Izgleda da posmatraci sa strane – strani komentatori nasih politickih i crkvenih zbivanja – bolje vide nase prilike i neprilike. Ne zbog toga sto im naruku ide famozna »distanca«, vec jednostavno zbog toga sto se nalaze izvan naseg kruga u kojem se iznenadjenja i paradoksi mnoze iz dana u dan. Oni najcesce podsecaju da bi sada i ovde svaki razgovor o nasoj Crkvi trebalo zapoceti s drugog kraja – od opozicije, zbunjene i zavadjene, i njenih lidera koji su, blago receno, izgubljeni u prostoru i vremenu. Sasvim je jasno sta je Crkva rekla o nuznim promenama – patrijarh je imenovao glavnog uzrocnika – ali je opoziciji ipak uspelo da i ta nastojanja u smeru promena zatvori u krug svoje nemoci. Jednostavnije receno, opozicioni lideri – s malim izuzecima – dezavuisali su Crkvu. To polako pocinju da priznaju mnogi. U sadasnjoj situaciji »ne moze nam pomoci ni patrijarh Pavle« kaze prof. M. Damjanovic sa Slobodnog univerziteta – Blic 26. 08. – i naravno, njegova je ocena tacna. Brojni lideri stranaka u Crkvi jednostavno vide novi CK u koji valja s vremena na vreme poci, da tamo dobiju instrukcije za politicku »liniju«. Oni su takvi i po svom politickom poreklu i korenu jer su politicki odrastali u minulom socijalistickom sistemu i nikako ne mogu bez autoriteta – pa ni bez autoritarnosti. Otuda je skoro i razumljivo zbog cega se ovde gradjanin tako sporo pojavljuje i, kada se i pojavi, zbog cega tako tesko odrasta i stasava u smislu modernog politickog misljenja. Pate lideri – ne svi naravno – jos od jedne boljke. U nasim prilikama uvek se neko na nesto i nekog ugleda, nikako da zakoraci sam, a uzori su nam najcesce, autoritarni. Nije nepoznato da je g. Milosevic godinama sanjao da bude »drugi Tito« a sada se vidi i ono novo – nije naime g. V. Draskovic jedini koji pomislja da bude Milosevic posle Milosevica. Kombinacije oko toga su dirljivi primeri toga kako tradicionalni populisticki lideri i »vozdovi« ne vide da ih vreme gazi i da politicki dotrajavaju u senci opsesivne moci autoriteta i autoritarnosti.