"Republika"

	Broj 220

*Zbivanja* Promene – produzetak ili pocetak *Nebojsa Popov* Samo sto je na Kosovu utihnuo rat, cetvrti po redu, Srbiju potresaju sve burniji protesti nezadovoljnih gradjana i opozicije, kao i sve borbenije reagovanje rezima. Otvara se dramaticno pitanje o opstanku ili promeni sadasnjeg poretka. Reke neizvesnog sliva Opsti pogled na zbivanja namece utisak o razlicitim tokovima protesta, kao manjim ili vecim potocima i rekama. Prvi tok protesta – spontanih – pojavio se jos tokom rata, povodom sahrana poginulih (u Krusevcu). Najmasovniji spontani protest dogodio se, na inicijativu javnosti nepoznatog montazera lokalne televizije Ivana Novkovica, u Leskovcu, uporistu Miloseviceve partije. Novkovic je zbog toga uhapsen i osudjen na 30 dana zatvora, a protesti su nastavljeni i po izlasku Novkovica iz zatvora, zbog represije prema onima koji su trazili Novkovicevo oslobadjanje. U Valjevu, gde je na vlasti SPS, protest je pokrenuo slikar Bogoljub Arsenijevic Maki. Gnevni gradjani su proglasili ustanak, aklamacijom izabrali novu lokalnu vlast, ali ih je policija sprecila da preuzmu gradsku kucu. Protesti se nastavljaju skoro svakodnevno. Maki je, pak, »nestao«, da bi se iznenada pojavljivao, poput nekadasnjih hajduka (kao »gorskih careva«), da bi 17. avgusta bio docekan u zasedi, u Beogradu, premlacen i uhapsen. U Cacku, gde je demokratska opozicija u novembru 1996. ostvarila jednu od najubedljivijih pobeda, proteste je organizovao novonastali Gradjanski parlament; ni tu se protesti ne smiruju. A nastaju i novi oblici delovanja, kao sto je Gradjanski parlament koji je ovih dana prerastao u Gradjanski parlament Srbije, u kojem saradjuju nevladine organizacije i koalicije politickih stranaka. Drugi tok protesta cine mitinzi u organizaciji opozicionih koalicija – Saveza za promene, u kojem se nalazi tridesetak stranaka, i Saveza demokratskih partija koji cini desetak partija. Protestni skupovi odrzani su u dvadesetak gradova u unutrasnjosti zemlje – mimo Beograda – gde su okupljenim gradjanima (3–15 000 gradjana) govorili uglavnom stranacki lideri (Djindjic, Pesic, Svilanovic, Obradovic, Batic i dr.). Pored smene Milosevica, zahteva se formiranje prelazne vlade i priprema slobodnih izbora. Za smenu Milosevica prikupljaju se i potpisi gradjana (vec je prikupljeno preko 500 000 potpisa). Ovi mitinzi prolaze bez ozbiljnijih incidenata. A povodom jednog govora Vesne Pesic (na mitingu u Vrscu, 12. avgusta) pokrenuta je, zbog optuzbe za terorizam, zestoka propagandna kampanja, cak i krivicna istraga (17. avgusta). Ukoliko bi razni tokovi protesta ojacali, narocito oni sa jasnom demokratskom usmerenoscu, i ako bi se povezali u zajednicki sliv, ni jaci bedem od sadasnjeg rezima ne bi odoleo; a ako ostanu u sadasnjim paralelnim tokovima pretvorice se u mrtvaje ili barustine, spram kojih bi i ranjiviji rezim izgledao mocno i nesavladivo Treci tok protesta zapoceo je i Vuk Draskovic, mitinzima u Kragujevcu i Nisu (prvi sa oko 5000, a drugi sa preko 20 000 ucesnika). I on ponavlja ista tri zahteva i donekle ublazava gnev prema Milosevicu. Draskovic smatra da je njegova stranka (SPO), dabome s njim na celu, glavna snaga u Srbiji koja moze da ostvari promene, kako on kaze, »ne samo bez kapi krvi, vec i bez prolivene suze«. On ne odbija saradnju sa opozicijom, ali pod uslovom da drugi pridju njemu, kao »najvecoj i najjacoj reci«. Cetvrti tok protesta cine akcije nevladinih organizacija, pre svega one okupljene u Jugoslovenskoj akciji, medju kojima je i UGS Nezavisnost. Prikupljaju potpise za smenu Milosevica, izdaju saopstenja o kriticnom stanju drustva i drzave i objavljuju svoje projekte promena. Peti tok protesta cine vojni rezervisti, trazeci neisplacene nadoknade za ucesce u ratu (procenjuje se da im drzava duguje oko 100 miliona dolara). Oni demonstriraju na ulicama i trgovima vise gradova, ponegde blokiraju saobracajnice i strajkuju gladju (u Nisu, na primer). Oni ne traze odlazak Milosevica. Protest protiv rezima izrazio je i vrh SPC, trazeci ostavku Milosevica. Patrijarh i licno sve cesce istupa u javnosti sa kritickim stavovima prema politickom rezimu. I seljaci blokiranjem saobracajnica izrazavaju svoje nezadovoljstvo otkupnom cenom zita, pre svega, ne upustajuci se u goruce politicke teme. Pocetkom avgusta zapoceo je jos jedan tok osporavanja sadasnjeg rezima. Grupa ekonomskih eksperata, predvodjena Mladjanom Dinkicem, i grupa intelektualaca koji zele da ostanu anonimni, ciji je portparol izdavac Predrag Markovic, sacinila je Pakt o stabilnosti Srbije, kojim se najavljuje formiranje ekspertske vlade, uz saglasnost sadasnje vlasti i opozicije, a pod pokroviteljstvom SPC. Oni su zakazali i miting u Beogradu, 19. avgusta, na Preobrazenje. Mada mnogi organizatori i ucesnici protesta govore o neophodnosti saradnje, cak i jedinstva, jos nema primetnijih znakova priblizavanja platformi i solidnije saradnje. Kao minimum, pominje se »pakt o nenapadanju«. Za sada, ovi tokovi teku zasebno, paralelno, bez vidljivih znakova kuda teku i kojem bi slivu pripadali. Pred tako nepovezanim tokovima protesta rezim izgleda i dalje kao mocna brana koja moze da ih zaustavi i onemoguci. Vlastodrsci nastoje da za sebe kapitalizuju otpore gradjana NATO bombardovanju. Poraze proglasavaju pobedama. Najavljuju obnovu, izgradnju, cak i reforme. Nizu se manifestacije lojalnosti Milosevica policiji, vojsci i narodu, i obratno. Naglasavaju da nece dozvoliti promene izvan institucija sistema koje cvrsto drze u svojim rukama. I dalje ne priznaju opoziciju, ni kao ideju i nacelo, a ponajmanje kao konkretnu instituciju. Svim sredstvima nastoje da je kriminalizuju, kao izdajnicku. Jacanje bedema rezima, svakako, otezava formiranje snaznijih tokova protesta i teznji za promenama. Ukoliko bi razni tokovi protesta ojacali, narocito oni sa jasnom demokratskom usmerenoscu, i ako bi se povezali u zajednicki sliv, ni jaci bedem od sadasnjeg rezima ne bi odoleo; a ako ostanu u sadasnjim paralelnim tokovima pretvorice se u mrtvaje ili barustine, spram kojih bi i ranjiviji rezim izgledao mocno i nesavladivo. Zelje i volja Podsecanje da ljudi uvek, i u normalnim okolnostima, imaju razne zelje, zvuci banalno. Nesto drukcije stoje stvari u nenormalnim okolnostima – ratovima i slicnim stradanjima. Tada je takodje normalno da ljudi osim licnih zelja imaju i jednu zajednicku, da izmene nenormalne okolnosti. Time se suocavamo sa sustinskim problemom nenormalnosti, a to je redukcija raznolikih potreba i zelja na instinkte pukog prezivljavanja i bezmalo zivotinjsku borbu za fizicki opstanak, gde jedva da ima mesta za zajednicke potrebe i zelje i barem minimalnu ljudsku solidarnost. U takvim okolnostima izostaje i neka primetnija volja za promenom. A i kada se izvesna volja za promenom pojavi, ona ostaje zarobljenik vladajuce matrice o cudima i cudotvorcima. Kada se jedan vodja omrzne, trazi se novi vodja–cudotvorac. Tako je i sada kada je sve izrazitija zelja za odlaskom Milosevica sa vlasti. Iznova se oglasava ceznja za novim vodjama – spasiocima i cudotvorcima. Na mitinzima gde se trazi odlazak Milosevica, burno se klice osobama – bivsim predsednicima, guvernerima i generalima – koje je Milosevic i dovodio na vlast i sa nje ih uklanjao. Zelja da se desi cudo natkriljuje konkretne zelje a zaobilazi i samo pitanje o vlastitoj volji da se nesto licno i konkretno investira u ostvarenje odredjene zelje. Zelje se mogu izrazavati i nezavisno od karaktera politickog poretka. Medjutim, volja, posebno politicka volja, ne moze se slobodno formirati a jos manje slobodno izrazavati bez postojanja minimalnih uslova, pre svega – javnosti. Bez informacija, komunikacija i dijaloga tesko je pouzdano znati i sta se dogadja i zbiva a kamoli predvidjati bliza i dalja zbivanja. Kada su pluralizam i parlamentarizam podredjeni partijskoj drzavi, kao danas u Srbiji, onda su postojece institucije kompromitovane i spreceno je njihovo pretvaranje u demokratske institucije. Partijska drzava, naime, fakticki ne priznaje temeljne institucije parlamentarizma kao sto su javnost, opozicija i izborna smena vlasti. Za partijsku drzavu je javnost ono mnenje koje proizvodi rezimska propaganda, opozicija su stranke koje ucestvuju u vlasti, a izbornu smenu vlasti traze »izdajnici«, »marionete stranih sila«, »kvislinzi« itd. Za takvo stanje stvari najzasluzniji je rezim, ali i oni delovi opozicije koji olako ulaze u vlast – od radikala, preko »novodemokrata«, do SPO – nipodastavajuci i kompromitujuci samu instituciju opozicije, a ne samo sebe same kao opozicionare. Dabome, nije sve do sujetnih i prevrtljivih stranackih lidera i njihovih prizemnih interesa, vec i do spremnosti »malih ljudi« da veruju kako je opozicija i ono sto je deo rezima. Razlike izmedju pukih zelja i istrajne volje primetne su i ovih avgustovskih dana. Zelje za promenom izrazene su i na mitingu 19. avgusta. Organizatori mitinga, autori Pakta za stabilnost Srbije, ocekuju da ce uveriti Milosevica i njegov rezim da odstupe sa vlasti i ubediti opozicione stranke da se za izvesno vreme odreknu borbe za vlast, a da vlast u zemlji dobije ekspertska vlada. Ocekuje se, izgleda, da Beograd, na pravoslavni praznik Preobrazenja, bude mesto cuda, poput Lurda ili Medjugorja. Ali, cak i da se cudo desi, Milosevic ode, opozicija odlozi svoje ambicije a vlast preuzmu eksperti (ili »najumnije srpske glave«, kako ih ponekad nazivaju) ostaje da zjapi prazan prostor izmedju jednog rezima u raspadanju i buduceg normalnog poretka. Umesto opsesije jedinstvom, cak monolitnoscu, akteri promena bi mogli da pokazu barem sposobnost za saradnju oko minimuma nacela i oblika zajednickog delovanja. Ovako kako sada stvari stoje nema ni traga od preobrazaja ne samo rezima nego ni opozicije i same mase, kao ni kultnog mesta gde je ranije dolazilo do preobrazaja gnevnih ljudi u nacionalne borce. Vera, doduse, podrazumeva i verovanje u cuda, ali politika je, ipak, nesto drugo, i »proizvodnja« zajednice a ne samo njeno razaranje kroz brutalnu borbu za vlast. Naporedo s metezom na velikoj pozornici, na manje vidljivoj sceni primetna je politicka volja da se buduce promene oslone na dosadasnje rezultate procesa demokratskih promena. Kako je pokazao jedan sastanak, 14. avgusta, predstavnika Saveza slobodnih gradova i opstina u Srbiji i grupa gradjana koje organizuju proteste u mnogim gradovima Srbije, kao i nevladinih organizacija, Politicka volja se ne moze slobodno formirati a jos manje slobodno izrazavati bez postojanja minimalnih uslova, pre svega – javnosti stranaka i medija, postoji realna mogucnost da se povezu rezultati dosadasnjih promena i novi impulsi promenama i da akteri konkretnih promena zaista saradjuju, bez zanosenja jedinstvom i monolitnoscu. Radi toga je formiran Gradjanski parlament Srbije, sa sedistem u Cacku, gde ce 4. septembra biti razmatrani projekti Saveza slobodnih gradova i opstina u Srbiji za obnovu razorenih objekata, humanitarnu pomoc i investicije u privredu i kulturu, kao i iskustva u zastiti ljudskih prava u gradovima gde je represija uzela maha (Leskovac, Valjevo, Cacak itd.). Trezveno posmatrano, mogu se ocekivati razliciti dogadjaji i produzetak malih i pocetak velikih promena. Nisu iskljucena ni cuda i razne slucajnosti. Realno je ocekivati rigidnost rezima i koriscenje sukoba, spoljnih i unutarnjih, radi vlastitog opstanka, ali realno postoji, mada se nedovoljno vidi, i trend povezivanja zelja i volje za promenom kroz stvaranje i razvoj infrastrukture i drustva i drzave. Cak i ako taj trend ostaje potisnut brutalnoscu rezima i verovanjima u cuda, bez njega je i nezamisliva i nemoguca obnova drustva i drzave, pre ili posle vecih meteza.

Posaljite nam vas komentar