Banalnost zla

U broju 218–219 vas list je pod naslovom »O diktatorima, tiranima i jos kojecemu« objavio reagovanje Zlatoja Martinova na moj tekst »On nije diktator!« iz broja 216–217.
Koristeci se vec uobicajenim polemicarskim metodom da, strpkajuci i interpretirajuci ono sto je drugi napisao, dokazuje da je sam u pravu, Martinov namece utisak da je to o cemu pise osvrt na ceo clanak, a ne samo na priblizno dve njegove petine. Tim metodom, nesumnjivo, uspesno dokazuje moju semanticku nedoslednost u upotrebi reci diktator. No, verovatno bi on imao manje (vise?) razloga za reagovanje da Redakcija nije smatrala za potrebno da intervenise na mom originalnom tekstu, skracujuci ga na tacno sedam mesta. Od svih tih skracenja posebno mi je stalo da navedem jedno. Posle tacke kojom se zavrsava objavljeni tekst u originalu sledi: »Tako ce verovatno proisteci i ozbiljno zasnovana definicija njegove vlasti. Okvir za takvu definiciju ponudila je, cini se, Hana Arent sintagmom – banalnost zla«.
Ovu definiciju je Hana Arent (Hannah Arendt) upotrebila u knjizi Eichmann in Jerusalem, a italijanski izdavac (Feltrinelli) je upravo tu sintagmu izabrao za naslov prevoda. »Banalnost zla« demistifikuje i pokazuje sa kojom dozom prezira Hana Arent karakterise sva nacisticka zlodela.
Sam Martinov pise: »Stoga drzim da je termin ‘diktator’, iako strogo formalno uzev diskutabilan, ipak najpriblizniji onom znacenju koje je prijemcivo obicnim ljudima...« Ja tako ne drzim, i otuda verovatno nasa nesuglasica. Prijemcivi, standardni, otrcani termini diktator, tiranin, despot... sadrze nesto mrznje ali i osecaj da se radi o necem neminovnom, a postoje vlasti i vladaoci sto zasluzuju drugaciju definiciju kojoj je neizbezno dodati prezir i gadjenje.