavao neku vrstu socijalne ravnoteze i socijalne stabilnosti poslednjih godina. Ocigledno da takvo stanje nije trajno odrzivo, ali posle bombardovanja vestacki se ubrzalo kidanje te ravnoteze i to je ostavilo sve aktere pomalo zbunjenim. Ni drzava uopste nema jasnu predstavu o tome kako da se postavi u ovoj situaciji u vodjenju ekonomske politike.

Nervozni koraci

Stalni problem je nepostojanje kolektivnih aktera koji bi mogli interese za promenom stanja da artikulisu na pravi nacin. Tu smo na terenu nepostojanja efikasnih sindikata i efikasnih udruzenja poslodavaca, recimo. Jer politicke partije ocigledno nisu ta vrsta organizacija koje artikulisu grupne ekonomske interese, tako da sa te strane ne vidim da bi se nesto radikalno drugacije moglo ocekivati. Ono sto je izvesno je narastanje neraspolozenja stanovnistva, i mada delim Danin skepticizam da je moguce ocekivati socijalni bunt ili slicno, sto smo godinama odbacivali kao realnu mogucnost, situacija je sada dovoljno drugacija da se socijalni bunt ne moze iskljuciti. Situacija je teza za rezim i ocigledno je da se sredstva kojima se i tako nizak nivo socijalne stabilnosti kupovao iscrpljuju, dok s druge strane narasta broj onih koji su nezadovoljni, frustrirani i slicno. Znaci, stvari vise ne mogu da se postave crno-belo, u stilu – bice nemira ili ih nece biti.

Vlasnici vizije kraja

Popovic: Vlast ima viziju kompletne price, cak i svog kraja, i izgleda da je jedina interesna grupa u ekonomiji koja ima bilo kakvu viziju ili plan.
Za razliku od ostala tri igraca, vlast deluje po principu partijske discipline, ali je verovatno da se i tamo nalazi veliki broj casnih i postenih ljudi koji bi postupili drukcije kada bi interes bio drukciji. Medjutim, u ovom trenutku to je jedina strana koja se nikada nece svadjati u javnosti, koja ce na neki nacin ipak da zastiti svoje, ili da ih kazni nekako u tisini, ili sta vec rade, ja ne znam. Cinjenica je da ono sto moze da dovede do ubrzanog razvoja situacije je to sto Zapad ne zeli da komunicira sa nasom vlascu. Tu jedino vidim faktor koji bi mogao vlastima da izazove neki od problema. Jer, pitanje je koliko dugo ce svi oni koji sada cine centar i monetarne i kompletne vlasti moci da izdrze u takvom okruzenju. Kakav ce biti interes onih koji su skupili ogromno bogatstvo, naravno u srpskim okvirima, niko od njih nema bogatstvo evropskog ranga, da presele taj svoj kapital. Mnoge firme su preselile predstavnistva u Crnu Goru, ne zato sto je tamo trziste, tamo nema nista u odnosu na Srbiju, ono sto tamo rade vracaju nazad u Srbiju u vidu robe jer ovde je 10 miliona ljudi a tamo 500 hiljada. 

Ipak mislim da je pogresna teza da ce interes stanovnistva, tek kada postane dovoljno siromasno, da pokrene kuku i motiku, revoluciju. To se nikad i nigde nije desilo, ni francuska, ni ruska, nijedna revolucija nije nastala zbog toga sto se narod sam pokrenuo, pa cak ni ona zbog dogadjaja na Cukur-cesmi. To su bili povodi. Moze da se javi neki povod u sirotinji, ali ne verujem da to moze da bude uzrok koji ce izazvati promene. Kako ce pomenuta tri igraca da se sloze, da zavezu svoje interese, u ovom trenutku bi bilo prorocanstvo.

Nevidljiva seoba kapitala

Jovanov: Stranci, ako su uopste zainteresovani za nesto u Srbiji, to su trzista, oni njih kupuju a ne fabrike. Sva velika trzista su pod kontrolom drzave ili u vlasnistvu drzavnog ili drustvenog kapitala koji je pod kontrolom vlasti. Pitanje je postoji li ikakva sansa da iko van uskog rezimskog kruga ista uradi na zdravoj privatizaciji kapitala i uvodjenju zdrave ekonomije.
Kovacevic: Posto smo politicko drustvo, onda niko drugi to ne moze da uradi. Ono sto je neophodno uraditi je da se fundament promeni. Oko polovine kapitala je u velikim javnim preduzecima u vlasnistvu drzave, energetika, sume, dobar deo komunikacija itd. U Srbiji je privatizovano 4–5 odsto kapitala, prema tome, prakticno je sav kapital drustveni ili drzavni i on je vrlo pogodan prostor za direktno uplitanje drzave u sve drugo. Takva situacija daje mnogo prostora za arbitrarnost, da se recimo nekom progleda kroz prste pa da dobije neku poziciju blisku drzavnom ili drustvenom kapitalu i da postepeno i nevidljivo preseljava taj kapital kod sebe. To se kod nas odavno dogadja tako da drustveni i drzavni kapital postaju u velikoj meri skoljka bez sadrzaja.
Opozicione stranke bi trebalo da profilisu svoje programe gradjanskog drustva, nezavisno od toga kada ce se dogoditi politicke promene, a slazem se da se bez takvih promena ne moze postici valjan ekonomski sistem u kojem ce se zastititi privatna svojina. Pravi koncept privatizacije je da prvo napravimo fundamente privatne svojine, da damo satisfakciju onima koji su eksproprijacijom imovine bili osteceni i tako dokazemo da smo se opredelili za privatnu svojinu.
Nuzno je stvaranje zdravog trzista. Sada imamo najmanje polovinu cena koje nisu slobodne, nase cene uopste ne komuniciraju sa svetom, drzava uzima 5 odsto deviza uvoznicima, itd. Sa sadasnjom vlascu ne mozemo uopste ocekivati da dodje do stvaranja valjanog ekonomskog sistema koji bi mogao da vrati privredni rast. S druge strane, ne bih se slozio da je postojeca vlast programirala niske zarade, nego se dogadja nesto sto je bilo vec u socijalizmu – sistem koji moze da funkcionise jedino ako trosi a nije u stanju da stvara prirast kapitala. Taj sistem i dalje imamo, u poslednje vreme je jos vise pokvaren, jos rapidnije idemo u propadanje.

Korist od drustvene stete

Popovic: Na veliku zalost nas koji smo marsirali tri meseca, kad je opozicija dosla na vlast, osim civilizovanijeg upravljanja skupstinama, opozicija nije u gradovima pokrenula nijednu reformu. Konkretno, gradsko gradjevinsko zemljiste je osnovni resurs kojim upravlja grad, bez obzira sto je drzavna svojina ono daje neverovatne moci plodouzivanja. Posledica loseg upravljanja na makroekonomskom nivou je da zemljiste ima besmislenu cenu, administrativnu, pa negde nasred grada stoji napustena ranzirna stanica, ali je istovremeno drustvena steta postala necija ogromna korist. Ne kazem da je opozicija to mogla da promeni, jer znam u kojoj zemlji zivim, ali me cudi kako niko ne ustade da kaze – to treba da se promeni.

Trebalo bi sto vise uzimati iz ruku vlasti, legalizovati, recimo, upotrebu deviza. U Crnoj Gori je to vec uradjeno, na Kosovu takodje, u Republici Srpskoj funkcionise druga valuta i trzisni odnos njihove konvertibilne marke i naseg dinara, dok je nasa vlast uzurpirala pravo da nerealno utvrdi fiksni kurs dinara prema DEM. Rast marke je rapidan, danas jedna DEM staje 14 dinara, na kraju prosle godine odnos je bio 8:1. Potrebno je uzimati poluge tog nereda iz ruku vlasti. Postoje interesne snage koje bi nas izvadile iz ovoga, nece to biti kratkorocna, brza, efikasna pobeda opozicije, nego mukotrpni rad kreiranja sistema koji ce biti demokratski, a u okviru kojeg ce postojati ekonomski sistem zasnovan na trzistu i privatnoj imovini. Bez toga mi nemamo nade.

Tajna lojalnosti

Popov: Politicka drustva su bila sva drustva realnog socijalizma, medjutim, nije se ni u jednom drugom drustvu realnog socijalizma dogodilo ono sto se dogodilo u Jugoslaviji: za tu cinjenicu jos nemamo objasnjenje. Nemamo jos valjanih analiza upravo interesne strukture drustva, o tome kako smo iz jednog tipa partijske drzave presli u drugi tip pluralisticke partijske drzave i totalitarnog pluralizma. Naime, sta se dogodilo. Dosta je vazno, kad kazemo vlast i opozicija, preskocimo jednostavno pitanje da li uopste postoji opozicija kao institucija. Nje kao institucije nema i to je upravo velika zasluga bivse vladajuce partije koja je, s jedne strane, rigidna i koja vodi politiku sile vise nego stara vladajuca partija u starom sistemu partijske drzave. Ali je istovremeno i fleksibilna da pripusti prostoru sticanja profita, pomocu sile, ratovima, pljackom na ratistu, mahinacijama u pozadini, da pripusti u taj prostor, sa razlicitim stepenom ucesca, one grupacije koje se predstavljaju kao opozicione, cak kao ljuti protivnici rezima.

Nasa situacija je jos komplikovanija zbog toga sto jedna od cetiri figure o kojima govorite, a to je svet, odnosno medjunarodna zajednica, takodje nastoji da silom izmeni stvari ovde, a ta sila homogenizuje ovu haoticnu scenu i nista bitno ne menja. Naprotiv, produzava nase raspadanje i beznadje i onda se time vracamo upravo preko te figure do vaznog pitanja, a to je zasto razvijeni deo sveta nije imao vise razumevanja za krizu realnog socijalizma pre nego sto je poceo njegov raspad, i to u svim delovima planete gde su ti sistemi postojali, a narocito za Jugoslaviju gde je, s jedne strane, upotreba sile kao poluge resavanja sporova unutar bivse zajednicke drzave SFRJ podrzavana godinama upravo preko glavnih aktera medju koje spada i Milosevic, da bi iznenada tek od maja ove godine on bio proglasen za kandidata za Hag. Ali sve to ostaje u domenu upotrebe sile, ili neposredno upotrebljene ili pretnje silom, sto takodje otezava jednu drukciju konfiguraciju interesa, ideologija, samim tim i institucija i procedura kroz koje bi se trazio izlaz iz sadasnjeg stanja.