Pri-beziste

»Video sam kako mi gori kuca, a ipak je svake noci sanjam neostecenu, sa svim vratima i prozorima i sebe kako se vracam kuci«, prica Sulja Tatarevic koji je sa deset clanova svoje porodice sredinom juna napustio Kosovsku Mitrovicu, gde je rodjen, a sada je smesten u izbeglickom centru u Raci Kragujevackoj.
U suterenu ogromnog zdanja, sagradjenog dvadesetih godina za smestaj ratne sirocadi posle Prvog svetskog rata, u jednoj prostoriji povrsine trideset kvadratnih metara, zive cetiri porodice sa 28 clanova. Opao malter sa zidova, vlaga i beton umesto poda cine ovu prostoriju jos hladnijom.
Kao najveci problem on istice strah kod dece koja ne mogu da spavaju, noseci traume sa Kosova, gde su svakodnevno slusali o zlocinima nad ljudima.
»Student pedagogije koji je takodje izbeglica, Toplica Vukovic, svakodnevno je sa decom i pomaze im kroz igru da zaborave na strahote koje su prezivela, ali je najteze kada dodje noc, tada se strah ponovo javlja«, kaze Tatarevic.
Vracajuci se na pricu o domu koji je napustio, on kaze da se na Kosovu lepo zivelo i da je imao sve sto mu je trebalo – »posao, deca su isla u skolu, ziveli smo godinama bez problema dok nije dosla ova situacija sa teroristima«.
»Krivica Roma je jedino u tome sto smo uvek postovali drzavu u kojoj zivimo i bili uz Srbe, glasali smo za srpsku drzavu koja je i nasa zajednicka«, kaze Tatarevic i dodaje da Romi nikada nisu nikome smetali, niti se zamerali Albancima, pa zato i veruje da ce moci da se vrati tamo gde je rodjen, bez obzira sto kuce vise nema.
Zelju da se vrati na Kosovo ima i tridesetogodisnji Mehmeti koji je izbegao sa 27 clanova svoje sire porodice. »Vraticu se na Kosovo samo pod uslovom da se vrati nasa vojska i policija i da nam se osigura bezbednost. Zelim da zivim mirno i normalno, da mi deca idu u skolu i ja da mogu da radim. Ako to ne budem mogao ovde, ici cu u inostranstvo. Gde? Ne znam«, kaze Mehmeti.
Nabrajajuci sta je sve u Kosovskoj Mitrovici napustio prilikom odlaska sa Kosova, Mehmeti kaze da je najgore sto prilikom bezanja nisu mogli da ponesu osnovne stvari za decu, garderobu, obucu i barem njihove igracke za kojima pate.
Svoju izbeglicku pricu Milka Vukovic iz Tucepa pocinje opisom kuce koju je napustila.
»Kuca nova, velika, samo sto se nismo uselili. Jedan sin mi je bolestan jos od rata 90. godine u Hrvatskoj, jos se nije oporavio, drugi ranjen na Kosovu. Samo je stigla naredba da se krene. Prvo smo stigli u Kragujevac, odakle su nas premestili ovamo gde su uslovi ocajni«, prica Milka Vukovic.
Kaze da joj je najteze palo kada je nacelnik okruga (Sumadijskog) Obren Cvetkovic rekao, na njenu napomenu da joj je sin ranjen, »zasluzio je da bude ranjen, zasto moj sin nije ranjen«.
U Raci je smesteno 353 izbeglica medju kojima je 121 dete do 15 godina starosti. Ima i beba.