Prevod
Cecenizacija Kosova
Upravljaci se smenjuju, a problemi Kosova ostaju
Tok dogadjaja na Kosovu svakim danom namece ozbiljnu zabrinutost. Vrteci
se u krugu sa svojim planovima o tome kako Milosevica lisiti vlasti, Zapad
ne poklanja nuznu paznju zloslutnim procesima u tom regionu. Istina je,
Milosevic snosi licnu odgovornost za etnicka ciscenja na Kosovu, a njegovi
najnoviji pritisci na Crnu Goru govore o nameri da se vlast zadrzi svim
sredstvima. Vazno je reci da Rusija i Evropska zajednica moraju da nastupe
zajedno sa upozorenjem o nedopustivosti agresivnog pritiska na rukovodstvo
Crne Gore. U protivnom – bice nuzna varijanta zajednickog delovanja protiv
takve politike Beograda.
Ali, upravljaci se smenjuju, a problemi Kosova ostaju. Medju njima
su tri koja stoje u centru – povratak svih izbeglica, bez obzira na nacionalnost
i verska uverenja, ocuvanje teritorijalnog integriteta Jugoslavije i razoruzanje
OVK. Nazalost, ima se utisak da se iz dana u dan samo udaljavamo od ostvarenja
tih ciljeva. Uz proces povratka kosovskih Albanaca odvija se i proces masovnog
egzodusa pripadnika drugih naroda sa Kosova – Srba, Crnogoraca, Roma i
Jevreja. Nakon okoncanja vojnih operacija iz pokrajine je otislo 100 000
ljudi a vlast preuzimaju pripadnici snaga koje zagovaraju secesiju od Jugoslavije
u kojima vodeca uloga pripada OVK. Generalstab spanske vojske, u specijalnoj
instrukciji za pripadnike svojih snaga na Kosovu, bez mnogo diplomatskog
uvijanja, kaze da je »OVK – teroristicka organizacija koja tezi islamskom
fundamentalizmu«. Medju glavnim ciljevima OVK nije samo odvajanje
Kosova, vec i ujedinjenje teritorija pokrajine u cilju stvaranja »Velike
Albanije«. U susednoj Makedoniji raste zabrinutost da bi ona mogla
biti sledeca zrtva. Napetost se raspaljuje iz Tirane. Akademija nauka Albanije
dokazuje da je istorijska teritorija sadasnje Makedonije bila u sastavu
albanske drzave i da sada treba »uspostaviti tu istinu«. Umesto
doslednog ispunjenja stavova rezolucije Saveta bezbednosti – imamo neko
stidljivo oduzimanje oruzja OVK. »Oslobodilacka vojska« ima
svoje stabove, predstavnistva, pa cak i zatvore. Popustljivost, gledanje
kroz prste radikalnim snagama koje bi trebalo da se razoruzaju, vodi sasvim
predvidljivim posledicama. Rusija se vec suocava sa rezultatima delovanja
bandi u Ceceniji. Prvi znaci »cecenizacije« Kosova su vec tu.
Kao i u Ceceniji, dogadjaju se masovne otmice ljudi po etnickom principu.
Tu je i verska netrpeljivost. Kao rezultat delovanja organizacije OVK 1998.
godine pokrajinu su morali da napuste cak i Albanci katolici. Sada se skrnave
srpski manastiri. Ni za koga nije tajna da mafijasi iz redova kosovskih
Albanaca kontrolisu kanale kojima droga stize do britanskih ostrva, Nemacke,
Austrije, Francuske i skandinavskih zemalja. Uz trgovinu oruzjem taj je
biznis solidna finansijska osnova za postojanje OVK. Kosovski komandanti
na terenu izazivaju centralne vlasti i deluju u interesu klanova i bandi.
Rukovodstvo OVK izjavljuje da nasilje prema Srbima i Romima, i unistenje
pravoslavnih crkava, vrse »neregularne« snage koje se ne potcinjavaju
njima. Takva su nam objasnjenja poznata kao bolno iskustvo iz Cecenije.
Rusija je svojevremeno »progledala kroz prste« nastojanju ekstremistickih
organizacija u Ceceniji i sada se suocava sa ogromnim problemima u vezi
sa tim kako da sacuva svoju celovitost. Ishod takve nedalekovide politike
je uzasan. Stoga imamo pravo da postavimo pitanje – kakvo to seme mi sada
sejemo na Kosovu? Medjuklanovska borba i samovolja koje se nastavljaju
podrazumevaju bezakonja i zrtve koji se mogu porediti sa etnickim ciscenjem
iz bliske proslosti.
Nazalost, mora se konstatovati – malo se cini da se izbegne cecenska varijanta
na Kosovu. Prisutni su dvostruki standardi – sasvim tolerantan odnos prema
delovanju OVK i odsustvo odlucnih mera za zastitu prava nealbanskog stanovnistva
pokrajine. Takva politika govori o tome koliko je pogresna odluka da se
Rusiji ne dodeli poseban sektor. Srbi su prinudjeni ili da napuste Kosovo
ili da traze zastitu od Crkve – koja im je poslednja nada. Nekaznjavanje
jednih i bezizlazni polozaj drugih na Kosovu ne pruza nade za buducnost.
Evropa i Rusija su u odredjenoj meri ispustile iz ruku kontrolu nad situacijom
na Kosovu – jer nisu umele da nateraju Slobodana Milosevica da se na vreme
obuzda i zaustavi. Sada ne treba ponavljati tu gresku – posebno ne sada
u odnosu prema separatistickim snagama.
Jurij Luskov
gradonacelnik Moskve
iz lista Moskovskije novosti
br. 31, 17–23. avgust 1999.
Preveo s ruskog M. Dj.
|