Igra kao funkcija politike

Kako su mnoge socijalne funkcije u SRJ, usled entropije ekonomskog sistema, dozivele kolaps, za politicku upotrebu kao najjeftinija i najprobitacnija ostala je samo igra, ludus, ta najelementarnija i svakako najstarija covekova aktivnost. Sport, naravno, najplasticnije odrazava igru, on zapravo i nije nista drugo do ona sama. Kosarka, fudbal, vaterpolo, odbojka! Koliko se samo vatrenih, »patriotskih« emocija posredstvom TV-ekrana uselilo u nase glave i duse nasih ljudi upravo zahvaljujuci pobedama nasih odbojkasa, kosarkasa i fudbalera! Pa grandiozni doceci »nasih zlatnih momaka« ispred Savezne skupstine uz obavezan docniji »prijem kod predsednika Republike«! Pa verbalne »pametnice« politickih lakeja i cankoliza o »nemerljivim« zaslugama onih koji »drzavnicki mudro vode ovu zemlju«! Ako »pojedini domaci novinari pisu gluposti« kada kritikuju fudbalskog selektora Boskova* zbog poraza fudbalske reprezentacije u Dablinu, onim drugim »patriotskim i kvalitetnijim« novinarima bice vrlo brzo stavljeno u zadatak da pisu panegirike nasim odbojkasima ili kosarkasima, narocito i stoga sto oni zaista postizu lepe uspehe na medjunarodnoj sportskoj sceni. Sintagme tipa: »bravo momci, vi se borite za...« ponovo ce ispunjavati novinske stupce i papagajski ce biti ponavljane na radio i TV-talasima.
Ali, stvarno, za koga se oni bore? Bore li se ili igraju?
Prvo, uopste se ne bore vec igraju i, drugo, ne igraju za nekoga vec za nesto i to su teorijske odrednice kojih se valja drzati. To »nesto« je pobeda. Pobeda je u najtesnjoj vezi sa igrom. Dostici cilj u pojedinacnoj igri (recimo u pasijansu) jos uvek ne znaci i pobediti. Pobeda se javlja tek u igri protiv nekog drugog!
Sta znaci pobediti? Pobediti znaci: umesnoscu, snagom, vestinom dokazati svoju nadmoc nad drugima. U igri, sportu, lisenim zloupotrebe, ta nadmoc nikada ne dobija privid nadmoci citave socijalne grupe u odnosu na drugu socijalnu grupu; naprotiv, ona iskljucivo opominje porazenog na njegovu nedovoljnu fizicku ili umnu snagu, nedoucenu vestinu ili slabu umesnost i stimulise ga da svoje nedostatke u buducnosti ispravi ukoliko zeli da u narednoj igri odnese pobedu. Drugim recima, neuspeh u sportu i te kako moze da kod sportiste ili tima probudi kreativni instinkt: naime, kod instinkata, te nagonske vrste, ne nailazimo na zelju za vlascu i moci; osnovna namera sportiste je preteci drugoga, biti uspesniji, okititi se lovorovim vencem kao simbolickom nagradom ugleda ali i uvazavanja njegovih psihofizickih sposobnosti.
Istinski sportisti nikada ne misle da njihovu sposobnost i nadmoc nad drugima treba da iskoristi njihova zemlja za promovisanje svoje nadmoci u odnosu na druge drzave cije su sportiste pobedili na sportskom terenu. To je, nazalost, posao politicara. Igra po definiciji nema »patriotsku« funkciju jer se samo takmicenje, dakle ono sto je zapravo sustina igre, a to su njena pravila, odvija van uticaja politicke, odnosno drustvene funkcije. Igra je uvek suprotnost stvarnosti, ona je puka iluzija, i dok utakmica traje i igraci i gledaoci se nalaze u nestvarnom svetu u kojem iskljucivo vaze pravila igre koja se odvija na terenu, a ne pravila koja vladaju u drustvu, van sportske arene. Svako namerno krsenje pravila igre od strane igraca dovodi u opasnost samu sustinu igre, preti razbijanjem carolije i njenim krajem. Stoga postoje sankcije za krsenje pravila kako se igra ne bi prekinula. U svemu tome aktivno pomazu igraci, sudije, delegati, redari pa i gledaoci (zvizdukom neposlusnom igracu!) i igra se, zahvaljujuci tome, nastavlja i uspesno privodi kraju. Upravo time bismo mogli da objasnimo magicnu snagu sporta koju on ima na najveci broj ljudi.

* »Vi domaci novinari pisete obicne gluposti, meni su javili iz inostranstva da vi to cinite kada kritikujete nasu reprezentaciju. Vi treba da budete patriote, da volite ovu zemlju, a ne da kritikujete« (Vujadin Boskov, konferencija za stampu, 4. 09. 1999; takodje, up. sportske strane listova Blic, 5. 09, i Danas, 6. 09. 1999).