"Republika"

	Broj 222-223

*Dogadjanja* Nasilje kao stil vladanja Svesno ili nesvesno namece se poredjenje sa italijanskim fasizmom ili nemackim nacionalnim socijalizmom To sto zivimo u drustvu bremenitom politickim, ekonomskim i socijalnim problemima samo po sebi ne bi moralo da bude tragicno, jer su oni tipicni za mnoge siromasne zemlje i daju se razresiti znatnijom spoljnom akumulacijom, unutrasnjom finansijskom disciplinom i prestrukturiranjem privrede favorizovanjem konjunkturnih privrednih grana na racun drugih, manje propulzivnih. To, dakako, vazi samo za tzv. normalne drzave cija rukovodstva, suocena sa ovim teskocama, istinski teze da ih razrese. Problem, medjutim, nastaje u onim drustvima i onim drzavama cija rukovodstva, u cilju potcinjavanja svih narodnih dobara sopstvenim interesima, svesno autarhizuju privredu i drustvo, zloupotrebljavaju postojece probleme i proizvode nove, a pri tom traze alibi za svoje neuspehe okrivljujuci druge, tzv. unutrasnje i spoljne neprijatelje. U takvim drustvima politicko i privredno nasilje nije sporadicna pojava, nije izuzetak nego pravilo, nije slucajnost vec sistem, odnosno stil vladanja. Nasilje ima za cilj izazivanje straha i sistematsko unistavanje slobodnog duha kod gradjana. Nasilje nad slobodom misli i izrazavanja, nad ekonomskim dobrima u vidu kocenja procesa privatizacije i pokusaja njihovog centralizovanja, nad kulturom, prosvetom, sportom i ostalim oblastima koje konstantno sprovodi srpski rezim poseduje nesto od iskonskog zla, od cinicnog prezrenja coveka, od satanske radosti u ponizavanju gradjana, pri cemu se uopste ne postavlja pitanje sta je zapravo gore: psiholosko ili fizicko nasilje s obzirom da je prosecan gradjanin Srbije podvrgnut sinergetskom efektu oba njegova vida. Prvi, pored mnogih drugih ispoljavanja, nalazi svoj izraz svake veceri u pola osam kad se na TV ekranu emituju najneverovatnija iskrivljavanja istine i atakuje na zdravu pamet, pri cemu se transparentno vidi kako se vladajuca oligarhija bestidno ruga inteligenciji sopstvenog naroda. To je, bez sumnje, odlika totalitarne svesti, totalitarnog nacina misljenja. Zanimljiv primer u tom smislu nalazimo kod nemackog teoreticara nacizma Ernsta Noltea koga, radi potkrepljenja ove tvrdnje, valja citirati: »Januara 1945. gaulajter Danciga dolazi kod Hitlera, utucen, resen da Fireru kaze u lice poraznu istinu o ocajnom polozaju njegovog grada. Iz Hitlerovog kabineta, medjutim, izlazi preporodjen, cudesno utesen i moralno ojacan: Hitler mu je, prema svedocenju stenodaktilografkinje, obecao vojnu pomoc. Pomoci naravno nije bilo, ali je Hitler uspeo da uveri coveka koji vidi da je zapravo slep!« Srbijanski vlastodrsci, ti ljudi malog formata i laznog optimizma, puni para i primitivne tastine, za nepuna cetiri meseca od zavrsetka rata ne samo da se nisu odrekli onog drugog vida nasilja, fizickog vida (dakle, doslovno bolnijeg!), vec su pojacali njegov intenzitet. Zabrinuti zbog sve veceg suzavanja politickog manevarskog prostora usled konstantnog gubljenja teritorija u nepotrebnim ratovima sa susedima i citavim svetom, kao i strahom za svoj fizicki opstanak, poceli su intenzivnije da koriste aparaturu drzavne represije i da je primenjuju na sopstvenom stanovnistvu. Dugacak je spisak nasilnih akcija rezima: od fizickog prebijanja i hapsenja politickih neistomisljenika, preko montiranih sudjenja novinarima na osnovu jednog antidemokratskog, upravo skandaloznog zakona o informisanju, do neprikrivenog prezira prema prosvetnim radnicima i njihovim opravdanim zahtevima za kompletnu reformu skolstva i vece plate. O radnicima i penzionerima koji jedva sastavljaju kraj s krajem da i ne govorimo. Svesno ili nesvesno namece se poredjenje sa italijanskim fasizmom ili nemackim nacionalnim socijalizmom. Uz sav prezir koji pisac ovih redova oseca prema svim velikim i mracnim totalitarnim sistemima ovoga veka, cini se da srpski vlastodrsci nisu sposobni cak ni koliko nemacki nacional-socijalisti za koje je sopstvena nacija bila »predmet svih nastojanja« (videti inauguracioni Hitlerov govor u Rajhstagu od 2. februara 1933), odnosno italijanski fasisti koji su se zalagali za »sakupljanje nacije u snop energije« (Musolini) ili spanski falangisti koji su prema sopstvenom priznanju sprovodili tzv. razvojnu diktaturu. Dogadjaji tokom protekle decenije jasno pokazuju da u Srbiji nije bilo bas nikakvih privrednih, politickih, kulturnih i ostalih pomaka: naime, svega cega se danasnja vlast dohvatila propalo je: i ekonomija, i spoljna politika, i kultura, i medjunacionalni odnosi unutar Srbije... I kada su italijanski fasisti u ulicnim sukobima sa svojim protivnicima koristili specijalno izradjene palice zvane »manganello«, koje su postale kultni predmet Musolinijevog fasistickog pohoda protiv demokratije (ovdasnja vlast je 1996/97. na studentima isprobavala americke bejzbol palice cime opet dokazuje, hajde da se nasalimo, apsolutnu neoriginalnost!), oni su to cinili u vreme osvajanja vlasti, dok srpski rezim tuce u ime opstanka na vlasti. Saveznickim iskrcavanjem Musolini gubi Siciliju (10. jula 1943) i vec 25. jula Veliko fasisticko vece iznudjuje njegovu ostavku, hapsi ga, a njegovi clanovi, dojucerasnji Duceovi saradnici, transformisu se u monarhiji i zapadnoj demokratiji odane pristalice. Milosevic vodi i gubi cak cetiri rata, gubi teritorije (nacionalisti bi rekli: »kolevku srpstva«), pa ipak uspeva ne samo da ne bude smenjen od strane Socijalisticke partije, vec mu ona preko partizovanih drzavnih medija peva slavopojke kao pobediocu nad »zlim zapadnim silama« i coveku najzasluznijem za »spas Srbije od pokusaja svetske zavere u cilju mondijalisticke integracije koja nije nista drugo do okupacija« (TV Dnevnik, 16. 09. 1999). Naravno, tamo gde se nepodopstine shvataju kao vrline, a laz kao istina, tesko je govoriti o mogucnosti pravicnih parlamentarnih izbora ili korektnih odnosa izmedju vladajuce koalicije i opozicionih partija koje hoce korenite promene. Nikako ne bismo zeleli da se spirala nasilja nastavi premda smo svesni da je ta mogucnost izvesna upravo zato sto je ranjeni lav najopasniji, sto grogirani bokser najopasnije udara. Kazu da je vest o ubistvu, na beckom dvoru inace vrlo omrazenog Franca Ferdinanda, caru Franji Josifu adjutant saopstio na sledeci nacin: »Velicanstvo, radujem se sto mogu da vam saopstim losu vest«. Metaforu, naravno, ne treba shvatiti kao toboze prizeljkivanu istorijsku paralelu! Mi zaista nikome ne zelimo zlo. Ona samo treba da ilustruje ne tako redak paradoks da uprkos cinjenici da je neko nepopularan, pa i omrazen, ipak moze dugo da drzi dizgine vlasti u svojim rukama. »Losa« vest da ih je Milosevic predao drugome, ne treba sumnjati, najvecem broju ljudi ove zemlje pricinila bi radost. *Zlatoje Martinov*

Posaljite nam vas komentar